Slobodna deca Samerhila ili kako da deci postavimo zdravu granicu?

Scroll this

Liberté proslava 3. rođendana

Od svih polja koja čine krug života, roditeljstvo je definitivno sfera u koju su svi pozvani da uplivaju, utiču i obespokoje svojim savetima i dobronamernim porukama zarad srećnog detinjstva. Sve veći fokus na dete, na njegove potrebe, na spoljašnje manifestacije bez previše razmišljanja o tome koliko takvo liberarno vaspitanje ruši roditeljsko samopouzdanje, ocepljuje roditelje od ličnih emocija i autoriteta pod parolom “sve za dete” i “u svrhu deteta”. Roditelji se danas okrivljuju za sve, ako je dete nevaspitano, preglasno, razmažno, ćutljivo, ćudljivo, sve je to iz porodice. A kolika je uloga društva i svih koji nam sufliraju šta je dobro za naše čedo?

Neću sebi ni da ponavljam koji sam put prešla da je dobijem, to je duboko utisnuto u ličnost i iskustvo (klik ka tom postu). Od različitih psihoza u procesu zatrudnjivanja, lečenja, bolnica, sumnji, bolova, ličnog sazrevanja kroz čitav proces. Ni kad se rodila nije bilo baš laganeze. Carski rez pa dete sa refluksom do 18 meseca. Svako od nas ima svoje težine, izazove, ravojne puteve koji mu se daju da izvuče maksimum iz sebe. Kao roditelj i kao biće. To ne znači da smo loši ukoliko postavljamo granicu, nosimo se sa besom svog deteta, udaranjima, pljuvanjima, histerijama, razmaženošću i svime što smo dobili (ili stvorili) uz taj kiflićasti zamotuljak. Kako se ta čuvena granica postavlja? Iskustvom i učenjem da saslušamo sopstvenu intuiciju zatrpanu tuđim dobronamernim savetima i doživljajima.

Svaki “mladi” roditelj, ne po godinama, već po iskustvu, najviše je zbunjen i gubi poverenje u sopstvene odluke tom diskreditacijom u lični osećaj, u svoju istinu vaspitanja i sazrevanja kako deteta, tako i sebe kao roditelja. Svi mi ne bismo nikada da pogrešimo. Svi mi bismo prečicu, neki vodič za roditeljsvo, sistematizaciju i psihološku analizu našeg deteta kroz jednu od 4 osnovne kategorije ličnosti. Detaljno uputstvo kako da se shodno tome postavimo i ponašamo. I svima nam je toliko teško da iskreno zavirimo u sebe, počnemo najpre sebe da posložnjavamo i da iz tog ličnog centra delamo, donosimo odluke i preuzimamo odgovornost za sopstveno dete.

Zimus sam pod velikim pritiskom krivice pisala jedan tekst na osnovu ličnog iskustva. Tekst izvinjenja svim majkama, naciji, sebi, Bogu, mojoj rođenoj majci, psiholozima, što sam u trenutku kada je moje dete debelo prešlo granicu, napravila radikalan potez. Kad kažem debelo, mislim debelo, kroz roditeljstvo učite i da razdvojite lične frustracije i nesigurnosti od tastera koji vam dete pritska da bi izazvalo vašu reakciju.

Zašto je ovaj tekst čekao toliko dugo (od marta kada je dete napunilo 3 godine)? Zato što je proces varenja trajao tačno toliko, da prihvatim sebe kao nesavršenog roditelja i da sebi dam oduzeti kredibilitet u oblasti vaspitanja deteta. Od griže savesti da sav trud koji svakodnevno ulažem od kako otvorim oči do kako ih sklopim , zapravo ničemu ne vredi  jer sam (je l’ te) učinila nešto nedopustivo, nešto o čemu se ćuti i što se kaje u mračnim sobama izlepljenim majčinim suzama, sramotno i pokunjeno, dalje od svih psiholoških knjiga i obuka o roditeljstvu. Zveknula sam svom dugo čekanom, obožavanom, inteligentnom, hiperaktivnom (i često bezobraznom) detetu šamar posred lica. Nedopustivo, po svim kategorijama zdravog roditeljstva i svih demagogija kako nikada, nikada i ni za šta to ne bismo učinili.

Istina je da sam se u toj milisekundi šoka pre nego što je nastupila griža savesti osetila oslobođeno kao roditelj, van kategorija “smeš-ne smeš”, “upropastićeš ga za ceo život”, “stvaraš ozbiljnu traumu rođenom detetu”. Iako sam izrazito protiv ispoljavanje agresije kroz batine i pripisujem je roditeljskoj nemoći (kao i svi mi, zar ne?) svih ovih meseci sam varila da preuzem odgovornost (ne krivicu) svesno i širom otvorenih očiju za ono što se desilo. Mala je ozbiljno prešla granicu poštovanja mene kao roditelja i uz sve priče, rad, metode, u sekundi u kojoj smo se nalazile (a mnogi roditelji će prepoznati o čemu govorim) ovo je bio korak ka njenom prizivanju da se sabere.

Možda je ovaj moj neočekivani potez više u meni slomio tu tananu letvicu koja održava “idealnu” smeš-ne smeš majku na površini i dozvolio mi da analiziram i da osetim šta je za mene i moje dete najbolje. Ne da je lemam, naravno. Nijedan nakon prvog nije dobila. Ali jedan je bio dovoljan i za nju i za mene.

Svi povici i upiti u vezi sa roditeljstvom – zašto je pokazuješ na mrežama, zašto je puštaš da divlja, kako tako “koristiš” dete za zaradu, zašto si je dugo vukljala na sisi, zašto se i dan-danas uspavljuje držeći te za grudi, zašto je retko kad ostavljaš, zašto je previše ostavljaš, zar te ne grize savest što toliko radiš, trebalo bi da si sad sa svojim detetom, da li provodimo dovoljno kvalitetnog vremena zajedno, da li joj sve što kažem-uradim ostavlja trajne posledice i traume, polako padaju u vodu.

Zato što preuzimam punu odgovornost kao roditelj, oslanjam se na svoj osećaj za svet i za rođeno dete, zato što svakodnevno upoznajem sebe ne držeći se slepo za parole, savete i priručnike i zato što konačno dajem sebi kredibilitet kao odgovornom roditelju koji zna da najbolje u svakom trenutku (što ume i koliko ume) radi za svoje dete.

Nakon tog saznanja i priznanja sebi kao roditelju, mogu i lepe dekoracije, i proslave rođendana i sitni nestašluci i zajedničko vrištanje i cičanje kada dete ventilira, ali roditeljska granica mora da postoji. Nas dve znamo šta se desilo u tom trenutku i makar u milisekundi koja se probila, postavile smo istinski odnos mama-dete. Jer ja sam njen roditelj (koji je razume se, kao i svaki svoje dete – obožava), a ne drugarica, ne baka, ne vaspitačica. Najodgovornija sam za taj mali život i njegov razvojni proces dok ne bude bio dovoljno zreo da donosi samostalne odluke. Ne tovarite sopstveno dete odlukama za koje nisu spremni, preuzmite odgovornost za svesno roditeljstvo i vaspitavajte ga približavajući se što prisnijem kontaktu sa pravim sobom.

Sad kad smo konačno svi odahnuli priznavši sebi nesavršenosti i pomirili se sa time da obrni-okreni, svakako ćemo nešto zeznuti kao roditelji, možemo tako oslobođeni i Liberté-irani da krenemo novi ciklus, novu godinu, novi krug sazrevanja.

U najfotogeničnijog tropskoj džungli, boho vajbu Beograda, gde se lijane spuštaju mameći male majmunčiće da ih uzjašu, ovaj predivni restoran sa igraonicom čekao je da ugosti sve “nemajke” iliti oslobođene majke društvenih stega, moranja i “valja se” pribegavanja. Liberté, sloboda u odrastanju, sloboda u prirodnom vaspitanju, sloboda u roditeljstvu. Da budemo onakvi kakvi smo, ni bolji ni gori. Sve drugo je gutanje knedli krivice i neautentično življenje. Znate već da nije moj manir da vam pišem koliko smo se dobro proveli, kako smo uživali u preukusnoj hrani i kako je ovo must have za vas. Meni je fokus na ljudima, na unutrašnjim procesima i odnosima, a ostalo su manifestacije tih tokova. Na prvom “čuvenju” sa vlasnicom Liberté-a, majkom dvoje dece koja istovremeno radi dva ozbiljna posla, bilo mi je jasno da smo na sličnom tragu prisustva u sadašnjem trenutku i odbijanja da budemo reporteri u sopstvenom životu, već akteri koji ga živimo.

Ponekad razvojne procese obogatite lepom spoljašnjošću, ali je za mene ovaj oslobađajući momenat iznutra – bingo oduvek bio i za ispoljavanje i za vizuelni identite Frajera kao kreativne ženske firme.

U ovom već samom po sebi dekorativnom i topical vibe prostoru, poigrali smo se džunglastom temom jer moje dete je princeza šume, Mogli, bosa, opuštena i, ruku na srce, često i raspuštena. 🙂 Prvi put smo kombinovali bombone u obliku glista koje mile po pesku od keksa sa neonskom reklamom, tropskim lišćem i ostalim drugarima iz džungle. Neka bude sve šareno, dečije, puno i tako da je deci privlačno i da mogu lepo da smažu sve što vide.

Da li zbog godina jer od treće je ipak druga priča, da li zbog jako uslužnog osoblja i zaista angažovanih devojaka koje rade u igraonici (bacite pogled na VIDEO na kraju posta da se uverite), na ovom rođendanu nisam mogla sopstveno dete da uhvatim ni da se fotkamo. Toliko akcije, kreativne igre (koju fala bogu nisam morala sama da osmišljam), zanimacije i pametnih igračaka decu je potpuno zaokupilo i ja sam konačno sela. Se-la, družila se, razgovarala i jela. Upijala sve te lepo uklopljene detalje Liberté-a i nisam mislila ni na šta. Volim taj momenat kad brigu o gostu osetim svakom porom jer su to i principi Frajera – nemojte brinuti ni o čemu, opustite se, oslobodite se, mi ćemo sve rešiti za vas. Konačno, gospođa majka! I to libertirena, ima li šta lepše?! 🙂

Mi u martu nismo mogli da izađemo na njihovu predivnu terasu pa vas bombardujem fotografijama večernjeg rođendana iz unutrašnjosti prostora, ali ukoliko ste letnji rođendanci, obavezno pogledajte njihovu nestvarnu terasu sa pogledom na Beograd ili otidite do njihovog novog prostora Libertea deux u Njegoševoj (nisam još uvek bila, neka neko dojavi ide li se tamo sa decom, tj. ima li kakve igraonice :)).

To vam je ukratko tok o ovoj našoj tekućoj trećoj. Mnogo spoznaja, sazrevanja i poverenja u lične sudove. Konačno majka biva opuštenija i rasterećenija, ne samo fizički, već u glavi, u mislima i delovanjima. Grešićete i grešite, svakako. Odgovornost nije krivica, u odgovornosti se uživa i vi je kreirate za sopstveno dete i sopstveni život. Dajete sebi kroz greške kredibilitet ličnosti i izgrađujete se svakodnevno. Za mene tako nastaju Slobodna deca Samerhila. Pored roditelja koji sa svešću pristupaju slobodi da najpre oni budu ono što su, a potom da se i njihova deca razvijaju kroz greške i nesavršenstva u slobodi i ljubavi prema onome što jesu.

Grli vas Frajerka!

Fotografija: Nikola Radulović

Torte: Naša mala zavrzlama

Kolači: Gospođa Mirkov

Prostor: Liberté Beograd

Dekoracija i scenografija: Jedan frajer i bidermajer


Submit a comment

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.