Telo u doba pipanja

Scroll this

Oda telu

Trenutačnost je jedna zastrašujuća stvar. Jer eto, nema ga već. Tog trenutka. Došao je neki novi. Da i on u istom trenu nestane. 🙂

Tren po tren nižu nam se životi u događajima, dešavanjima. Svetlosnu brzinu vremena ne osećamo, samo je konstatujemo sa vremenske distance. I vidimo na svom telu, na tom apdejtovanom i ažuriranom kožnom pergamentu..

Telo se u različitim kulturama različito (mal)tretira. Ili se besomučno eksploatiše ili se čuva od očiju sviju, da se ne arči. Zato ne mogu da se ne upitam zašto ustuknemo pred intimnom erotikom dok smo sa pornografsko razgolićivanjem „na dobar dan”. Cice sa duplerice se podrazumevaju, ali erotične fotografije sopstvenog tela, a, ne, ne hvala lepo, nisam ja za to. Zašto za pristojnu žensku čeljad manjak odeće podrazumeva višak stida? Zašto je to uvek rezervisano za nekog drugog jer „ja nisam taj tip”? I šta uopšte znači „taj tip”?

Da li me kratka suknja određuje i definiše jer podležem paorskoj sredini koja je potencijalno spremna da osuđuje? Zato sam naviknuta na pristojnu dužinu koja je bezopasna, kompromisna i zadovoljavajuća? Jer tako treba, valja se, bezbedna zona prema granicama ukusa i građanskog morala. Vazda bilo, razum i čulnost od Aristotelovih dana stoje nepomireni.

Tragajući za nepresušnom temom senzualnosti i seksualnosti, nailazim na divne, stilizovane fotografije nekih oslobođenih žena koje i na dan svog venčanja bez stida puštaju ljude u svoju intimu, u svoj mali ženski budoar. Jeste, divim im se očima razrogačenim i ustima otvorenim što su tako samosvesne. Što su žene i što se svoga tela ne stide. I što su dotakle skriveni deo sebe pokazujući svoje meso senzualno, oblo, koščato i nesrazmerno.

To me je inspirisalo da ženu ogolimo i prikažemo suptilnu, nevrišteću seksualnost. Prirodnu i spontanu erotiku ženskog bića koja je ženi danas oteta, a koja joj bespogovorno pripada.

Tajnovitost negližea i skrivanje prirodnog tela postaje provodnik za komplekse devojčica dok plačno grizu usne po kabinama radnji koje prodaju veš i kupaće kostime maštajući o silikonskim implantima. Naučene smo na potrebu da se izvinjavamo što nismo idealnih mera, jer „znate imam premale/preveliki grudi, krive noge, krofnasta kolena, uske/široke bokove, kao glista sam, kao slon sam, znate, treba mi ipak nešto da to prikrijem”. Ne znam zašto više ne uvedu predmet „kako da volim i prihvatim sebe”. Ama od vrtića. Pothitno ga uvesti, čas dnevno i u svaku kuću. Iz silne iskompleksiranosti i dubokog nevoljenja tela, iz nemogućnosti da se sa njime poistovetimo postajemo nacija napućenih usana i silikonskih guzica.

Na kom horizontu prestaje pornografija, a počinje senzualnost? Kako da gajimo zdrav odnos prema svome telu bez želje da ga operiramo i pimpapujemo, već da ga mirne duše gledamo u ogledalu dok nam do mozga dopire informacija da smo to stvarno mi? „Oko tela se širi prava panika – seksualna, sportska, top-modelska – uslovljena upravo nestankom tela i viškom sredstava za njegovu simulaciju. Telo će ’izaći iz upotrebe’ kao konj ili parna mašina u doba elektrike, i počeće da se zaboravlja kao izvor najdubljih i najintimnijih doživljaja, kao stecište čovekove samosvesti, kao vrednosna osnova civilizacije”.

I čem’ više služi to telo? Pokušavamo da izvučemo najbolje iz njega, a nikako da stanemo uz njega. Ljutimo se, kinjimo ga zbog nemoći da uradi koji sklek više, zbog nesposobnosti da se do kraja istegli ili zategne. Ljutimo se jer boli, jer je večito gladno, jer skuplja masti, jer nije savršeno, proporcionalno, porcelansko, lutkasto, manekensko. Ono je samo obično i očekujemo da uvek može bolje.

A šta je alternativa? Da ga zapustim, da mu ne pomeram granice, da mu dam voljno u učmalosti i lenjosti da mrdne dupetom? Ili da ga motivišem bez maltretiranja sa blagim namerama da zajedno izguramo tu bitku sa vremenom i gravitacijom?

Hajd’ polako, strpljivo i natenane, mali veseljače. Možda jednog dana budeš bio baš ono što želim, a možda u međuvremenu i prestanem da želim pa se pomirimo i budemo drugari. 🙂

Pre par dana pokušavala sam da sprovedem neku vežbu za duh i telo ponavljajući naglas: „Ja volim svoje telo, ja ljubim svoje telo”. I zape mantra u grlu. Na keca. U, čoveče, gadno je to, zašto ne mogu naglas proste rečenice da izgovorim? Osećam se nekako glupavo, smešno, a pazi, nigde nikog u kući. Mislim se da li je posredi neko skriveno nezadovoljstvo telesnošću (hvatam kako me već obliva griža savesti jer u principu treba da zahvaljujem višoj sili na pristojnoj genetici) ili je možda nešto neosvešćeno isplivalo. I shvatim čudnu stvar. Zaista čudnu.

Jako mi je neobično da imam odnos sa svojim telom. Ono je tu da bespogovorno služi i da prima naredbe, rob moj mali telesni. A ja nipošto nisam dužna da mu titram i da mu se obraćam, ono se jednostavno podrazumeva.

Gubimo vezu ne samo sa svojom dušom, već i sa svojim telom. Dodir postaje nepotreban, a i koji će mi kada imam moj divni tačskrin?

Manje se grlimo, manje komuniciramo dodirom, podrazumevamo pristojnu prostornu distancu, ličnu distancu, vazdušnu razdaljinu. Plašimo se da se zaistinski dotaknemo jer ćemo se od dodira možda raspasti u komade. Ljubimo se ovlaš, blebećemo, fejsbučimo, tvitujemo, pričamo i ne razgovaramo, pratimo pogledom ništa realno ne upijajući, samo letimice menjamo slike. Jer sve smo već videli i sve nam na nos izlazi. Samo površno, bez udubljivanja i (ne daj bože, taman posla, ni za živu glavu) otvaranja koje razgolićuje.

Mnogo seksa, malo erotike, mnogo pipanja, malo dodirivanja. „U skladu sa razvojem elektronskih sistema i veštačke inteligencije, dodirivanje će sve više prelaziti u muzejsko-reliktni sloj civilizacije. Pojaviće se nostalgične zajednice, u kojima će se dozvoljavati i čak pojačavati dodirivanje, i u kojima će se ljudi specijalno sastajati da bi osetili ’javu’ i ’opip’ jedan drugog.“

Apokaliptične vizije ili daleka budućnost? Ma, nije frka, takvo je vreme. Na sve se živ čovek navikne, bitan je puć-selfi, pusti sada živi taktilni doživljaj. Neka duša lagano cvrči otuđena jer deo po deo epidermisa polako nestaje. Nemaženog, nevoljenog, ali pre svega od zaborava na društvenim mrežama sačuvanog.

„Nije li ljubavna bliskost još i potreba za ponovnim spajanjem sa samim sobom – kroz značajnog drugog, jedinstvenog celovitog, koji obuhvata mene svedoka-dodirivača? Grleći njega, mi obuhvatamo ono što je grlilo nas, mi dodirujemo nas tamo gde mi ne možemo dotaći sebe. Zagledajući se u njegove oči, vidimo sebe onakvima kakvi nismo u stanju da vidimo sami sebe – vidimo svoje nevidljivo. Ljubeći usne koje te ljube – tamo gde sam nisi u stanju da ljubiš sebe – ti ljubiš u njima sopstveni ukus i miris, tačnije spoj njihovog ukusa i mirisa sa svojim. Mi se uzdižemo na novi stepen ličnog raspoloženja obuhvatajući u drugome svoje drugo, sebi nedostupno – svoje izmešteno biće”.

Zagrljaj. Dodir. Sebe i drugog. Sebe kroz drugog. Dodir će spasti svet. 🙂

“Pojačavajte opštenje i spajanje ljudskih bića. Rušite distance i barijere koje ih dele u ljubavi i prijateljstvu. […] Ljudi međusobno razgovaraju ustima i očima, ali ne dostižu pravu iskrenost zbog nedovoljne osetljivosti kože, koja još ostaje posredni provodnik misli”.
Neka koža misli čitavom površinom. Svim porama. Senzualno i toplo. Blago i duševno.
Zbacite zmijsku kožurinu poput carevića iz bajke. Neka ostane nago telo sa golom dušom. Nema bojazni. Pravi Dodir ne poznaje strah.

Do čitanja, zagrljaj. Jedan obični, internetski.

Taktilni sami sebi priuštite. 😉

Vaša Ivana i potpisana ekipa iz kraja 😉

*Svi citati u ovom postu preuzeti su iz knjige M. Epštejna „Filozofija tela” koju od srca preporučujem ukoliko vas tema filozofije tela intrigira.

Senzualna mlada: Ivona, agencija Fox // Mesto snimanja: Hotel Evropa // Šminka: Ena Jović // Frizura: Irena, Frizerski salon BOB // Veš, kombinezon: Yamamay // Haljina: Predrag Đuknić // Nakit: Zlatare Stefanović // Cvetni rajfovi: Atelje Kimer // Bidermajer: Žustra Mustra // Slatkiši: HomeMade company // Asistent organizacije: Rozalija Obajdin // Fotograf: Dragana Paramentić Nasmej se ptičica // Organizacija, dekoracija i stilizacija seta: Jedan frajer i bidermajer

 

0 Comments

  1. Na zalost se sve vise otudjujemo i od unutrasnjeg sebe, i od spoljasnjeg. I ne negujemo ni jedno! Ja se zato ne obazirem na klisee, i evo u poodmakloj trudnoci uopste ne razmisljam o klasicnim trudnickim pantalonama i odezdi. I u ovim trenucima mozes biti od stila, odnegovana. U suknjicama, cak i kratkim 🙂

  2. Divno, divno, divno! Tekst, fotografije, emocija, poruka koju nosi :*

  3. Hvala, žene puno! I naročito hvala ekipi koja voli da gazi manje sigurne (mentalne) puteve kojima se ređe ide. 🙂 Meni je ovo možda i omiljeni post do sada, baš volim kada mogu da spojim modu i život baveći se unutrašnjim dvojbama. Jest da iscedi živog čoveka, ali otkud znam, tako mi ima smisla… A bez ‘vakve namunjene ekipe i opasnih fotki sigurno da se ne bih tako razmahala! 😀 Love, I. ♥

Submit a comment

Molimo popunite jednačinu *