Moja borba za dete

Scroll this

Godinu dana od ovog dana nisam mogla ni da pojmim šta znači biti majka. I kako se ta ljubav razvija i neprestano kao kvasac širi. Kroz trnje, borbe i izazove. Duboko i dalje od svojih granica, od smeha do plača, od histerije i ludila do sreće i nadanja.

Kada želite dete, ili mislite da ga želite, ili želite da želite (potpuno je nebitno), a stvari ne idu kao na filmu, mislite da nešto sa vama nije okej, čitava vasiona se urotila da stvari ne funkcionišu kako treba, šta raditi, kuda krenuti? Možda tamo gde ni sami niste znali da vas put vodi.

Mnoge žene su mi rekle da sam na tom putu za njih inspiracija. Da mi se dive kako sam jaka i uporna i da se pitaju odakle mi uopšte snaga da sve to izdržim. Taj unutrašnji osećaj slabosti i krhkosti, samo žena može da razume. Evo ispovesti jedne koja nikada nije sebe kao hrabricu posmatrala, koja se zentala od same pomisli na to šta je sve čeka i koja ne zna kako je sve izdržala. Nije ni znala kakav put mora da pređe, jer na njega nije ni mogla biti spremna. Snagu je sticala usput, kroz mukotrpnije staze kojima se ređe gazi, a često je bila kukavički raspoložena, sumnjajući u sebe, u svet, u pravdu, u boga… Jer kako to da se svima daje tako lako osim meni?

Ukoliko vas ove misli muče, niste sami. I kada malo dublje zađete u razgovore sa svim tim “idealnim” ženama, saznaćete da je pre rođenja deteta i uspele trudnoće imala spontane pobačaje, vantelesna začinjanja, produvavanja kanala, insemenacije i 300 drugih čudesa dok nije upalilo. I to je sve NORMALNO, ponavljajte sebi – niste nenormalini, nenormalan je svet koji nam prezentuje sliku razmaženih i slabih žena ukoliko nismo jake, plodne, idealne. Ukoliko ne rađamo i ne ostajemo trudne iz prve, mi smo slabe i nepodobne. Da li je baš tako?

Svoju prvu neuspelu trudnoću preživela sam burno. Vanmaterična i plod koji se rapidno razvija u jajovodu predstavljali su svakog sekunda pretnju. Lekari nisu bili sigurni o čemu je reč, učinilo im se da je zbog visokog BetaHCG-a trudnoća normalna, te su videli blizanačku trudnoću i nemarno pustili su da vreme odmiče. Ležala sam nesvesna u bolnici. Osećala sam se kao jedna od lutki iz lutkarskog pozorišta kojima sam kao klinka u rodnom gradu upravljala. Sada sam bila lutka u velikom gradu kojoj neko mrsi i pomera konce kako želi. Čitala sam i Nastasijevićevih 7 lirskih krugova i osećala kako lagano tonem iz kruga u krug u duboki besmisao. Prva rečenica iz predgovora urezala se u podsvest – ovu knjigu treba da čitaju ljudi koji se nalaze u bolničkoj postelji ili na samrti (parafraziram). U glavi mi se mantalo, mislila sam da ću umreti.

Noćima sam čula vukove kako zavijaju ispod prozora, zovu da rastrgnu. Po otvaranju očiju, sve je prestajalo, kao da ničeg nije bilo. Ležala sam u sobi sa dve žene koje su izgubile bebe na porođaju. Kroz sobu se konstantno smenjivao plač tihim jecanjem. Srce mi je lupalo kao ludo, neko dečije dozivanje sa zavijanjem vukova neprestano se javljao. Gledala sam u malenu ikonu Bogorodice koju mi je neko tutnuo u novčanik, ponavljala molitve kao luda, samo da preživi, samo da preživi. Odgovora nije bilo. Mislila sam da me i ona mrzi i da me prekorno gleda zbog toga što nisam “uspešna” i što ne mogu da rodim. Ubrzo ni ikonu nisam mogla da gledam, crnilo me je obuzimalo, konci su postajali sve zamršeniji i ja sam hitno morala na operacioni sto da mi odstrane jajovod u kome se, kako bi lekari rekli, “plod” razvijao.

Moj život narednih par meseci od tog trena, prolazio je u magnovenju. Tri meseca iz kuće nisam izašla od šoka, nisam mogla da shvatim zašto se to meni desilo. Zdrava, mlada, prava, šta to sa mnom ne valja i kako se desilo da sada budem reproduktivni bogalj sa 50% manjom šansom da prirodno zatrudnim?! Ni u Crkvu nisam mogla da uđem, sve mi se gadilo. I taj simbol majčinstva me je ostavio na cedilu, ta grozna ženetina sa detetom u rukama koja prekorno lovi poglede svih neuspelih majki.

Neprestano sam se pitala šta se dešava sa svom tom decom koja ne uspeju da se rode. Da li njihove duše negde odlaze i da li noću iz dubine dozivaju? Ne znam kako sam se u tom trenu sklopila i nastavila da živim. A ni kako sam se odlučila na sledeću trudnoću.

Bila sam sigurna da će drugi put uspeti. 33 godine, eeej, najbolje, Isusove, ne može da omane. Sa ikonom sam se pomirila, doduše, ponekad sam joj hvatala taj sumnjičavi pogled sa strane, znala sam da još uvek vučemo repove od pre par godina, ali smo se kao žene razumele i pomirile. Vreme je i ja sam spremna da ponovo probam. Nikome nisam govorila, sve je teklo kako treba, radila sam svoj osnovni posao, radila drugi posao, trčala na snimanja, i tiho govorila sebi – znam da će ovog puta sve biti okej. Imala sam lekara kome sam verovala, nisam dozvolila da kao prethodnog puta budem lutka koju drugi vode i pomeraju. Vrlo sam bila svesna svakog koraka, odluke i delanja. Srce mi je lupalo od uzbuđenja i straha, sve svoje nade stavila sam na pravdu u kosmosu da mi se ista stvar neće dogoditi. Gledala sam lice svog ginekologa kao u Boga pokušavajući da pročitam najsitniju mimiku koja bi mi rekla da li je sve ovog puta baš kako treba. Negde u 12. nedelji, na ultrazvuku, lice mu se smračilo – Ivana, ovo nije dobro. “Plod” više nije živ, srce je stalo. Molim te dođi sutra odmah da uradimo kiretažu, ne želim da čekamo, može biti opasno. Žao mi je.

Izletela sam iz ordinacije sleđena od straha. Kako srce može da stane, pa pre samo sedam dana je kucalo?! Ridala sam na V. ramenu nezaustavivo. Zašto, zašto, zašto? Ja to nisam zaslužila, jbm ti život i sve, zašto, zašto, zašto? Sutradan su me odveli u salu da me “očiste”, gledala sam moju majku koja se ne znam po koji put rastaje od svog deteta da ga vode u totalnu anesteziju, bilo mi je žao nje, bilo mi je žao što se toliko mučila dok nije dobila dete, bilo mi je žao svih žena, celog ženskog roda koji kroz neviđenu brigu i muštranja kroz život ćutke prolazi. Nakon kiretaže ležala sam i krvarila 2 nedelje. Nešto se iskomplikovalo, krv nije oticala kako treba, zadržavala se u uterusu, umal0 sepsu nisam dobila. Kada se uz adekvatnu lekarsku podršku drama završila, bila sam bezbedna, ali kao crna zemlja suva i u korenu ispucala. Kako sam se fizički pridigla, usledio je nalet svih psihičkih poniranja, sumnji, nezadovoljstva i tuge. Shvatila sam da imam krizu u braku, mnoge situacije su nas razdirale i cepale, svako od nas dvoje je na svoj način proživljavao traume. Gorela sam od bola, želela da se bacim u sneg od ludila, više nisam samu sebe mogla da podnesem, skinula bih kožu sa sebe od nepodnošljivosti življenja. Htela sam svoju bebu nazad jer ne mogu više, ne mogu više….

Na poslu sam lagala da sam bila odsutna zbog nekakve bezazlene hirurške intervencije, nisam imala snage da razgovaram i da ponovo kroz čitav scenario prolazim. Najbliži su znali koliko sam loše i kako mi se iznutra duša para kao svilena čarapa. Idealna Ja počela je da bledi, postajala sam senka nekadašnje sebe. Prijatelji su pokušavali da pomognu, da uteše, desiće se kada najmanje budeš očekivala, ko zna zašto je to dobro, možda nisi bila spremna, samo polako… Nisam nalazila reči olakšanja, nerviralo je što mi pametuju besmislenim rečima iako sam znala da dobru namera ne izostaje. Čvrsto sam odlučila da ovde stajem, da mi nije dato da se ostvarim kao majka i da ne želim svoj identitet da gradim na neuspelim pokušajuma da zatrudnim. Posvetiću se stvarima koje me ispunjavaju, poslu, Frajeru, putovanjima, hobijima, druženjima, ne želim više da čujem ni D od deteta. Možda je vreme da odustanem, stigla sam na krajnju stanicu – STOP.

Ova malo zrelija Ja ovog puta je krenula na ozbiljnu psihoterapiju i akupunkturu. Pokušavala sam iskreno da razumem sebe, sopstvena očekivanja, očekivanja okoline i svoje stvarne želje. Da li ja zaista želim da budem mama i kako da znam da li želim kada ni ne znam šta znači iskusiti taj osećaj? Osvestila sam da kao biće težim da odem jednu lestvicu više u osećanju i iskustvu i da je meni lično, majčinstvo iz tog razloga izuzetno bitno. Osećala sam da tek treba da postanem žena. Ne idealna i savršena, kakva sam želela da budem, već prava žena, od krvi i mesa.

Dala sam šansu sebi, sudbini, Bogu, i treći put. Kako kažu, treća sreća. Neće me valjda Usud opet zajebati, ne bi stvarno imalo smisla. 🙂 Počeli su da me bodu hormonima i injekcijama čim su saznali da sam ponovo u drugom stanju. Visokorizična trudnoća, zvučalo je kao da imam tempiranu bombu u stomaku koja svakog časa može da eksplodira. Opet nešto nije bilo “kako treba”, počela sam obilno da krvarim, bila sam unezverena od očaja šta ću ako ponovo ode. Vrištala sam od straha mužu da me vodi odmah u bolnicu, da je gotovo i ovog puta. U 5. nedelji trudnoće, jedva klinički trudnu, zbog ogromnog hematoma u materici, ostavili su me da ležim na odeljenju gde se sve “visokorizične” trudnice mole da opstane, preživi i izgura. Dva meseca iz kreveta nisam izašla, mišići su mi atrofirali od ležanja, mozak se oduzeo od straha. Lekar mi je rekao da su šanse male i da situacija ne izgleda najbolje. Opet sam se molila, molila za tu malu tempiranu bombu, da bude jača od svega ostalog, da možemo to nas dve, da izgura, da je molim da ne ode u neki mrak gde meni više povratka nema. Isključila sam se iz sveta, iz života, samo sam nestala da pričam sa tom loptom, pričajući sama sa sobom i hrabreći se dok mi se krv ledila pri pomisli od ponovnog gubitka. Nisam smela do 5. meseca ni sebi ni drugima naglas da izgovorim da sam trudna jer je svakog časa TO moglo da “ode” u bespovrat. Nagledala sam se situacija i sama preživela mnoge. Pisala o svim tim ženama koje stoje na hodnicima i pune strepnje čekaju mučne preglede, žive svakog dana od rezultata do rezultata, od UZ do UZ, od krvarenja do krvarenja… Neke su se izvukle, druge nisu, lutrija je bila kojoj ću grupi ovog puta ja da pripadnem.

Kada mi je doktor rekao da su šanse slabe i da se polako pripremam i na neželjeni ishod, u meni se javio nepoznati glas. Tanušan i mali, ali uporan i istrajan. Glas inata i upornosti. Stara, a nova Ja, počela je da se budi i da jača. Znala sam da ću ovog puta roditi. Ne znam kako, ali bila sam ubeđena da mora biti dobro i da će taj glas izaći na videlo. Ginekolog kroz mesec dana nije verovao svojim očima kliničkoj slici kako hematom na najgorem mestu nestaje, a “plod” raste. Nastavljala sam da se bodem injekcijama, da pričam sa glasom i da ga hrabrim. Verovala sam u njega i znala da mi to možemo. Ovog puta postajem majka.

I eto nje. Moje treće sreće. Na svoj prvi rođendan. Dovoljno uporna da preživi, dovoljno istrajna da se rodi. Jednog dana čitaće priču o tome kako je njena majka odbila da bude “savršena” žena i kako je postala hrabra, a na hraborst nije bila spremna. I znaće zašto je ona za mene posebna. Zašto je Frajerka. Znaće šta je život i borba svake žene. Da nađe pravi glas u sebi. Da ga čuje i posluša. Da ga ne ućutkuje i da mu veruje. Da mu se prepusti i da ga se ne plaši. Da uz njega sazri i postane hrabra u životnom rukavcu.

P. S. Ovaj tekst posvećen je svim ženama koje se bore da začnu, da iznesu trudnoću, koje se boje i koje razna ludila u glavi kroje. Bilo da pokušavate da rodite ili od svega dignete ruke, možete ili ne možete da zatrudnite, želite ili ne želite dete, volite sebe i svoj glas jer imate na njega pravo. On je samo vaš i postaje autodsetruktivan ukoliko ga ugušimo. Društvene norme i očekivane modele ponašanja isključite, “uspela sam iz prvog ” žene odstranite, “trebalo bi već da rodiš, vidi koliko godina imaš” na jedno daleko mesto oterajte, motivacione parole “ako sam ja mogla, možeš i ti” u kantu zavrljačite, sebi se posvetite i samo sebi (i u sebe) verujte.

Možete vi to. Samo polako. Nigde ne žurite u sopstvenom životu. Svaka od nas ima svoj put koji treba da pređe. Nema preskakanja i lažiranja, sačeka nas iza ugla, ako ne odmah. Srećno u susretu sa sobom! I za hrabrost ne brinite. Ona se u hodu stiče. 😉

Ovaj tekst posvećen je i svim lekarima koje sam sretala, a naročito čoveku kome sam samo jedan od pacijenata, a on meni jedini čijoj sam ruci i čovečnosti verovala. Grlimo i naše dobre vile, medicinske sestre, koje su u nas verovale i iz raznih nemilih situacija nas u protekle dve godine vadile. Iako se ne srećemo svakodnevno, nema dana kada nisu u mislima sa nama.

Ova mala zajebantkinja na svoj rođendan nosi haljinicu sa leptirima drage kreatorke Mirjane Vujčić i svilenu tuniku sa gaćicama iz najfinije radnje za dečije stvari Petit Coco Belgrade. Znam da želite ovakve zlatne kožne baletanke, ali šta da vam kažem, bebe u Petit Coco-u su povlašćene. Drage dame, snađite se, samo za nežna stopalca brojeva ima. 😉
Za roze trake sa brojem 1, zaslužne su vešte ruke teta Anje frajerke, obećavamo da ćemo ih uskoro praviti u većim količinama.

Ukrasila nas je Gradska beba jednim lepim light box-om (koji poklanjamo na frajerskom IG profilu), a mačkice smo postale da bismo se složile uz Zavrzlaminu tortu. 😉

Druge cipeliške su nam predragi poklon od još draže mame iz Slovenije Mia&Mika, takođe jedne heroine koja je bila razne zdravstvene bitke i koja sada samostalno izrađuje mokasine za bebe i decu od najfinije kože. U njima smo napravili prve korake, male za čovečanstvo, a velike za čoveka. Zato će nam ostati kao jedan od najlepših rođendanskih poklona i suvenira na prve uspravne dane kada smo postali veliki ljudi. 🙂

Mama se zahvaljuje Neni Ilić na make up-u (i psihološkom) ulepšavanju, kao i Srni iz Studija Prostor na mondiš frizuri jer i mame su važne. One kao i Priroda iznova rađaju ovaj svet i čine da se pupoljci u naznakama razbokore i dobiju svoja najveselija cvetanja .

Frajerski zagrljaji od fajterke Frajerke i Frajerkice zezalice

Fotografije, poklon i uspomena na Senjin 1. rođendan od ujaka Nikole Marinkovića 

 

5 Comments

  1. Draga Ivana,
    toliko puta sam ti pisala da se svaki put uplašim da će se neke nove reči izlizati.
    Al’eto opet me teraš da se javim.
    Vidim da piše da treba oko 13 minuta da se pročita tekst, ja sam ga pročitala mnogo brže, u cugu i jednom dahu. Oči su mi gutale rečenice brže od Boltovog trčanja, sa knedlom u grlu i golemim klupkom ponosa koji osećam prema tebi, tako “nesavršenoj” i Senji, ništa manje hrabroj heroini. Sećam se koliko me je dotakla i ohrabrila informacija da se ženske bebe smatraju rezilijentnijim- tako malecke, ružičaste, a opet uporne i jake. Zamisli kada si takav po prvom uzimanju vazduha, kakva sve velika dela možeš za života postići samo da ne dopustiš da budeš sateran u “savršen, mehanički, nerealan” ćošak.
    Ti i tvoje malo čudo ste pravi dokaz toga!
    Ovde završavam, da ne bih kvarila tvoju, malo je reći, predivnu priču, a ni ne znam kako bih sve emocije složila kako treba. Samo znam da se ovo mora štampati i deliti dalje, svima.
    Grlim vas jako, najjače.

    • Milice, toliko si jedno divno biće, drago i nepretenciozno, milina te je poznavati! Mnogo te grlimo i na tu žensku kafu sa Jovanicom i Senjom jednom već moramo da odemo. Polupci i zagrljaji.

Submit a comment

Molimo popunite jednačinu *