Kako (ni)sam uspela da dojim ko Madona

Scroll this

Ovaj tekst mogao je da ima više lica. Od poetičnog do sarkastičnog, stilski doteranog i nalickanog. Odlučila sam se za brutalno iskren, sirov i jednostavan. Iskežen u lice svim idealizacijama. Jer on je transparent života, jedna minijatura među mnogim foliražama.

Ljudi vole pobednike, one kojima se viče “bravo” ispod fotografija, a ne znaju šta iza slike zaista stoji. Samo dobar marketing, darling, samo jako, da drugi potone od gledanja koliko sam baš najbolji u svemu što radim i ama-baš-vidi-kako-sam-sjajan u svakoj životnoj situaciji. Jer svi moramo biti srećni, upeglani i idealizovani. To se danas prodaje, to se danas traži.

Od dolaska meni najbitnijeg bića na ovom svetu, ovo je moj prvi post i prvi izazov u majčinstvu. U nedelji posvećenoj dojenju, činu povezivanja između majke i deteta, kao i pružanju najbolje hrane za našu mladunčad, drugar mi je spomenuo da je njegovoj sestri značila iskrenost i podrška koju dobija sa frajerskog IG profila u trenucima velikih napora i pokušaja da doji svoju bebu. Zbog svih takvih mama osećam dužnost da ispričam “svoj slučaj” i do kraja budem iskrena.

Sve mi moderne mame koje podržavamo prirodno roditeljstvo, nošenje dece, organsku hranu, prirodnu kozmetiku iščitale smo sve o tome koliko je dojenje bitno. Koliko pored imuniteta i nutritivne vrednosti, dojenje predstavlja za bebu čin maženja, bliskosti i integracije sa majkom. Jer “deca koja doje su inteligentnija, imaju više samopouzdanja, u njihovo podsvesno ugrađuje se dobar odnos prema svetu…”. I zato se iz petnih sila uprežemo. Jer kako svom detetu da uskratim dobar IQ i bazično zdravlje? Okruženi smo slikama dojećih Madona koje nas ubeđuju da samo ako se dovoljno potrudimo i istrpimo poprilične bolove, “blagodat će pasti na nas” i mi ćemo svom detetu obezbediti ono što je za njega najbolje.

Evo iskustva jedne koja je probala zaista sve da svom detetu omogući visoki IQ i bude dovoljno dobra mama. Jesam dojila dok enormne bolove pokušavam da neutrališem zarad višeg cilja i zdravlja svog deteta. Preživela sam mesecima konstantne ragade, blistere, upale limfnih kanala, jaje ispod pazuha, mastitis i bolna ručna izmlazanja da ne bih završila odvojena od deteta, pod hirurškim nožem. Radiolog i ginekolog su me savetovali da prekinem laktaciju, ali je tvrdoglava mazga zacrtala sebi cilj. Znate, to je jedna od onih žena kod kojih je šifra “ako si samo dovoljno uporan, istrajan i posvećen” u životu funkcionisala. Mazga se ispumpavala, nije se ispumpavala, dojila na zahtev, pokušavala da uspostavi ritam. Kako sam znala da dojenje nije jednostavna disciplina za neke fizionomije, po izlasku iz bolnice isprobala sam SVE taktike i naplaćala se silnog, ozbiljnog novca laktacijskim sestrama i savetnicima za dojenje (i nije mi žao). Kroz kuću mi je prošlo “ne-znam-ti-ja-koliko” ljudi, muž me je zafrkavao da pravim izbor za mis laktacije jer sam ih u očaju i bolovima sve redom zvala. Dojenje je u međuvremenu, kao i sve danas, postalo strašan biznis, a i pored silne priče o tome, podrška na terenu je jako slaba. Sem ako je dobrano ne platite (a i tu je pitanje šta plaćate).

Slušala sam i majke koje doje, vežbala položaje, disala ko jogin i otpuštala refleks mleka. U nadi da ću jednog dana i ja čitati knjigu ili gledati TV dok dojim i da ću svom detetu biti najbolja mama. Čitajući sve moguće grupe podrške, forume i iskustva žena koje su “uspele” uz slike i reči “dojila sam svog malog princa 3 godine” osećala sam se manje vrednom, nedovoljno sposobnom i biološki omanulom. Stidela sam se da na ulici izvadim flašicu (čak i kada se u njoj nalazilo moje mleko) jer je to tako aut i jer su sve načitane i emancipovane žene širom sveta dobro upoznate sa značajem dojenja. Dojenje je ponovo u modi (i dobro je što je tako) nakon perioda formule iz vremena naših mama. Svakim delom svog bića glasam za majčino mleko i mišljenja sam da je svaki mililitar dragocen. M. mleko je najzdraviji ljudski fluid koje samo u datom životnom trenutku možemo da priuštimo svom detetu. Zato se iz sveg srca zalažem da ne ostane celokupna priča isključivo na rečima podrške, već da se stručno i odgovorno pomogne svakoj ženi koja ima problem. Pomozite svakoj ponaosob, svakoj koja ima želju. Ne ostavljajte je sve do trena kada kao stručnjaci ne utvrdite u čemu je problem i probate da ga razrešite. Sa tako slabom realnom podrškom u Srbiji, čudo je da uopšte neki znatniji procenat žena doji.

Ono što me takođe užasava je ogroman teror zajednice prema porodiljama, prema emotivno ranjivim ženama u najosetljivijoj fazi života. Agresija koju žene ispoljavaju prema drugim ženama čak i u slučaju najbolje namere je zapanjujuće velika jer “ako sam ja mogla da izdržim, može svako!”. Ko smo mi da sudimo drugima i da li iko od nas zna ko kakve probleme sobom nosi?

Dojim ne ovu “moju princezu”, nego čupavo čudovište, već 5 meseci. Izlišno je i da kažem da je volim do ludila. Obećala sam joj, iako to ona nije od mene tražila, da nas dve idemo do poslednje kapi mleka. Nijedan “podoj” nisam preskočila, kad god je htela bila je nuđena, iako to dojenje kod nas više izgleda kao celodnevna borba Davida protiv Golijata. Konačno sam shvatila u čemu je problem i zašto moje dete sa mukom doji. Nakon toliko bolnih meseci, malo je lakše nego u početku, ali je daleko od slike Madone. Mnoge žene su mi priznale da su imale slično iskustvo, da se vremenom navikneš na bol, ali da kod njih nikad nije do kraja “proradilo” sve kao na filmu.

Za mene je dojenje čin izjednačenog napora i zadovoljstva što nekako guramo dalje. Dohranjujem je ponekad ad mlekom (i žderem se zbog toga) kada nemam dovoljno svoga. Povazdan pokušavam da dojim pa se ispumpavam noću kad svi spavaju da napravim dohranu za sutradan (onda se naravno budim rano izjutra kada se i Frajerkica Bebić budi). I tako iz dana u dan. Ne radim to da bih u očima sveta bila neka heroina, već zato da bi moje dete sa dijagnozom refluksa moglo koliko-toliko normalno da funkcioniše od želudačne kiseline koja nam zagorčava dane. Pomažem tom novodošlom biću da što bezbolnije poraste. Kao o svaka druga majkHraniti sopstveno dete je predivan čin bliskosti i povezivanja. Ali šta kada stvari ne funkcionišu kao u reklami? Nekada možda nije do vas, upornosti, sposobnosti, vežbanja i istrajnosti, već do sijaset propratnih fizioloških stavki na relaciji majka-dete.

I eto. Priznajem sebi. Nisam uspela da budem ona kojoj se na ulici kliče – bravo, mama! Svaka čast, kako si kul, oslobođena i uspešna, teku reke mleka, to je žena, to je majka! Umesto toga, svake večeri sa 5 naslaganih jastuka, izranjavanim grudima i detetom koje se izvija i otima na grudima, sa srcem koje mi se cepa što se dete pati, tiho šapnem sebi, umorna i izlomljenih leđa, sramežljivo jedno malo bravo. Bravo, mama, bravo, bebo. Pregurale ste još jedan dan.

Ogromna se presija vrši na žene. Mi lako taj pritisak usvojimo i počnemo da se osećamo zaista manje vrednim majkama, dok prave podrške (osim reči “možeš ti to, to je tako prirodno, uspećeš, pa sve žene su dojile, što ne bi i ti, ti si uporna”) retko gde ima. Svakoj ženi je gubitak mleka ili prestanak dojenja bolno psihičko iskustvo, zašto osuđivati i na osnovu toga uspostavljati kriterijume podobnosti?

Zato želim da kažem i da zauvek nakon toga ćutim – najbolji izbor za vaše dete je zdrava majka. Ne ona koja će završiti na Onkologiji za koji godinu od besomučnog stiskanja grudi da nacedi još koju kap nektara za svoje dete. Ne ona koja je propustila prvi osmeh dok se pumpala. Ne ona koja će biti besna zbog toga.

Zato ti nikada neću reći – možeš, moraš, hajde, potrudi se. Niti se usuditi da dam bilo kakav savet. Mogu samo da ispričam svoje iskustvo. Bez nametanja bilo kakvog isfoliranog motivacionog stava “ja to znam najbolje, sad ću da ti objasnim kako to da radiš jer ako sam ja izdržala, možeš i ti”. Da ne ulazimo u “prošla sam 100x gore, hajde da se takmičimo kojoj je teže” ženske teorije. Svaka žena intuitivno oseća šta je najbolje za njeno dete i koje su njene granice izdržljivosti. Nije potrebno da sve budemo Majka hrabrost da bismo bile dovoljno dobre. Nekada i manje uspešne, a opuštenije, daćemo detetu dobru osnovu za život. Srećnu mamu. Živu i zdravu, potrebnu još mnogo godina svom detetu.

Stop svakoj isključivosti i idealizovanju stvarnosti. Živela sloboda u glavama, sopstveni izbori i odgovorno življenje! Jer MAMA je ta koja uvek oseća šta je najbolje za njeno dete i kojim putem dalje da krene.

P.S. Zaista punim srcem podržavam odgovornu i pravovremenu edukaciju. Oprečne informacije i različiti stavovi bacaju žene u očaj. Dezinformisanje naročito pogađa žene u malim gradovima osuđene na pritiske iz najuže sredine. Nadam se da će novootvorene #Rosa škole roditeljstva u mom rodnom Požarevcu, potom u Kladovu, Vranju, Kuršumliji i Surdulici biti utočište i savetovalište svakoj budućoj i novopečenih mami, sluđenoj od informacija. Da će neka stručna lica zaista sagledati svaki pojedinačni slučaj i doprineti srećnijem i manje mučnom roditeljstvu. Zahvaljujem se ljudima iz #Rose na tome što misle o mladim roditeljima, kao i na tome što nam dnevno obezbeđuju izvore tečnosti za kuvanje kašica i unos materije koja život znači.❤️ #rosa_škola_roditeljstva

Zato od mene ovog puta, pored iskrene ljubavi i borbe za dojenje, haštag #podrška_dojenju ustupa mesto haštagu
#podrška_svim_mamama jer svaka od nas je dovoljno dobra i neprestano se trudi (uvek preko svojih granica) da svom detetu pruži ono najbolje od sebe.

Fotografije: naslovna Nikola Marinković // ostale su preuzete sa frajerskog IG profila @jedanfrajer ili iz privatne arhive

14 Comments

  1. Draga Mama,svaka cast na upornosti. Mi nismo imali problem sa dojenjem,ali je nakon teskog porodjaja,pogresnih dijagnoza sestara (posto dr nije nigde bilo) ,krvarenja,nemogucnosti budjenja bebe po 10 sati,obilazaka bolnica,sa sve bolovima,to bio jedan veoooma stresan period. Sad imamo dve godine i na to smo skoro zaboravili,posto svaki uzrast donosi svoje boljke. Trenutno pokusavamo da objasnimo ‘maloj princezi’,da ne moze sve da dobije,a ni svuda da legne kad nesto nece. I ne ide nam bas najbolje i govorimo da je ovo najtezi period do sada.( i najsladji,istovremeno).A onda se setimo sta je pre bilo…
    Dakle,samo napred,tolikooo toga te tek ceka.
    Mama jednog cudovistanceta

  2. Eeeee, tako sam se i ja namucila sa bolnim dojenjem, nisam htela da slusam moju baku. I kad sam na kraju probala njen recept, progledala sam. Listove svezeg kupusa, bez korenja, uvece u brus za dojenje i prespavas sa tim. Grudi ujutru meke i kanali svi otpuseni. A za laktaciju, ujutru i uvece caj od komoraca, uz neizbezne supice, corbice i vodu u toku dana. Znam da zvuci bapski ali kupus spasava!
    A kad smo kod teme dojenje u javnosti, mene su u pocetku sve zene gledale sa osudom u ocima kad sam dojila u javnosti. Da, da, zene. One su me osudjivale. U fazonu ZAR NISI MOGLA KOD KUCE DA GA DOJIS. E pa da znate sta, ne mogu, a i necu on je gladan sad i necu da trcim u kucu svaki put kad ogladni.
    Dojila ili ne, svi imaju neku svoju teoriju i prostor da zamere. Ne zanima me. Radim ono sto mojoj bebi i meni prija. Osluskujemo se i upoznajemo svaki dan. Komentara i reakcija ce uvek biti, ponekad je bolje ostati gluv i slep! Veliki pozdrav frajerkici, pratimo vas i podrzavamo. Vuk i mama

  3. Drage obe, i draga mama, i draga bebo,
    Odusevljena sam najzad iskrenim i normalnim tekstom na ovu temu. Mama sam dvoje vragolana, deckica od 4-i i curice od godinu dana… i oboje sam dojila, sa velikim bolovima… i dovijala se ne bih li uspela da i jedno i drugo dojim sto duze… ja sam spas nasla u silikonskim bradavicama, koje su me resile ranica i pomogle bebama da normalno klopaju… pa se nadam da ce i ovaj moj mali komentar nekome pomoci…
    Veliki pozdrav iz Novoga Sada i zelimo vam puno laksih meseci u medjusobnoj ljubavi i hranjenju 🙂

  4. Dojim trece dete. Moje iskusvo: prva dva puta osim starta, manje vise lagano. Treci put, u trecem mesecu upala mlecnih kanala. Spasle su me patronazna sestra Jelena Jeremić Stošić , med. sestra Jadranka Kravljača i doktorka Slavica Ratkovic. Nisu morale, uradile su MNOGO vise od onoga sto im njihov posao nalaze i zahvalna sam im do neba!! Moje i potvrdjeno iskustvo vise zena, kod dojenja drugog, treceg .. deteta, kada su mlecni kanali vec razradjeni, nosenje fotelje za auto, naprezanje ruke peglanjem, usisavanjem, pranjem prozora i dr. moze izazvati upalu. Vodite racuna o sebi. Osluskujte bebu, sebe i svoje telo. Budite svesne prioriteta.

  5. Draga mama, znati da jos majki ima problema na pocetku roditeljstva je takvo olaksanje. Ja imam sina od 1,5 godina sa kojim sam na pocetku imala problema od hitnog carskog reza, preko saveta u bolnici “grudi su ti male, neces moci da dojis”, nije hteo na jednu dojku da doji zbog manje bradavice, do cetiri mastitisa od toga jedan u 10 mesecu dojenja. I evo jos uvek sisa al sad krecu komentari veliki je za sisanje, to mu nista ne znaci. Opusti se, uzivaj sa bebom, ne predaj se, ima nas jos koji mucimo svakodnevnu borbu sa vetrenjacama.

  6. Ja sam mama dve slatke devojcice :-)..jedna ima 4.5god a druga 6.5meseci..ni sa jednom nisam uspela da dojim :-(..i pored toliko patronaznih sestara i sestara za laktaciju ( i brdo datih para,ali nije mi zao)) sve sam ucinila da sisamo ali nismo uspele! Osecala sam se manje vrednom od drugih majki jer eto ko god je cuo dao je sebi za pravo da me osudjuje sto ne dojim!!Ali zahvaljujuci divnom suprugu uspela sam da se uzdignem iznad te malogradjanstine i da shvatim da je najbitnije koliko volite i koliko se trudite za svoje andjele:-)

  7. Od jedne romantične duše koja živi u realnosti! Bolno, srceparajuće, iskreno a nadasve inspirišuće i motivišuće. Tekst jedne žene, Mame o Ženi!

Submit a comment

Molimo popunite jednačinu *