Kako Scholl uklanja duševni bol?

Scroll this

Odnosi od dijamanta vredniji

Otključavam vrata, ulazim u kuću i bacam cipele. Ne slažem ih, izuvam i bacam u nepoznatom pravcu jer završen je deo dana krcat obavezama. Ne želim još jednu sebi da nabijam. Naporan dan, po ko zna koji put? Prekasno stižemo na vreme, predaleko koračamo željni da nekud stignemo, preinvazivno se zezamo sa svojim životom. Misleći da zapravo nešto jako bitno radimo. Jako bitno životarimo. Kao i milijarde ljudi u ovom trenu.

Odjednom osetim da mi se fokus pomera ka jedostavnim stvarima, sada, odmah. Ušla sam i nonScHOLLantno izula cipele. Rasteretila se tog statusnog simbola žena koji nas vozi kroz dan na krilima udobnosti ili muke, svejedno nam je. Naše je da se poNosimo i kroz dan ih nosimo. Sve za lepotu, darling. Ma, iš, kuš i fuj. Izula sam se do gole kože, rasteretila svega što je nepotrebno. Ostala sam okraćala i bosa, zovite me srećna Kosa (za to hvala, Rado, od Bobova salona nado :)).

U istom trenu za milimetar sam bliža zenu. Osećam da se juriš krvi kroz glavu povlači sa fronta i da postajem normalnija, opuštenija. Dišem onako kako sam naučila na jogi, sigurna sam da ovaj pritisak može još malo da se spusti. Poklonila sam sebi slobodno popodne, krećem da prebiram po mislima. Šta sve mogu da uradim? A, ne, ništa. Usisivač odložila, na sudoperu zažmurila, šporet isključila. Kod kuće sam i želim da se podružim sa sobom. Da osmotrim svoje unutrašnje biće i izvinim mu se što ga retko pitam kako je, sluđena i rapolućena, misleći na to koje ću cipele danas da obujem.

Sine mi da već par dana nisam pošteno čula roditelje. O, ne, prevelik fokus na cipelama! 🙂 Shvatim da sam za njih često „zauzeta-kasnije_ću-pričaj_brzo-da_li_je_nešto_hitno“. Da mi često baš nedostaju da popijemo kafu i ćutimo. Osetim da mi fali baza. Ona baza od koje sam kao tinejdžerka jedva čekala da zbrišem i da živim samo svoj žvot, sada mi je više nego neophodna.

Misli mi odšetaju do oca koji i u penziji radi. Da li baš i ovog trena radi?
Danas je jedna koleginica spomenula da niko nema toliki uticaj na formiranje ličnosti kao istopolni roditelj, a ja se zapitala šta je sa onim drugim. Šta on u našoj psihologiji određuje ili ne određuje?
Da li se sve mi cure krećemo od Tatine princezice do Sina tatinog i kom polu smo bliže na toj skali?

Pre par dana sretnem prijateljicu koja kreira garderobu. Imala je jako lep bluzon na sebi pa sam  egzaltirano, onako ženski ciknula – „jao, što ti je dobra bluza! Si ti šila?“ „Ma, jok, kupio mi ćale. Grdio me kako ništa ne stižem sebi da sašijem pa mi ovo doneo.“ Pogledam na/u sebe i setim se mog matorog. Zaista, matori nikad nije bio tip koji poklanja darove, uvek se brinuo o kardinalnim, egzistencijalnim stavkama koje se tiču porodičnog budžeta i preživljavanja u ovoj zemlji. Za 8. mart sam ga redovno podsećala da kupi kevi karanfil ili ružu, a verovatno je to činila i moja majka jer nam je uredno donosio identičnan cvet. 🙂

Naši roditelji su se u džungli 90-ih borili da normalno živimo, nisu imali mnogo vremena za svoje potrebe, želje i talente. Platili su danak najboljim godinama svog života, a trebalo je da one njih isplaćuju. Mnogi su radili po dva i više poslova (povucimo samo paralelu sa sadašnjim trenutkom, čini se da nema mnogo razlike?) pa tako i moj ćaća. Noću je razvozio užinu po okolnim školama, mesio hleb kad majstori ne dođu, nije išao godinama na more, a preko dana radio je posao u Domu zdravlja za koji je bio školovan. Bio je hronično premoren, vodio je bitku u vremenu u kome poštenima nije bilo suđeno da odnesu pobedu. Međutim, posmatrajući ga, nesvesno me je naučio mnogim stvarima. Kao npr. da je bitno zavšiti školu i da nije sramota raditi šljaku sve dokle je poštena. Da vrednim i upornim radom čovek može mnogo da postigne ako sledi sopstvenu viziju i veru u sebe. Ne mora da bude jasna, važno je da on u nju veruje. Govorio mi je da je bitno imati cilj. Ja bih možda njemu danas rekla da je cilj sada. Da nam je cilj da zajedno popijemo kafu i da se opustimo od ciljeva, baš ovo popodne, kada oboje, mrtvi umorni, završimo sa poslom.

Govorio je i kako je zdravlje nabitnije. Ah, pa to se podrazumeva, samo koliko na tom podrazumevanju delamo? Brat i ja smo šizeli kada nas na moru izjutra budi da plivamo „do bove i nazad“. Ostala deca su spavala, a mi smo se na plaži zagrevali za prvo jutarnje plivanje. Kuvali smo kao risevi, frktali kao mačori dok nas je ćalac trenirao – „Najbitnije su u životu navike. Ako vam je duh izoštren navikama, telo će samo odraditi ostalo“.

U tinejdž dobu prolazili smo kroz razne faze. Često se nismo najbolje slagali i jedva sam dočekala da zapalim u „Veliki grad“ i budem jedina koja će svojim životom upravljati. Nisam mogla da podnesem kontrolu i nadzor kojima se roditelji obično služe ne bi li svoju decu zaštitili. Nikako nisam uspevala ni da razumem toliki strah od „puštanja ženskog deteta“ u život, kao i bojazan da li će mladi duh napraviti toliko grešaka da će se slomiti i biti zauvek skrajnut sa pravog puta. Otuda je proizilazila prezaštićenost, kontrola i nepoverenje. Često smo se raspravljali, vrlo burno, i neretko se naša rasprava završavala porazom obeju strana. Očevim razočaranjem, mojim suzama i obostranim povlačenjem iz odnosa. Uopšte nismo umeli da komuniciramo, ali smo kroz duge godine
duševnog masakriranja to naučili. Onog trena kada je svako od nas postao zadovoljan sobom i potpuno prihvatio onog drugog, počeli smo da se gledamo drugačijim očima.

U tim prebiranjima po sećanjima, pogled mi zape za jedan ugao naslaganih stvari ne nekim naročitim redom. Kutija na kutiju, a u najvećoj spazih nešto što nisam jako dugo koristila. I setim se. Retka materijalna stvar koju mi je otac poklonio, nalazi se u toj kutiji. Jednom bitnom prilikom (kada sam kretala na faks i iseljavala se iz roditeljske kuće) ćale mi je bez mnogo pompe uručio veliku kutiju rekavši – „Sine (ovako obično mnogi očevi zovu ćerke-prvence na gorepomenutoj skali :)), mislio sam da bi ti ovo koristilo. Video sam kod pacijentkinje i naručio ti iz Nemačke.Molim te pojedi dnevno rebro čokolade za koncentraciju dok učiš i misli o svom zdravlju. Zdravlje je najbitnije.“

U kutiji se nije nalazilo prstenje, bunda, kožnjak, sat, cipele, čak ni knjiga, već jedna neobična sprava. Od oca sam dobila profesionalnu kadu za pedikir, a nisam kretala u kozmetičarske vode. 🙂 Mislim da sam tada spoznala koliko me suštinski voli iako to nije umeo transparentno da pokaže. U tom trenu sam uvidela koliko skrivenih, životnih poruka roditelji mogu da nam prenesu. Kadica je za mog oca bila simbol zdravlja i brige o sebi. Znak da kada te lomi
temperatura od umora, potopiš noge u toplu, posoljenu vodu, pustš da kadica „brbolji“ i izvučeš iz sebe sve što ne valja. Ostaviš brige i lomnjave u toj vodi, prospeš je u WC šolju i povučeš vodu. Zamisliš kako sve otiče iz kanalizacije tvojih misli u kanalizaciju gradskog vodovoda i znaš da iako nema roditelja da brinu o tebi, moraš da postaneš roditelj sam sebi.

Zato danas brinem o sebi, ne zato što bi moj otac to želeo, već što me je nesvesno naučio da je OK to sama da poželim. Punim kadicu, puštam muziku koja sija (Maretov novi album prvenac), đuskam po kući i slažem boje. Žuto i plavo, more i sunce, plaža i jutarnje plivanje do bove. 🙂 Isprobavam novi Scholl-ov proizvod koji ide u folder „briga o sebi, briga o svom zdravlju“. Krajnje je vreme da stopala koja su me dovde donela ponegujem i da im se obratim. Cele zime sam ih ignorisala, ali zato verujem da Scholl otklanja bol (Mali od Turpije, pokaži se!). 😀 Sipam u kadicu mirišljavu so koju sam sa kevom kupila u Pragu, prava je prilika da se mnoge uspomene pridruže ovom popodnevnom smiraju. Dok Scholl-ovom elektronskom turpijom (sa dijamantskim kristalima) fino brusim zadebljalu kožu i misli, prah mrtvh ćelija podeća me kako je vreme da zarolam novu energiju, sveže osećaje koji nas neguju. I u to ime palim Scholl koji ima roll. 🙂
Prepuštam mu se danas i beskrajno verujem jer sve što sam koristila (od specijalnih flastera za venčanje preko uložaka za visoke štikle do različitih sprejeva) bilo je zaista najbolje od svega što sam na tržištu probala. Njihov kvalitet opravdava cenu i dosad me nisu razočarali. Dakle, imate sve pravo da mi danas pošteno stopala izmasirate, Mr Scholl. Roll me, baby, nije važno šta je, samo neka traje. 😉 Čistim se mentalno, čistim i svoje telo. A nakon toga planiram da skuvam bratu kafu dok sumiramo uspomene iz detinjstva.

Naši roditelji su često iz sopstvene nesigurnosti i frustracija, koje im je vaspitanje/sistem nametnuo, pravili greške sa nama, kao što ni mi sigurno nećemo biti savršeni roditelji. Naša šansa leži kako u njihovim greškama, tako i u pravim potezima. Posmatrajući svoje roditelje naučila sam nekoliko stvari:

  1. Navike te bruse i kao dijamant oblikuju. Izoštri svoj duh na prave stvari i vežbaj se u njima. Moraš biti prilagodljiv vremenu u kom živiš, ali ne odustaj od sebe, ma koliko se drugi tome podsmevali i tvojim idejama se rugali. Tvoj život je samo tvoja stvar, navikni se da ne moraš zbog toga da se pravdaš.
  2. Učini odmah nešto za sebe, duh i telo će blagodariti i višestruko ti vratiti. Ne čekaj sutra. Sutra neće nikada doći, a i ako dođe, zateći ćete starog, izmučenog i bolesnog. The time is now.
  3. Okreni se svojoj porodici. Razgovaraj sa svojim detetom, dugo, dugo. Čeprkaj suptilno i dozvoli mu da kaže šta ga tišti i veruj u njegove osećaje. Ne mora da živi kako si ti zamislio. Ono je biće za sebe, kristal u osnovnom obliku, esencija života. Uživaj gledajući ga kako sija i biva drugačiji od tebe. Od čitavog sveta.
  4. Pozovi svoje roditelje. Oprosti im. Isplačite se zajedno. Smejte se zajedno. Ti si njihovo ogledalo, neka vide sebe lepim kada te pogledaju. Imaj razumevanja za njihove slabosti, samo su ljudi. Nisu savršeni i nisu uvek kakvim bismo mi želeli da budu, ali su vredni dijamanti koji treba dugo da nam traju. Život ih nije mazio, ulubljivao ih je sa svih strana, ali njihov sjaj je i dalje tu. Neka sine uz vas. Ne ubijajte sjaj jedni drugima.

Godinama, ne znam ni sama kako, tata i ja stekli smo poverenje jedno u drugo. Vreme nam je prolazilo i opominjalo nas da nema baš mnogo časova za neprihvatanje i nerazumavanje. Poslednjih deset godina, mnogo smo uznapredovali i imamo odnos kakav ranije nisam mogla da zamislim. Pun ljubavi i topline, otvorenog smeha i zafrkancije, obostranog prihvatanja tuđeg života. Više nisam bila dete kojim će se ponositi i čijim uspesima će se hvaliti, već samo njegova devojčica kojoj masira stopala. To je postalo naš ritual, svaki put kada odem u posetu kući, sednem sa roditeljima na kauč da se vidmo, ćale me dohvati za stopala i pošteno ih, fizioterapeutski ispritiska. Shvatila sam da je to njegov specifičan način iskazivanja ljubavi (uz kadicu, razume se :)) i da će mi takve male stvari najviše jednog dana nedostajati.

Vremenom je prihvatio da će njegovo dete mnogo puta udarati u zid i vraćati se rascopane glave, ali da će postepeno glava očvrsnuti i da apsolutno ništa on tu ne može da učini. Morao je da me pusti samu da prohodam i da pređem taj put. Tek kada mi trnje izbode sve akupunkturne tačke na stopalima, moći ću da koračam lako i bez bola. Ja sam odrasla, osamostalila se i zavolela to što se njegova klica razvija u meni, videla da sam mnogo nalik njemu i da sve vrednosti koje je nesvesno u meni zasejao, iskreno poštujem i volim.

Zato danas isturpijaj neravnine u odnosu, poneguj sebe i razumi tog do tebe. Zarolaj život u dobrom pravcu, prešaltaj mozak i dresiraj ga da radi za tebe. Navike su čudo, navikni se na njih i daj im fore da daju rezultate. Šmirglaj sebe i svoju kožu svakog dana dok ne osetiš da je postala mekana i nežna, osetljiva kako na tvoje porebe, tako i na potrebe drugog. Scholl-ni ili šokni sredinu, samo živi zaista ono što želiš da živiš.
I ne zaboravi – Shine bright like a diamond!

Vaša
Ivy M2
Tatin Sin, a sve češće i Ćera 🙂

P.S. Hvala Scholl-u što osluškuje drugačije tekstove i priče. Hvala im na bojama i emocijama koje su uneli u današnji dan i omogućili mi da na svoj način neke životne, bitne stvari podelim sa drugima. Scholl must go on! 🙂 Tata, sam ti rekla da se opustiš?! Moja glava je baš tamo gde treba da bude. 😉

Fotografija: Nikola Marinković
autor: Ivana Marinković Mandić

 

 

12 Comments

  1. E stvarno svaka čast, Ivana! Prelepa pričica, nikada nisam videla kreativniji tekst urađen u saradnji sa brendom 🙂

  2. Volim da čitam tvoje tekstove, tako su iskreni i navode na udubljivanje u sebe, u život, u svet. Neke navike kada su dobre ne treba menjati. Piši i plivaj, “do bove i nazad” 😉 za sve nas koji taj put tek učimo.

  3. Bela Lokna i Mali Dabar te vole “do bove i nazad”

  4. Hej, divno! Možeš li da nam kažeš oklen ove prelepe petrolejkaste cipele? :*

  5. Mila Teodora, hvala tebi koja znaš kako sve f-oniše na ovakvim rečima. Ali zaista. ♥ Podržavam te skroz u prirodnom pravcu i baš navijam za takve mlade, prave talente. Filološki sa tim nema nikakve veze, btw. 😀 Poljubac, I.

  6. Hej, Milice, najpre – hvala! Drago mi je ako sam makar malo ulepšala dan.

    Ove tirkiz sam uzela pre par godina dok je u Knezu bio Pedro del Hierro. U Cortefield-u su imali taj brend, ne znam ima li ih još uvek. Ili možda da probaš neki njihov onlajn autlet da ubodeš. Ako sretnem negde slične, javljam. 🙂 PoZZ @Milica

  7. Cudna je ta ljubav, povezanost, postovanje i sve tome slicno izmedju cerke (sina :)) i oca. I tako tacna prica o njihovom odnosu i cesto neizgovorenoj ljubavi. Nadam se da cete uskoro popiti kafu :).

  8. Moraćemo. Poslednjih godina češće grabimo momente da je pijemo zajedno. 🙂 Jedva čekam da počem da čitam bebeće stvari. Sad ću da kliknem pa polako da se uputim. 🙂 @Bebina mama

  9. Kada procitam neki dobar autorski tekst, obicno ga like-ujem. Ako me neki bas odusevi, ali bas bas, mozda ga i share-ujem. Ovaj jos nisam ni like-ovala ni share-ovala. Uz ovaj sam otplakala. Jos uvek suze oci…tako je kada ti tata jako nedostaje vec godinu i po dana, ne mozes da ga pozoves vise nikada da se isplacete, isvadjate i nasmejete zajedno a neko napise ovakav tekst i ti ga procitas.
    E da…a tek sto retko komentare ostavljam…i vidi sada ovo pisanije!

Submit a comment

Molimo popunite jednačinu *