Pink October

Scroll this

Ovog vikenda javnost je opominjala na ogromnu raširenost kancera dojki. U centru Beograda bio je postavljen mamograf i mini-izložba sa jakim porukama koje imaju zadatak da nas prenu.

Pre par godina, nisam baš mnogo obraćala pažnju na ovakve akcije u gradu. Znala sam da je broj obolelih od kancera prilično veliki u Srbiji, naročito nakon bombardovanja, ali sve se to lagano u svesti zataška dok se tom broju ne pridruži neko vama blizak. Ili, dok se ne nađete u sličnoj agoniji.

Dugo sam se mislila ima li smisla pisati ovaj post. Zašto bismo se međusobno mračili i na internetu otvarali? Ta sve je samo igra, a mi neminovno plešemo po ritmu života. Žderemo se zbog onih tamo nedostupnih cipela, zbog one vazda neprijatne komšinice, zbog onih krajeva iz časopisa koje nismo u mogućnosti da posetimo… Zbog kuće koja se raspada, kolača koji zagoreva, posla koji se gomila. I tako ukrug. Potpuno ljudski i sasvim prirodno.

Živimo po načelima „savršenog“ života i izgleda u koji su nas ubedili. Ne odupiremo se, prihvatamo ih, mučimo se i svom snagom uprežemo da takvog života budemo dostojni. Sve manje sebe volimo i sve više bivamo isfrustrirani. Takvima nam lako isklizne fokus, prepustimo se i u vrzino kolo uhvatimo.

Jedna sam od onih koje su jedanput u životu išle na ultrazvuk dojke. Pre sto godina, razume se. Pa šta će to meni? Ništa me baš strašno ne boli (samo poneeeekad, majke mi), a i ruku na srce, nisam ciljna grupa. Čula sam negde da se problemi lakše zapate na velikim grudima, konačno neka korist od mini-poprsja. 🙂 Kakva laž i kakvo zavaravanje…

Naravno da sam se više bavila time što mi ne stoji kupaći kostimi, ždrala se u kabini i preklinjala sudbu kletu koja mi je tako loše karte dodelila. Čovek vremenom nauči da prihvati i voli sebe ili večito žali za idealnom verzijom. Vidi drugi odraz u ogledalu ili bude srećan sa onim što mu je dato. Srećom, došla sam do drugog.

Na nekom slučajnom ginekološkom pregledu u Domu zdravlja, doktorka me je pošteno ispipala prvi put za toliko godina. „Trebalo bi da uradite ultrazvuk grudi ako niste skoro.“. Čuj skoro, blaga je to reč… Odem kod kućnog prijatelja da mi kaže kako je sa mnom sve OK, ali doca nije pokazivao previše sklonosti u navođenju vode na moju vodenicu. „Ovo je hitno za Onkološki institut, konzilijum i mamograf.“ Tačka. To me je zakucalo.

Parodija života čeka na svakom uglu. Potpuno neprilagođena za mamograf! Ni da se pregledam kako treba ne mogu, ovaj život stvarno nije fer! A neko nosi 5-icu. 🙂 Odlazim kod različitih onkologa da malo sviraju po klaviru (tj. po mom grudnom delu) i izreknu svoj strašni doktorski sud nekom ko nije redovno dolazio na kontrolu. Nikad se ne može stopostotno tvrditi kakav je tumor dok se ne izvadi, i to vam odmah kažu.

Ubeđivala sam mamu da je sve dobro. Ja sam hrabrila nju, a Svetleći je hrabrio mene.

Verovatno bi trebalo da budem razumna i da kažem da se nisam plašila. Da pošaljem neku podsticajnu i umirujuću poruku u etar… Istina je da sam se odsekla od života. Jeste–nije, različita mišljenja, različiti odgovori. Već mi svašta prolazi kroz glavu, sve se dešava par meseci pre venčanja. Tumor lagano raste, dolazim do jedne od najboljih onkologa (iliti onkološkinja) u zemlji koja mi kaže: „Da sam ja, dušo, na vašem mestu, ne bih ovo gajila u sebi“. Sve mi je jasno, nema dalje čekanja, idem da zakažem operaciju. Prvi slobodan termin je za 4 meseca.

Možda je najveća bol bila svaka ta sreda na Onkološkom institutu. Kolone ljudi koje se šire po hodniku, žene tek izašle sa hemoterapije uvijenih glava bez kose. Jedva stoje na nogama, stenju od bola, zlo im je. Osoblje je užurbano, postoji jasan red ko šta radi. Znam, nije lepa slika. Nimalo. Razvaljivala me je.
Jer svaka od tih žena mogla sam biti i ja.

Hodam do posla, napolju se odvijaju paraleni svetovi. Biti mlad, zdrav i lep, poželjni modus vivendi. Caktanje štikli na pločniku, zabacivanje bujnih kosa i pućenje nakarminisanih usana. Grad živi brz i osunčan, zanosne žene prolaze.
A svaka od tih žena mogla sam biti i ja.

Dolazim do posla, polusvesna i poluprisutna. Nailazim na koleginicu koja je imala istu operaciju, ispitujem je detaljno… Najednom me zgrabi za ruku i uvuče u čajnu kuhinju, zatvori vrata za sobom i otkopča košulju. „Vidiš, ovo okolo bradavice je rez…“ I osetim kako talasi emocija naleću na nas dve. Raskopčavši košulju, raskopčala mi je bojazan. Gledala sam je očima punim zahvalnosti. Ona mene – punim razumevanja.

Bila sam spremna, psihički, koliko se može biti. Pretpostavili su da je tumor benigni, dakle, trebalo ga je izvaditi i to potvrditi.

Nas 5 žena je čekalo u pripremnoj sali. Nisam bila najmlađa, devojka od 20 i koju godinu čekala je za istu stvar. Bavila se manekenstvom i uporno pričala kako bi trebalo da stavi silikone zbog posla, kako je to danas must u svetu modelinga… Malo smo popričale na tu temu i kad je izašla iz sale. Da li zbog bola, da li zbog anestezije, nije više isto mislila.

Svaka je ležala na svom krevetu na točkiće i čekala svoj red. Trudila sam se da prizovem pozitivne misli i uposlim mozak kako bih sprečila drhtavicu koja me je obuzela. Nije išlo. U jednom trenu sestra je izašla i rekla da je samo jedna od nas 5 predviđena za operaciju u lokalnoj anesteziji. Izgovorila je moje ime. Pretrnula sam i izgubila moć govora. Htela sam da kažem da neću, da ću se onesvestiti ako nanjušim miris paljenja sopstvenog mesa, da me uspavaju i da rade sa mnom šta žele. Ništa nije izlazilo. Gotovo, rezaće me, a ja ću im umreti pred očima od čistog straha! Shvatam da anesteziolog prethodnog dana uopšte nije slušala mene, već je vozila svoju priču kada je pročitala gde radim. Deci je danas težak prijemni iz srpskog, samo mi je to odzvanjalo u glavi. Umalo da se onesvestim. Ispustila sam tihi jauk i nemuštim jezikom objasnila da ne mogu u takvu anesteziju. Ščepala sam sestru za ruku i naterala je da mi obeća da ću u totalnu. Pogledala me je najtoplijim plavim očima i ja sam joj verovala.

Lekar je izvrstan stručnjak, jedan od onih ostvarenih, hladnih i profesionalnih. Nema unošenja, nema više ni izazova, sve je već po 100 puta video. Prozvali su me. Mogu li da dođem? Naravno da mogu. Mokra komplet od glave do pete.

Dodir hladne podloge na mokro telo ublažile su razigrane sestre. Pustile su neku super mjuzu i ubrzo počele da se šale. Stisla sam petlju, nema nazad. Počela sam da se osmehujem, postala svesna svakog zvuka i bila čudno prisutna.

Kažu da se opustim, ubrzo ću zaspati. Ponavljam naglas: „Livadica, leptirići, cveće…“ i mislim se šta će od moje podsvesti isplivati kad se budem budila. Hoće li neko crnilo od ovog silnog stresa da izađe? Neke žene pri izlasku iz sale su plakale, neke se ničeg nisu sećale. Dišem duboko, sve se muti, iznad mene one divne oči pune obećanja…

Budi me neka muzika i dozivanje. Vid mi se privikava na svetlost, čujem ženski glas koji se ori. Peva Proud Mery iz grla. Čoveče, što ova urla… Smeju joj se svi oko mene. I suvi doca sastavlja usne u grč koji liči na osmeh. Prevoze me u drugu salu, pesma i dalje ide. Osvešćujem se potpuno. Vidim mamu i Svetlećeg kako mi se smeškaju. Nisam sigurna šta se desilo. Pokušavam da ustanem, smiruju me, ali se i dalje svi smejulje. U trenu shvatam da je taj glas bio moje unutrašnje ja. Išetalo je napolje. Gromoglasno. U sali se orilo. 🙂

Urlala sam kao nikad u životu. Pevala iz sveg glasa. Bila na sceni čitavu večnost i pevala na mikrofon. Imala svoj bend i digla klub na noge. I podsvesno znala da je sve dobro. 🙂

Za par dana je stigao nalaz. Analize su uredne, tumor je benigni. Mogla sam opet da budem ona čiji koraci odzvanjaju po asfaltu. Da se šetam na suncu i zabacujem kosu.

Ali jedan deo je ostao tamo. Ne samo mesa i krvi, već cele mene. Ostao je sa ženama koje se svakodnevno bore, koje se nadaju novoj kosi i novom danu.
Ovaj tekst je za sve takve žene. Za najlepše grudi supruge maminog druga koja se borila. Za baka Radinu punđu i damski osmeh koga više nema.

Za nas koje nismo svesne da u grudima nosimo potencijalne tempirane bombe. I koje treba redovno da se pregledamo. Bez obzira na veličinu, uzrast i zdravstveno stanje. Sve do jedne. Svake godine. Da bismo bile one žene koje se ogledaju u izlozima na ulici. Žure na posao, trče po decu u vrtić, idu kod frizera, piju vince u bistrou i žive život. Svakodnevni, na suncu. Jer često nismo ni svesne kako dobro greje. Bacite ponekad pogled u nebo, puno je života. Pomazite se iznutra i pogledajte toplo, sa puno ljubavi, svaki deo svoga tela. Videćete da je sjajan. Ni mali, ni veliki, ni kriv, ni ružan. Baš je onakav kakav treba da bude. Tu je. Ceo i zdrav. Radi. Ostalo je sporedno.

Grli vas širokogrudo vaša Ivy M2

P. S. Sve fotografije i ilustracije u ovom postu preuzete su sa Pinteresta. Klikom na svaku od njih lako ćete doći do sajtova sa kojih su pinovane.

P. P. S. Muzički dinar danas ide Džefovoj verziji Koenove pesme Aleluja. 🙂

 

0 Comments

  1. Naježila sam se. Ti si moja draga, hrabra i savršena takva kakva jesi. A posebno si predivna zbog svoje iskrenosti i ovog ličnog zapisa. Šta da ti kažem, ali nisam ni znala da si prošla sličnu stvar u sali za operaciju kao ja. Haha, kako se nisamo dotakle toga onomad, pa mogla bih da pričam o tom dodiru hladnoće do prekosutra. To je to, kada dodirneš hladni sto, onako gole guzice – nema dalje. Suočiš se i teraš dalje, idemo u nove pobede. Bravo, jer si ti hrabro iznela jednu pobedu i drago mi je da poznajem tako vrsnog borca! :*

  2. ♥ Sve smo mi borci, svakog dana. 🙂 Eto, možda se nikada nismo dotakle, ali se sada site ispričasmo. 🙂 Bukvalno sam zahvalna za svaku operaciju i svaku nesreću koja me je strefila jer me je promenila i iz težišta pomerila. Ali najiskrenije. I žao mi je što živimo u društvu u kojem se bolest tretira kao nešto što treba da se krije. Ona toliko dobrog može doneti na planu psihičkog sazrevanja i osvešćivanja, koliko god strašno izgledala. Juče sam razgovarala sa jednom mladom. Njena priča me je tek prenula. Čovek nije ni svestan kakve energije i snage vladaju njime dok se ne suoči. I shvati da dobro je sve… Ljubim te, Mali :*

  3. Pročitala tekst u jednom dahu. Svaka čast za hrabrost! A verujem i da si mnoge lenjivice potakla da zakažu pregled 🙂

  4. Surova realnost, ispričana baš onako kako se svi mi osećamo kada dodjemo u slične situacije! 🙁 Divim se tvojoj hrabrosti i pozitivnom stavu, čak i u ovako teškim situacijama!!! Bravo!!! 🙂 Samo da znaš da si uspela da me rasplačeš!! 🙁 :*

  5. ja sam malo najezena, malo bez teksta..
    stvarno mi je zao sto si prolazila kroz tako strasno iskustvo, ali mi je drago da si iz njega izasla opremnljena novim, boljim “objektivom” 🙂

  6. Hej, nije bilo tako strašno. Više je bilo poučno. I nema plakanja, samo f-f-fajt. 🙂 A i te nove objektive valja ponekad da brisnemo da bi imao bolji fokus. 😉
    Hvala, žene, bitno je da nismo usamljene u svemu što nam se događa i da o tome govorimo, tako da sramoto i blamu, ćao–zdravo. 😉 ♥

  7. Gutam knedle već sat vremena. Teskobno i baš mučno iskreno i osvešćujuće.

  8. Carice moja! Tako krhko telo a tako mnogo snage. Nadam se da ce tvoje “otvaranje” biti makar malen podsticaj svakoj od nas, da u moru obaveza nadje trenutak za odlazak lekaru i redovne kontrole, cak i kada misli da je od nje tako nesto jako daleko.

  9. Evo već 15 min nemo gledam u prazno polje za poruke i nisam sigurna šta da napišem… Prvo, jako mi je žao što si morala da prolaziš kroz to. Drugo, iako se uglavnom ni sama ne otvaram ovako javno, ipak je dobro što si ti rešila da to uradiš, jer ako te makar nekoliko devojaka shvati ozbiljno i počne da upražnjava redovne preglede, ti si uradila više nego odličnu stvar! Znači – Svaka čast!
    Mene si poprilično uzdrmala zbog meni jako bliskog slučaja koji se nije dobro završio, a opet zbog veoma zakasnelog odlaska na pregled! Zaista se nadam da će žene i devojke početi ozbiljno da shvataju ove poučne priče, jer to nisu samo “tamo neki” slučajevi, već su veoma učestali i mogu svakome da se dese!
    Iako nam je zdravstvo generalno grozno, ipak nije toliko strašno, da ne odemo po jednom godišnje na potrebne preglede…
    Još samo da dodam da si me sad i podstakla da potražim neko udruženje za borbu protiv kancera, učlanim se i dam svoj doprinos… =)

  10. Sjajan tekst, morala sam da podrzim pouku samo napred i redovno na preglede, bez blama pricajte svoju pricu jer to ce mozda pomoci nekoj devojci koja nije sklona otvaranju svojih osecanja i mozda ce upravo procitati neki od ovakvih postova. Bravo Ivana za divno iznetu pricu o svom iskustvu. Do skora sam i ja bila ta pomalo neozbiljna devojka koja se ne seca kada je poslednji put bila na pregledu. Moram priznati da sam i zaboravila koliko to ustvari kratko traje (ultrazvuk mog divnog poprsja) dok se pre par nedelja nisam odlucila da je vreme, da imam dovoljno godina(31) da prestanem sa tom neodgovornoscu. Takodje sve je bilo kako treba i verujte traje 5 minuta. Doktorka mi je usput napomenula da imam strukturu kao i 90% zena na nasem podneblju, sto mi je bilo dovoljno da odmah u svoj kalendar unesem taj dan i ukljucim repeat za svaku godinu. 🙂

  11. Hvala ti sto si me svojom iskrenom i inspirativnom pricom podstakla da sutra zakazem pregled. Svake godine to radim negde u prvim mesecima, i sad se zapitah: gde to prodjose svi ovi meseci ove 2013. godine, pa je vec kraj oktobra? 🙂

  12. 🙂 I ja se često zapitam de mi ode dan? A tek meseci… Neko se urotio protiv nas. 🙂 Obavezno, ginekolog + onkolog / radiolog 1x godišnje (ako nema potrebe češće), za miran san.

  13. Vrlo je bitno podići svest žena da svaka od nas može biti “jedna od njih”. U mojoj porodici 2 sestre su pre svoje 30-te godine operisale rak na grliću materice, moja mama rak jajnika, a ja imam benigni tumor u dojci. Bombardovanje, ishrana i način života su uticali na to da je sve više malignih oboljenja i da je neophodno redovno ići na preglede i ginekološke i onkološke.
    Draga Ivana, svaka čast na hrabrom koraku, jer ljudi obično ne vole o tome ni da razmišljaju, a kamoli da pišu (pričaju)!

  14. Susreti sa bolešću i nose veliku stigmu u balkanskom okruženju i ljude je uglavnom sramota da govore javno o svojim iskustvima. Nažalost. Pozdravljam tvoju otvorenost, a lično mislim da je ovo jedan od najboljih tekstova koje sam pročitala on i offline od početka ove godine. Nadam se da će svakod dana sve više žena i devojaka pročitati šta si napisala i da će ih tvoje iskustvo podstaći da vode računa o stanju svog bića i duha makar isto toliko koliko brinu o novim cipelama i splavarskim žurkama.

  15. Dragi ljudi, svi vi koji imate dušu i oči i koji ste se susreli sa životom u životu, hvala na zajedničarenju i iskrenim (i iskustvenim) komentarima. I ja se iskreno nadam da ćemo već nekako uspeti da bolesti i nevolje doživimo kao sastavni deo života, bez tabua i preklapanja očiju. Zahvaljujući njima intenzivnije se radujemo malenim stvarima, kreativnim ljudima i radosnim momentima. 🙂 I samo da se čvrsto ukorenimo i za svoje stablo uhvatimo kad god počne jako da duva sa sviju strana. 😉 :*

  16. Imala sam 21 kada su mi pronasli te zloslutne gromuljice. Tada mi rekose da sam mlada za operaciju, da verovatno nije nista ozbiljno, ali uz pravog i kvalitetnog lekara sam konacno pronasla svoj peace of mind i sada mi ti godisnji pregledi dodju samo za kupovanje sopstvenog mira. I vredi svaki dinar. Ali bez podrske najmilijih ne znam gde bih bila 🙂

  17. Hvala, ti, hvala ti Ivana na ovom tekstu.
    Ja sam uz mamu prosla kroz tu strahotu. Ona je imala srece sto iako je bio maligni, nije se prosirio. Operisali su je na vreme bas zahvaljujuci redovnim pregledima.
    Secam se dana nakon operacije koje sam provela lezeci pored nje. Htela sam stalno da budem pored nje. Sama pomisao na gubitak je uzasavajuci.

    Ja sada, kao rizicna grupa, znam da jedino pregled moze da mi donese mir.

    I kad god da se nesto pocnem nervirati ja se potsetim da je ustvari najvaznije da smo zdravi i zajedno. Srecu stvaramo mi, ne stvari:)

  18. Prije nekoliko godina sam napipala kvržicu na dojci i odmah sam zakazala pregled. Dok sam čekala tih nekoliko dana, gubila sam tlo pod nogama a najteže u svemu tome bilo mi je da gledam svoju mamu kako se brine. Imala sam tek 22 godine. Srećom, ispostavilo se da su u pitanju žlijezde, malo “nabujale” ali od tada svake godine idem na pregled i osjećam se kao jedna od vas, koji ste, nažalost, imali veći problem od mene.

  19. Žene, ljudine, hvala vam na svim intimnim momentima koje ste ovde podelile. Kontam da će neke mlađe devojke sigurno učiti iz našeg iskustva i biti mnogo odgovornije, tako da hvala vama na podršci i međusobnom, ljudskom razumevanju. Slažemo se da moramo voleti i paziti sebe kao sve oko sebe, tako da je preventiva pravi put samovolidbe. 🙂 I što bi Lalica rekla: “sreću stvaramo mi, ne stvari”. ♥

  20. Ivanče, pridružujem se podsećanju da se ne zaboravljaju pravi prioriteti. I ja sam imala istu intervenciju prošle godine, ali sam od početka znala da je benigni tumor, pa nije bilo tako stresno. Dobro je što si trgla i podsetila ljude.

  21. Juce sam bila na pregledu… Sve je u redu:)
    Skoro sam napipala nesto, navodno ne strasno, ali dovoljno da me “izbaci” iz moje svakodnevne srece i optimizma. Tek juce sam se smirila, sretna sto ne moram pod noz, a i mogu bez problema da se posvetim planiranju trudnoce! 🙂 Ipak, sada sam krenula da razmisljam o svome tijelu i zdravlju na drugaciji nacin… Napunila sam 28.godina i krajnje je vrijeme da se posvetim sebi i svom zdravlju, na odgovoran i zreo nacin, kao prava damica 🙂
    Hvala ti sto si podjelila svoje iskustvo sa nama, mnogo si me ohrabrila!
    Sve najljepse ti zelim! 🙂

  22. Bravo, Renata, bravo za tebe i tvoju odgovornost i ljubav prema sebi. ♥ Ja sam sve bliža tome da se čak i preventivno mislima okrećem svojoj unutrašnjosti, svojim ćelijama, organima, da ih mentalno pomilujem da budu dobri i da lepo rade. Čak i da je trip, baš me briga, oni su deo mene. 🙂 Previše smo se okrenuli onom “spolja”, senzacije, dešavanja, ludilo neprestano. Kaže mi drugarica: “A ti ne znaš kako su naše ćelije srećne kada malo na njih obratimo pažnju!”. 😀 Zvuči šašavo, ali mislim da radi. Nego šta, krajnje je vreme da uradimo sve što je do nas i da se brinemo o sebi. Like a lady! 😉 Dano, poljubac veliki, za sve nelagode prevaziđene i životne iskustvenosti stečene. :*

  23. Draga Ivana, malo sam “oplakala” 🙂
    Šta mogu kad me tvoja priča dirnula ravno u srce. Skroz sam osjetila iskrenu emociju sa kojom si ovo tako lijepo napisala. Uvijek sebi govorim, ma koliko zvučalo kao kliše, sve se događa sa nekim razlogom.
    Kad sam prije 3 godine imala ogroman zdravstveni problem, koji eto nije smrtonosan, ali za posljedicu ima trajnu invalidnost, shvatila sam značenje svega ovog o čemu si ti pisala.
    Shvatila sam, zapravo kakvu snagu, duhovnu, fizičku, psihičku sam krila u sebi. Kakvu promjenu mentalnog sklopa mogu napraviti, zavoljeti svoje tijelo, nahraniti ga dobrim emocijama, okružiti se samo lijepim stvarima, biti bolja verzija sebe i odagnati problem, koji važi kao neizlječiv. Izašla sam sa prijetećim riječima da ću se vratiti, ali nisam nikada i nikad neću. 🙂 To sam obećala sebi, a i drugi-voljeni bliski ljudi su toliko vjerovali u mene i moju hrabrost, da su odagnali čak i najmanju sumnju. Shvatila sam kao što ti reče, da sam zahvalna za svaku nesreću koja me je strefila jer me je promjenila i iz težišta pomjerila. Pokazala mi je samo jedno da nam Bog, sudbina, život… zapravo da onoliki teret, koliki možemo da nosimo na svojim leđima. Ni manje, ni više…Zahvalna sam jer je propoznao moju hrabrost i silinu, snagu sa kojom se mogu suočiti i pobjediti bez obzira na problem. Hvala na poticajnom tekstu, jer ma koliko izlizano zvučalo, sa razlogom sam neletila i na tvoj blog i na ovaj divan svijet koji stvaraš sa svakim novim postom.
    Šaljem ti najveći pozdrav i mnogo dobre ++++ energije!
    Divna si. :*

  24. Draga Ivana,
    ja takodje mogu da dodam da me je veoma potresao i zaboleo ovaj post… jer sam se donekle pronasla u njemu i podsetila svog iskustva koje, iako je bilo drugacije od tvog, ipak me je jednom zauvek otreznilo po pitanju toga da nase grudi zaista i jesu tempirana bomba ako im ne pristupimo sa istom paznjom i ljubavlju sa kojom svakodnevno negujemo svoje lice,kosu,kozu. Ja sam sama napipala kuglicu u svojim grudima a pritom sam u kasnim dvadesetim. Srecom, receno mi je da je benigna promena u pitanju ali za razliku od tvog slucaja, ova promena ne moze da se operise. Kao sto to moja doktorka kaze, sa nekim stanjima covek mora da nauci da zivi i da se pomiri sa njima verujuci da redovna kontrola znaci preventivno saniranje moguceg problema. To me je dugo mucilo i, i dalje se donekle borim sa tim sto ne zelim i ne mogu da se pomirim da pravog leka jednostavno nema i da cu ceo zivot morati u grudima da nosim nesto sto ima potencijal da se promeni. Stoga sam ti jako zahvalna na ovom tekstu jer ce mnogim mladim devojkama, koje ne razmisljaju o pregledima nazalost, pomoci da shvate da vreme otkucava i da je uvek bolje da radi za njih nego protiv njih. Jedan pregled oduzece samo nekoliko minuta a znacice mnogo – citav zivot.

  25. Draga, predraga Tinci! Želim ovako da te zagrlim, kad već ne mogu uživo i da izljubim tu tvoju dubinsku Hrabrost! Čovek ni ne zna šta sve nosi u sebi dok ne mora da sazna, a zaista mislim da su privilegovani, koliko god čudno zvučalo, svi oni koji su se sa nekim okolnostima koje nisu ni želeli, niti sanjali susreli. Toliko promeni težište čoveka, želje, gluposti, dnevne bagove i nezadovoljstva, samo što smo mi bića zaborava koja se brzo vrate na stare obrasce. Drži se i čuvaj sebe, šaljem ti punopunopuno reči podrške za sve što si u svom životu odlučila i postigla! Svaka čast, you rock it, girl! Poljubac, Ivana

  26. Draga Iv, hvala i tebi što si se otvorila ovde… Sve razumem, čitav osećaj, trenutno sam u fazi da učim da prihvatim sve svoje, i svoje telo i njegove manjkavosti, bolesti i dušu i njene bagove. Mislim da kada budemo dostigle taj nivo svesti i mudrosti, moći ćemo da integrišemo bolest i probleme u jedinstvo sa sobom i čvrsto verujem da će u tom trenutku ti problemi i nestati. Možda suludo zvuči, ali nešto kontam da ako naučimo da živimo sa njima, prihvatimo ih i kontolišemo, one više nemaju moć nad nama. Samo mi reci, jesi li zatražila mišljenje još nekog lekara? Ja sam išla kod 3 različita onkologa i sva tri su mi različito rekla, ali sam svakako za to da više ljudi da svoj sud o nekom slučaju jer u medicini 2 i 2 često ne moraju da budu 4. Šaljem ti veliki zagrljaj! I.

  27. Rasplakala si me 🙁 setila sam se kad je moja mama isla na operaciju tj dve i sve se zavrsilo ok… Moram i ja da odem

  28. Draga Ivana, hvala ti na ovakvom tekstu. Pronašla sam mnoge trenutke u svom sećanju koje sam bila duboko zakopala, i sad mi je sve isplivalo. Setila sam se mnogih ljudi, dragih i bliskih koji su patili na isti ili gori način. Žalosno je samo što ženska samosvest u današnje vreme nije malo jača, odgovornija. Ipak, verujem da si mnogima otvorila put da obave to što ne traje koliko ni jedno celo friziranje, to za šta jednom godišnje uvek ima vremena. Nastavi da budeš tako iskrena i divna.

Submit a comment

Molimo popunite jednačinu *