Doba nežnosti i borbe

Scroll this

Brižan dodir nežnosti – Una Paloma blanca

O hrabrosti ne znam puno. O strahu i previše. O nežnosti se kroz borbu kalim. Kao čelik rastapam se dok je tle vruće. Vrelina situacije koja gori pod nogama često natera čoveka da se prisilno zapita, da iskreno sebe dodirne. Tamo gde ga najviše boli i tamo gde mu je najpotrebnije da ga prst istine ošine.

Prethodnih meseci (a i godina) suočavala sam se sa gorućom temom u životu ako ne svake, onda bar većine žena. Posrnula do najmračnijih kutaka ženstvenosti i iznova se dizala u novoj spoznaji koliko čovek može da izdrži. Koliko žena može da podnese. I nisam bila jedina. Naprotiv. Reke žena prolaze kroz mračna iskustva u svojoj borbi za potomstvo. I o tome ne govore jer previše je mučno dok traje, a kad se završi – ko bi se toga još prisećao?

Kako malo zađete u razgovor, žene se otvore i neretko možete čuti: „joj, pa i ja sam imala strašne probleme pre/za vreme uspešne trudnoće“. Da li će vam biti lakše zbog toga? Neće, ali ćete shvatiti da se doba nežnosti krije između dva istovetna pola – velike borbe i straha koji se usput prevazilazi.

Mit o trudnoći kao o „blaženom stanju“, kao nečemu što u životu žene dolazi sasvim prirodno i bez mnogo razmišljanja i muke, 21. vek nam je oduzeo. Ili hiperbolisao. Gledajući sve te divne žene zaobljenih stomačića koje širom sveta putuju, za Instagram fotkaju nove „autfitove“ osmehujući se i simulirajući „hepi fem(m)ili“ umelo je opasno da deprimira. Naročito kada mesecima ležite u bolnici u obliku položenog trokrilnog ormara i kada jedini izvor svetlosti dopire sa ekrana. Dok prozor sa rešetkama bulji u vas tzv. happy lifeume da baci žene u ozbiljnu depresiju posmatrajući standarno uspešne/predivne/nestvarne buduće mame koje vežbaju, đuskaju po klubovima, ližu sladoled na privatnom splavu Savskog keja i biraju nova kolica uzgred saopštavajući na društvenim mrežama kako će postati najbolje mame na svetu. Zato što znam koliko je teško nositi se sa tim slikama, mislima i emocijama, pišem ovaj tekst za sve te hrabre žene koje su u procesu/nadanju/ležanju/borbi za novi život jer želim da im još jednom potvrdim kako ono što se njima dešava nije neprirodno. Da je to sastavni deo borbe čiju perspektivu nam često zamute „savršene“ slike stvarnosti nekih „viših bića“ predodređenih samo na sreću i blagodat ženskog tela. Želim da znaju da nisu manje vredne i da svako svoju muku nosi najbolje što ume. Da su sve one osećajne Palome koje čekaju svoj red da rašire krila i polete izvan rešetaka. Više od zgrade sa crvenim ogoljenim ciglama koja zaklanja nebo. Više, tamo gde one žele, ka prostranstvima kojima se nadaju.

Priča je duboka, i vrlo kompleksna, ne znam ni odakle bih je počela jer još uvek nema svoj kraj. Nežnost u meni trenutno se rađa, stvara i oblikuje i do skoro se nisam usuđivala ni sebi da izgovorim da sam u drugom stanju. Prijalo mi je da se osamim i da prikupim energiju za svoju borbu kroz prepuštanje. Jer kada ništa drugo ne preostaje – meni se našla snažna vera u dobar ishod. Nakon napornog životnog perioda, sakrivanja teških emocija od okoline, osmeha napolju, lomova i padova između četiri zida, očvrsla sam u bolu i patnji, ali isto tako u odluci da se ni na jednom polju ne dam slomiti. Put je bio mučan i jeziv, nešto se u meni valjalo dok nije sazrelo kao spoznaja od „kakve sam materije stvorena“. Staza je vijugala od mnogo straha, briga i nadanja do istrajnosti i prihvatanja života „as it is“. Shvatila sam da dokle je života u meni, ne prestajem nikada sa borbom, tiho i ponosito, sa mnogo nežnosti i pažnje, bez velike pompe. Sa nadom u dobar ishod.

„Budi bezazlen kao golub i mudar kao zmija“. Najteži i najviši zadatak. Nežnost golubice dok se u ženi kotrlja novi život, kao i instinktivna opreznost, spremnost na sve moguće i nemoguće scenarije objednjuju trenutne osećaje. Zato nemojte mi čestitati, ima za to vremena. Hajde da se umesto toga zajedno pomolimo za sva bića koja traže svoj put ka ovom svetu. Za sve male duše koje čekaju u redu da se začnu i rode. Njima smo potrebne, naše iskreno verovanje – njihovo je rođenje.

Hajde da se pomolimo za sve moje cimerke i docimerke iz bolnice. Za one uporne koje 9 meseci leže izvan sebe od nervoze i brige da li će sve biti kako treba. Za one kojima je dan dug kao godina dok gledaju u jednu tačku i čekaju da i danas već jednom prođe. Za jednu simpatičnu profesorku koja je 6 puta išla na vantelesnu dok konačno nije zatrudnela i na svu muku još i morala da održava trudnoću. Za one golubice čiji vedar duh jezdi iznad svakog bola i koje u najtežim situacijama umeju da se našale na svoj račun („znaš šta, kad god dobijem kijavicu pa moram da otvorim bolovanje, kolege me zovu da pitaju jesam li možda opet išla na vantelesnu“ :)). Za sve one kojima čaršija ispira usta jer palanka uvek traži svežu vodicu ne bi li ostala nema u svojoj ispraznosti. Za drugaricu moje drugarice koja šaleći se na svoj račun voli da kaže: „Ni kuče nisam uspela da vaspitam tih 9 meseci koliko sam morala da ležim. Mislilo je da sam drvo. Dobro se nije na mene popiškilo“. 😀

Za sve Palome koje se prinudno gegaju kao pingvini po hodnicima bolnica jer jedina dozvoljena šetnja podrazumeva rutu do toaleta i nazad do sobe. Nosile smo svaka svoju kesu sa maramicama i toalet papirom, umesto tašni i aksesoara. Ti novi i bitni modni predmeti (pored braunile) bili su nam glavno oruđe dok smo ih u svojim kesama-cegerima nosale sa pažnjom, kao domaćice kada se vraćaju sa pijace noseći darove prirode, čuvajući ih da se ne zaprljaju i ostanu dugo sveži. Maramice bile su simbol naše borbe, sreće i bola. Njima smo brisale suze brige i muke, rođenja i oslobođenja. Kad niko ne vidi, kad smo okrenute ka zidu. Kada čujemo lekara koji je iz noćne došao u vizitu, pročišćavajući grlo na hodniku dok smo čulile uši da oslušnemo bešumni zvuk njegovih koraka. Plakale smo sve zajedno i svaka za sebe u redu za dnevni pregled kada smo po kopreni preko njegovog čela naslućivale šta se noćas dogodilo. Škrgut zuba i bes iz očiju na Boga, na život i smrt koji naizmenično dolaze i prolaze sve nam je govorio. Gutale smo knedle, mogle smo to biti i mi. Mogla je noćas da nastrada i naša nežnost.

Zato se sada pomolimo se za sve te male duše. Za strahove, besove, griže savesti. Onda kada smo se dogovorile da zajedno izađemo iz bolnice i da se iz sobe broj 2 oba bića rađaju kroz par meseci. Jer 2 je dobar broj, paran, obećava. I kada moraš da se pomiriš sa time da ljudska odluka i dogovor ničemu ne važe. Onda kada psuješ sudbinu jer tvoja cimerka koja se nije mrdnula dalje od toaleta 5 meseci to zaista nije zaslužila. Jer sudbini nisi dovoljno dobro objasnila da i ta golubica zaslužuje hepiend. Da želiš da obe poletite i da ćeš umreti od tuge, a moraš pred njom da budeš jaka. Rekla si joj da znaš kako joj je i da će proći. Znaš da je prolazak kroz Čistiište najteži, da traje i da je osećaj mučan. Osećaj da ti je nešto uzeto, istrgnuto iz utrobe, iz duše, iz kostiju. Nešto na šta imaš pravo. Znaš dobro kako joj je. Samo je grliš i moliš se da što pre dođe nova šansa, nova prilika. Za novi let.

Pomolimo se za sve žene čije je telo postalo jastuče za igle. Jer pu-pu, daleko bilo, „ne dešava se to nama, to je tamo neko“. Zato se pomolimo za one žene koje su se prevremeno porađale kod kuće, kao za one koje su cvilele i krvarile odmah tu pored nas. Za one „uspešne“ i one „neuspešne“. Za sve te odvratne klasifikacije jer ništa od nas ne zavisi. Za sve štreberke koje su navikle da im život redovno vraća rad i trud. Jer tako je fer. Kako kažete da nema pravila? Hoću da nagrada ne izostane. Pomolimo se. Za izostajanja nagrada, za upornosti koje se ne isplate. Za sve strahove koji nas blokiraju i teraju nas da se pitamo – šta ja radim ovde? Koji će mandrak sve ovo meni u životu? Za sve normalne ispizditis osećaje jer fakat ne znamo, nismo još uvek spoznale čudesni osećaj kako je biti „majka“ i šta to zaista znači. Za to što ne znamo zašto ležimo i zašto se borimo. Zato što samo naslućujemo. Za očajanje, tugu, plakanje, čupanje kose, grčenje prstiju od stresa. Za more razočaranja i odustajanja. Za sve nesigurne želje, želje na pola puta, instikte i potisnute instikte. Jer su i oni naši. Zatrpani, blokirani, unezvereni, uperegnuti, a opet tako prirodni. Jer to nismo mi – to su samo naši strahovi. Pomolimo se da spadnu i da nam konačno svane.

Pomolimo se za sva neonska svetla koja nas bude u 5 ujutru, za lekare u noćnoj smeni, za sve igle kojima nas bodu, za metalne sprave koje izgledaju kao sredstva za mučenje iz doba inkvizicije. Pomolimo se za sve nas, žene, ranjive i jake, koje ni ne znamo koliku snagu u sebi nosimo. I na šta smo sve sve spremne. Da se iz pepela izdignemo do krila najnežnijih Paloma.

Ako se negde u prolazu sretnemo, ništa me nemojte pitati. Nećemo trošiti reči. Pogledaćemo se u zenice i videćemo golubicu. Nećemo se sažaljevati, kukati, upoređivati. Samo ćemo razumeti jedna drugu i osetiti kolika se snaga krije u najvećoj ranjivosti. Pokazaćemo svetu „od čega smo stvorene“. Izbrusićemo jačinu u nežnosti i toplini. Začudno, tamo je najviše ima, gde joj se najmanje nadamo.

Obrišite suze, dosta smo plakale. Idemo dalje. Ka novom životu, ka novom danu. Jer sve dok se nadamo, imamo i čemu da se radujemo. 

*Ovo je tekst za sve hrabre žene koje sam sretala. Za sve prijateljice. Naročito za moju S. Svaka od tih žena je izuzetna i neponovljiva. Mislim na njih i nadam se uvek dobrom. Čuvajte se i gajite nežnost i prema sebi. Ona je sama srž naše hrabrosti i ženstvenosti.

Hvala Palomi (Sensitive Care) koja me je podstakla da napišem priču iz svog ugla o Brižnom dodiru nežnosti.

Zahvaljujem se i svim saradnicima koji vole i cene moje priče: Yammamay (ovi divni komadi za spavanje u kojima i ležanje lakše prođe), Papilo design radnji (na jastučetu), We♥design tablama na zidu, Šalovima Šekularac koji me greju u zimskim danima, Frizerskom salonu Bob gde frizura počinje da bude oporavak, a ne sredstvo lepote. Mojim mladim saradnicama i asistentkinjama Frajerkama, koje su dolazile u bolnicu i gde god zatreba na radne sastanke, odlazile „na teren“ onda kada nisam smela da se krećem. Svim klijentima, mladencima i ostalim saradnicima koji su znali i verovali mi da posao neće trpeti.

Prijateljima, na uvek otvorenom srcu i telefonskoj liniji, na brizi i nežnosti.

Mom lekaru, od milošte nazvanom Petroniju, i čitavom njegovom timu koji me pomno prati i ne ispušta. Hvala mu što nas sve stručno i prilježno vodi kroz individualne padove i ponovne borbe.

Isto tako, svim vudu-čudu energetičarima, akopresuristima, homeopatama, akupunkturistima, joginima, sveštenicima, svim ljudima bilo koje vere i ubeđenja koji iskreno šalju blagonaklone vibracije i sa duhovne strane pokušavaju da pomognu.

Mojoj porodici koja razume i ne presira. Ocu, koji je na svojoj butini vežbao kako da mi daje injekcije koje nikad do sad nije imao prilike da daje. Majci, onoj koja tačno zna i oseća šta žena prolazi. Koja iz malenog grada vuče kolače u putnoj torbi i uzima slobodne dane samo da bi stigla u posetu na vreme. Mom bratu koji kapira koliko je ženi bitno da se oseti lepom u najtežim situacijama i vidi je takvom kroz objektiv

Beskrajno hvala mom mužu – zato što je tu sa mnom, za sve krugove Pakla i Čistilišta. Idemo zajedno do „beskrajnog plavog kruga“ da nađemo zvezdu.

I najveću zahvalnost dugujem jednom malenom srcu koje je odlučilo da u meni kuca.
Hvala mu što je mene odabralo i što mi veruje.
Čuvamo se i verujemo jedno drugom. Amin. ♥

Fotografija: budući uja Nikola Marinković

 

27 Comments

  1. Predivan tekst! Predivne fotografije!
    Hvala ti što postojiš na internet nebu, inspirišeš nas da budemo bolje!
    Pozdrav od ekipe Svilenih Buba iz Novog Sada!

  2. Predivan oslobadjajuci tekst! Zelim vam svako dobro.. Nikada necete zaboraviti put kojim ste isli, ali nagrada koja vas uskoro ceka, bice neprocenjiva..

  3. Tekst koji mi je danas “dosao” bas kad je trebao…hrabri me svaka tvoja rec.Hvala i tebi sto si tu<3

  4. želim vam puno sreće u trudnoći. ipak, ovako brendiranje sa maramicama je potpuno degutantno i neprimereno. najdublje emocije, život i smrt, uz jeziv product placement.

  5. Ježim se, ježim, ježim! Želim još nešto da kažem ali reči ne naviru. Prolazila sam kroz sve ovo. Ma, kao da čitam svoju priču! Uz svu hrabrost i dobru volju, Bogu hvala, maleno srce je pre tačno deset meseci ugledalo svetlost dana. Sada kuca još jače i posebnije. I tako čarobno boji ovu sumornu svakodnevicu. Od srca ti želim Ivana da sve protekne u blagostanju i da čarolija novog života nezaboravno nadvlada tvoje bivstovanje 🙂

  6. Pomolih se za sreću svih vas na tom prelepom putu kojim trenutno idete. Divan zapis, Ivana.

  7. Draga Ivana,

    pre nešto više od sedam meseci sam ležeći u bolnici već 48. dan po redu osećala sve ovo… Saosećala sa cimerkama, čekala da čujem te korake u hodniku, strahovala, gledala igle, udisala bolnički vazduh, ispratila desetine žena na porođaj i svakog sekunda osećala nenormalan strah za svoje dete. Ne, nisam imala toliki problem da zatrudnim (moj problem je došao kasnije) ali sam živeći na bolničkom krevetu tih dana upoznala toliko žena koje su godinama bile u borbi sa vetrenjačama. Sve su imale grč na licu od straha da se raduju, ali svaka je bila jaka kao stena! Svaku od njih sam duboko zarezala u svoje srce zbog toga što su mi pokazale koliko snage jedna žena nosi u sebi. Želim ti sreću, od sveg srca. Želim ti da svu svoju nenormalnu snagu predaš toj nežnosti u stomaku. Time ćeš joj biti večno svetlo na putu kojim će ići ♥ A onog sunčanog dana kada ti ruke budu bile pune tog malenog života, zaboravićeš na svaku bol. Obećavam ♥

  8. Neka vas Bog cuva u svakoj situaciji, na svakom koraku, razmisljanju, nadanju…molim se za sve pozitivne misli koje su na putu ka vama. Samo napred. ❤

  9. Prelepa trudnica! Divan tekst! Sva najbolje za nase maleno srce!

  10. Sto se tice brendiranja teksta… U nasoj zemlji ljudi jos i sami placaju da citaju kojekakve gluposti, casopise i magazine, o tracevima, odvratnim tekstovima koji zatupljuju narod.. Drago mi je sto imam cast da procitam ovakvu pricu, i to jos za nula dinara… Hvala Ivana, i hvala i Palomi na ovakvom ohrabrujucem tekstu u danasnjim teskim danima…

  11. Dirljivo, nežno, ohrabrujuće!
    Prošla dva puta ovim trnovitim putem, raskrvarila dušu i tabane ali dobila dve divne ružice. Sve je bilo vredno toga, svaku kap krvi i danas bih dala za njih.
    Hvala što podsećaš na ono najbitnije u nama, što vraćaš veru u nadu, ljubav i porodicu.
    Neka te sreća prati na svakom koraku i istrajnost u svakom naumu.

  12. Šta da ti napišem? Šta? Sve mi se čini nedovoljno toplo, nedovoljno sretno, nedovoljno da opiše koliko sam sretna zbog tebe. Mislim na ono fotkanje kod nas u stanu 🙂 kako ste me usrećili tada i koliko se samo puta vraćam na te fotke i na moju priču na tvom blogu. Ljubimo te i volimo Irena i ja :*

  13. Teska su to osecanja, teska iskustva i misli u glavi, koje samo zene koje su to iskusile mogu razumeti. Ja sam to osetila u sred trudnoce, na samo tri nedelje, i sve pamtim kao iskustvo kom po tezini nista do tada nije moglo parirati. Divim se tvojoj hrabrosti da istrajes i da o svemu pises. Zelim ti svako dobro na vasem daljem putu, i da sto pre dodje period kada ces uzivati u svom malo borcu. I kada ces u svojim rukama drzati razlog zasto sve ovo trpis. Nema lepseg i zivotnijeg cilja, niti svrhe!

  14. Divan tekst… ohrabruje i inspiriše!
    Od srca vam čestitam i želim vam bezbrojne trenutke blaženstva…

  15. Draga moja Ivana! Kad sam čula da si trudna, bila sam toliko srećna! Ceo dan sam mislila na tebe i nisam ti ništa pisala, jer kao što si gore napisala, ne treba trošiti reči, kad se vidimo ja ću te samo JAKO zagrliti i poljubiti. Kad sam pročitala ceo tekst, sve mi se vratilo ono moje: (samo) jedan mesec na patologiji u Narodnom frontu i te uspomene, koje danas nosim sa sobom, promenile su me iz korena. U trudnoći imala sam problema, završilo se relativno dobro i sada kažu da je moj sin bio čudo. Ali kad se setim svih onih žena koje su ležale mesecima, i kao što si i ti rekla, posećivale samo toalet i čekale da vreme prođe, bile toliko požrtvovane da nijednom ne pogreše da ne bi time naudile bebi (ili kako ih lekari zovu plodom, samo da se ne bi žena i lekari vezali, da ne bi bilo lično, iako svim tim ženama ličnije ne može biti). Iz svog iskustva kažem, da mi je najteži, ali i najlepši dan u mom životu bio onaj kad sam ugledala moje dete zdravo i pravo. Ništa mi nije bilo važno osim toga svih tih 9 meseci. Posle porođaja, držeći bebu u naručju, nisam mogla da je se nagledam i načudim tim snažnim emocijama koje su me obuzele, i sve do danas ne mogu da verujem koliko je moj put prožet nekim sudbonosnim, nepojmljivim nitima. Jedan veliki poklon i molitva za sve trudnice koje se bore, od srca želim da svaka od njih posle svega ljuljuška svoje čedo i uživa u novom danu…

  16. Ja se izvinjavam, nisam uspela da napišem komentar prošli put. Htela sam samo da kažem da je tekst topao, nežan i divan…Sve najbolje !

  17. Predivan tekst. Ja sam dva puta vodila tridnoce kod istog doktora i budite bezbrižni, u sigurnim ste rukama.

  18. Predivan tekst. Ja sam dva puta vodila tridnoce kod istog doktora i budite bezbrižni, u sigurnim ste rukama.

  19. E pa najezih se… iscitala tekst i onda pogledam datum i vidim da je pisan istog dana kada sam dobila mog andjela… Kakva slucajnost.
    Oduvek su cinile da se rasplacem situacije u kojima decu dobiju oni koji to jako zele, a teze su do toga dosli, uvek su me takve tudje price cinile srecnom… i takva je osecanja u meni probudio ovaj tvoj tekst. Budi jaka, pretpostavljam da si sad vec na korak do upoznavanja tvog malog cuda, jos je lepse nego sto se moze i zamisliti!
    Ja sam bila beznadezan slucaj po misljenjima lekara, pa sam uspela zatrudneti, lepo iznela sve i porodila se, medjutim nakon dve nedelje zavrsih u bolnici s dubokom venskom trombozom, pa je deo otisao i na pluca i jedva se izvukoh. Tri nedelje sam bila odvojena od bebe i porodice, van svog grada, zaustavili su mi laktaciju zbog terapije… Ali najgore je iza nas. Sad sam kuci, cekaju me meseci borbe, mirovanja, ali i onda sam rekla – da je neko rekao, imaces bebu ali moras ovo proci, potpisala bih istog trena. Sve je tako sitno naspram Toga…
    Puno te pozdravljam, i ovaj tvoj trud i strpljenje ce se isplatiti milion puta… Sve najlepse u Novoj <3

Submit a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo popunite jednačinu *