Mor(nar)ski post

Scroll this

Zapisi jednog brodolomnika

Vratila sam se. I već mi nedostaje. Klobuk mora, razbijanje talasa o stenje, deep blue sea… Konopac stenje i škripi kao da ga neko čereči. Ljuljkanje na talasima, bolje nego u kolevci. Sidro, čekrk, jedro, prelet. I mornarski čvor.

Zaboravite na filmove u kojima bogati jahtaši izlaze na palubu da popiju koju čašu vinca. Jedrilica je šator na vodi. Vina ima, u izobilju. Na flašu, ne na čašu. Po čitav bogovetni dan. 🙂 A dan je dug, sunce pada za horizontom tek kada mu more da znak. 😉

Puna sam strahopoštovanja prema tom Velikom Plavetnilu. Kada živite život u bademovoj ljusci, dođe vam odnekud da krho je sve… Da čovek je mali iako je veliki, da je nemoćan ma koliko je moćan.

Taj osećaj ili volite ili ne. Ravnodušni teško možete biti. Vetarvam se neprestano mota po kosi, osećate ga u ušima, u porama. Sopo koži, so u vazduhu. Pure nature.

Pokoji delfin dođe do broda da se poigra i da vam se javi. Poželite da ste nestašno nesputani. Korak i buć u prozirnu masu. Svetlo se prelama pod vodom. Zagnjur, ne diši. Bestežinsko stanje počinje. Stanje tirkizne boje. A whole new world… Pod vodom, u glavi.

Onda izronite po još daha. Punim plućima. Plivate do obale da robinzonski kročite na Svetu zemlju peska. Bez ičega. Potpuno drugačiji doživljaj.

Na obali se pružite i puštate sunce da upije kapljice vode. Plaža je samo vaša, bez ljudi ovog leta, moliću… Peskom se zatrpavate, grejete i upijate snagu zemlje. Zatim skoknete do stene pored da vam ispriča svoju usamljeničku priču. Kamen je crven, kamen je beo, u njemu zemlje je malo. Život buja i izbija na nanometru, tolicno mu treba. Kap vode i pukotina u steni, dovoljno za čitav vek.

Zrikavci se hlade u borovoj šumi. Daju ritam morskom zvuku.

Maslinjaci su odmah pored, čvornovati starosedeoci.
Žmurim i zatvorenih očiju posmatram kako zeleni krugovi promiču. Čitav roj sunčanih tačkica množi se u zenici. Droga zvana miris slobodnog leta.

Zbogom, ležaljke, zbogom, suncobrani, taj život nije za mene. Odoh da tumaram i da „malo nemam plan“.

Ah, dragi moji bonivani, ne, nije uvek tako bezbrižno i vedro. Koliko me beluci sećanja služe, more ume opasno da se uzruja. Hiljade mreškanja na površini. Sudaranje vetra i mora. Klasično dokazivanje, da se vidi ko će jače, ko će duže. Bije sa svih strana, tuče opako. Beljavina od morske pene. Svaki napor je suvišan, svako suprotstavljanje beznadežno. Poželite da sve stane. Odmah. Da se zaustavi. Da izađete i zauvek ostavite tu gadnu neman. Samo da je kopno pod nogama! Toliko sličnosti sa životom…

Nema nazad, tu si. Vozi. Broj čvorove vetra. Prelet. Uskladi se. Razapni puna jedra. Pazi da ih ne pocepaš. Opet prelet. Čuvaj bokobrane. Pažljivo. Mudro. Snažno. Nežno. Ma, kako?! The answer, my friend, is blowin’ in the wind…

Na tom putu ka beznađu, život (pardon, more) najednom nagradi najdivnijom bonacom u zalazak sunca. Sve stane. Sve se smiri. Nebo dobije borduru purpura i trenutka koji želite da traje. Daruje zvezdani svod da brojite sazvežđa sa palube. Zvuk gitare se razlegne i mornari mogu da odahnu.

Ponekad želim da skliznem duboko. Da me more uzme i nekuda vodi. Katkad ga mrzim i besnim da ću ga ostaviti. Tako blizu njemu da neću biti, na jedrilicu njegovu neću se vraćati. Bela mi pena njegova na uši izašla! A uvek mu ponovo dođem i uvek ga želim. Jer ono zna kako treba. Spere sve brige, izrola ih i otkotrlja negde na horizont.

Vrati se, more, sve ti je oprošteno! Želim da slušam tvoje baršunaste priče koje mi šapćeš noću dok svi spavaju. I zapravo volim što moju bademovu ljusku samo ljuljaš. Taman toliko da održavam balans.

 

„Ko nije plovio,
ko nije brodio,

ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.“ (M. Antić)

 

0 Comments

  1. Pa tačno dumrem sad! Evo, pokušavam da prepoznam moje omiljeno ostrvo, vraćam se na neke fotografije iznova, čitam – kao da čitam putopise, a ne blog post. Ne postoji taj ”bensedin” koji deluje kao more i pučina. :* Lep si mi mornaru!

  2. Hvala, Bubulinče i Milenče! 🙂 Fotke amaterske, tekst iskren. 🙂
    Mali, mislila sam na tebe na Skijatosu. Brod je divan za društvo, gitaru, sir i vince. Jedared ćemo da zaguštimo… 😉

  3. Pa, Ivana…. Ovo zaista nema smisla! Kakav je to način da nas razboljevaš pričom i fotkama!?
    Šalim se malo… =) Ti toliko lepo rečima dočaraš svoj doživljaj, da bude kao da se nama desio. Tako da nema mesta kukanju! Drago mi je da si se nauživala, kada ti bude nedostajalo, samo svrati na svoj post… =)

  4. Joj, mislila sam na nas – čitaoce, da ne kukamo što nismo bili u tvojoj koži… Jer posle posta, kao da jesmo =)

  5. citala post u naletima. u prvom naletu – uzivala u fotkama. u drugoj poseti – upijala svaku rec. treci put – da ti se javim. cetvrto i svako naredno ce biti okrepljenje kada mi je potrebno. duboko. <3

  6. Eh, Marija, pa ovo je najlepši kompliment i dokaz da ljudi ipak čitaju. 🙂 Ja ću ovu tvoju poruku da odštampam i da je pročitam svaki put kada mi ljudi kažu: “Šta se uopšte cimaš oko teksta kad ljudi gledaju samo fotografije…” Volim da je pola–pola. Za okrepljenje i očiju i duše. ♥

  7. Ivka, skoro svaki put tako i radim, prvo bacim pogled na fotke, oduuuuuusevim se (obicno tada imam najmanje vremena za duze bavljenje). Kasnije, kada mi se vreme nakloni – skuvam kaficu i udisem svaku rec. Ponavljam vec receno – u-zi-vam u blogu. Ljubi te duo Aja & Mara 🙂

  8. Hvala, Gajonka, do srži soli. :*
    Maroooo, Ajo, vi ste dve moje šmizle šmizlaste! Umetničke dušice divnice. Ljubim vas. ♥
    Marinković, ‘nako. 🙂 Učim se da ne mašim fokus. 😉

  9. Ivanče, pogodila si u centar sa tekstom. Čini mi se kao da sam sve ovo (sem nemirnog mora) doživela za ona dva dana… :*

Submit a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo popunite jednačinu *