Tradicionalno i moderno

Scroll this

Obećanje, nipošto ludom radovanje. 🙂 U skladu sa prazničnim dilemama o odnosu tradicije i moderne, raznoraznih pitanja gde smo danas, šta smo dobili, a šta izgubili, kao i da li je vredno ono što iščezava, ili nam je pak bitnije ono što globalizacijom poprimamo, prenosim vam u celosti tekst čoveka koga smatram pozvanim da o ovim dilemama govori. Mog muža. 😀
Konačno sam ga pustila nešto da kaže! 🙂 Jer vrlo često ima i šta da kaže.
O odnosu tradicionalnog i modernog govori Vladislav Mandić, ovde poznatiji kao Svetleći, čovek teolog, savremeni mislilac, sportista i muzičar.
Sigurno sam nešto izostavila, ali hajde da to sačuvam za kuć(ev)ne uslove. 😉

Mužu, raspali. 😀

3-4-sad! Predanje sledi:

Ljudi uglavnom ova dva pojma doživljavaju kao potpuno suprotstavljene, kao antinomije. Ako je nešto tradicionalno, onda nije moderno. I obrnuto.

Međutim, tradicionalno i moderno mogu biti shvaćeni kao sinonimi, mogu imati identičan sadržaj.

 

Kako to?

Idemo redom…

Reč tradicija došla nam je iz latinskog (tradere ili traderer), i doslovno znači predavanje nekome nečega. Kod nas se to naziva PREDANJE. I glavno je pitanje ŠTA SE TO PREDAJE?
Kakav je SADRŽAJ toga što se predaje? Trebalo bi da je nešto jako vredno, jer se predaje budućim generacijama na čuvanje.
Da li samo na pasivno čuvanje? Šta je sa daljim oplemenjivanjem i razvijanjem?

Eh, reći će neko – Pa čime može da se oplemeni i razvije tradicija stara hiljadama godina?

Ja mislim prosto – Sobom. Jedinstvenim, neponovljivimi i u-istoriji-nikad-viđenim-sobom.

Svaka tradicija treba da prođe kroz pojedinca, i da dobije njegov lični pečat. Jedan novi kvalitet.

 

Reč moderno (modernus) ima koren u latinskom modo, i znači upravo sada. Odnosi se na ono što je aktuelno, savremeno.

Tradicionalno se obično vezuje za srednjevekovni odnos prema svetu, koji karakteriše dominacija Crkvenih dogmi, konzervativizam, otpor slobodnoj stvaralačkoj ljudskoj misli – naučnoj i umetničkoj.

 

Moderno pak obično označava suprotno, i ne vezuje se slučajno za Rene Dekarta (sa njim počinje moderna filosofija), koji je iako jezuitski manastirski đak, postavio temelj prosvetiteljstvu koje će ubrzo uslediti.

A to je poverenje u ljudski ratio – u ljudski razum. Dekart je proklamovao tezu oLumen Naturale – prirodnoj svetlosti ljudskog razuma koja je dovoljna čoveku da bi spoznao istinu. Od tada za spoznaju istine prestaje da bude nužno „prosvetljenje odozgo“, čime se neophodnost da Crkva nekom nešto objasni polako gubi. Time se i raskida sa tadašnjom tradicijom, i počinje moderno doba.

Sve ovo je pokrenulo lavinu jer tada je filosofska misao bila ono što su danas mas-mediji. Određene filosofske misli direktno su uticale na stvarnost i oblikovale društvo (setite se samo Marksa).

 

Dakle, period moderne se shvata kao period oslobođene ljudske stvaralačke misli, koja od tad više ne mora da se krije, da strahuje za „goli život“ jer iznad nje stoji „No-noo“ Crkva sa surovom inkvizicijom koja kontroliše svaki pokret stvaraoca i mislioca, i ukalupljuje ga u svoju „tradicionalnu istinu“ često odsecajući kosti i meso, da bi se čovek „uklopio“.

Ali to što su oni branili kao tradicionalnu istinu uglavnom beše jedna kvaziistina, mrtva istina, slovo na papiru, bezdušno-nestvaralačko-mašinsko-beživotno poimanje istine i tradicije (Istinu je odavno zasenila opijenost pozicijom vlasti i moći).

Zbog te korupcije pojma tradicija, što se doduše desilo i sa mnogim drugim pojmovima, došlo je do naopakog poimanja tradicije, kao nečeg zastarelog, konzervativnog, mrtvog, nezanimljivog, „niko baš ne zna zašto, al’ valja se“, „ćuti, ne pametuj, šta ti znaš, to se tako radi od vajkada, tako je to Sveti Sava…“ Ima tu još dosta sumanutih asocijacija i shvatanja tradicije.

Najbolje ih oslikava onaj eksperiment sa majmunima i bananom na vrhu kaveza.

Međutim…

Da, međutim, uveren sam da su svi narodi i plemena predavanjem tradicije svojim potomcima nastojali da predaju sve najvrednije što su sakupili tokom življenja – iskustvo, mudrost, smisao. Takoreći, neko jezgro života, vrelo života, nešto dubinsko, nešto što je u osnovi bića, neku tajnu postojanja.

I zato, tradicija ako je zdrava i prava, ona je uvek živa, mlada, sveža, kreativna, otvorena, razigrana, lucidna, hrabra i slobodna da se izražava svim umetničkim formama tog vremena u kojem postoji. Prava autentična tradicija je jednom rečju?

MODERNA.

Tradicija da bude moderna (savremena, aktuelna, zanimljiva)?

Da, isključivo takva il’ nikakva. Inače, drugačija nije vredna pomena ni pažnje. A kamoli predavanja jednog kreativnog živog ljudskog stvora u tamnicu skučenosti, straha, zatvorenosti i ograničenosti. Odsustva smelosti, odsustva hrabrosti.

Ljude treba hrabriti da autentičnu tradiciju pronađu i dožive iznutra, iskreno i duboko.

Tradicija je nešto SUŠTINSKO I DUBINSKO, a ne njeni spoljni, formalni izrazi.

A šta je to?

I dalje tragam za tim, ali kontam da je to uvek nešto živo, neki tajanstveni živi Duh (Veliki Manitu braće Indijanaca), Duh života, Duh stvaralaštva, ljubavi, svetlosti, umetnika, plesa, vizionara, Duh ljudi koji vuku napred. On negde duboko dira i razigrava svakog od nas. Neko ga aktivira u sebi, neko ga drži podalje jer se plaši gde će ga odvesti.
Plašimo se prostora i neizvesnosti koju donosi sloboda. I zato se često brani i čuva neka okoštala „tradicija“.

Veliki Inkvizitor Dostojevskog u Karamazovima Isusu koji se pojavljuje vekovima kasnije nakon svog prvog boravka u ovoj nedođiji govori – Idi od nas, što si došao sad da nam smetaš kad smo sve lepo uredili! Lepo se poštuje „tradicija“, sve je pod strogom kontrolom, ljudi su se odrekli stvaralačke slobode zarad „sreće i budućeg raja“ koji im mi obećavamo. Brutalno kažnjavamo one koji se drznu da izađu iz okvira naše „tradicije“. Sve je u redu, odlazi od nas, ne smetaj.

Isus tu predstavlja nosioca žive tradicije, uvek aktuelne, koja čoveka poziva na slobodu.

Veliki Inkvizitor predstavlja stanovište da je skupo i rizično biti slobodan. Bolje je pokoriti ljude. Ljudi će se čak i sami pokoriti, doći će kod nas i predati slobodu pred naše noge, da ih mi vodimo i da njima vladamo, da ih mi usrećimo. Oni neće teret slobode.

Oni ne žele živu tradiciju, oni pristaju na kvazitradiciju. Comfort zone. Siguran hleb.
Teret slobode izaziva nemir, a ljudi hoće „mir i sigurnost“. I zato – Idi sad, zašto si došao da nam smetaš? – govori Veliki Inkvizitor, zaštitnik „tradicije“.

U vremenima iza nas, bilo je ipak ljudi koji se nisu plašili da svoje osećanje tradicije kroz koju su oni dodirivali život, energiju, pokret, ples, stvaralačke sile, izraze na najmoderniji način u tom vremenu.

Setimo se nekih naših ktitora i njihovih građevina (npr. Studenica – kombinovanje Istoka i Zapada, primena svega aktuelnog u tom istorijskom trenutku), setimo se freskopisaca u različitim periodima istorije, koji su koristili najsavremenije tehnologije (spravljanje boja, priprema zida itd.) da izraze svoje predanje.

Da ti likovi žive u 21. veku, sa širokom svešću koju su imali i današnjom tehnologijom, možda bismo već u hramovima imali neke 3D hologramske likove svetitelja, ko sastanak džedaja iz Star Wars-a. Jer se ne bi libili da budu moderni.

Svakako da nije ni sve moderno nužno kvalitetno. I ono može da bude nestvaralačko i mrtvo. I tradicionalno i moderno zavise od čoveka – mogu biti identični u kvalitetu, a mogu biti identični i u odsustvu života.

Za kraj…

Tradicija je danas u velikoj meri mrtva. Izgubljeno je poprilično ono što je predano, a to je STVARALAČKI DUH. I uopšte se ne stimuliše stvaralaštvo. Stimulišu se kopiranje, neautentičnost i već stotinama godina provereni obrasci. Jednom rečju – kukavičluk.
Zato je dominantna stagnacija, učmalost, mrtvilo, močvara. Odsustvo hrabrosti. Da se živi, da se bude, da se stvara, da Zemlja bude prostor umetničkog stvaralaštva, planeta najdivnijeg spektra boja i energija ljudskog duha.

Ljudski duh je čudo! Neograničen potencijal.

A tradicija mrtva.

Autentična tradicija je uvek živa i aktuelna.

AUTENTIČNA TRADICIJA UVEK JE MODERNA.

* Prema želji autora, ostavljam reč filosofija u obliku koji je karakterističan za filozofski i teološki diskurs. Pravopisu, ne ljuti se! 🙂

Fotografija: 1. Nikola Radulović // 2. Šarlo Akrobata http://www.pinterest.com/pin/48765608435399693/ // 3. Suđenje Galileju http://sp13phl318phy.providence.wikispaces.net/Galileo+Galilei // 4.Dekart www.worldmag.com // 5. Boginja Razuma www.lookandlearn.com // 6. Predavanje tradicije kids.britannica.com // 7. Zona komfora  http://www.pinterest.com/pin/41728734019937876/ // 8.Star Wars ashla.guildlaunch.com

 

0 Comments

  1. Treba cesce da ga pustis da prica-pise.. Kad ima covek sta da kaze, a i lepo je da i njega upoznamo sa ove strane.. Pozdrav za oboje, tako ste lep par pun duse..

  2. Da ljudi vide da nije maneken-drvoseča iz zimske inspiracije ili Cecinog spota, gde ono beše?! 😀 Tnx, Aleks. :* A da, mislim, pustiću ga ako bude redovno učestvovao u sređivanju kuće. 😀

  3. Baš je dooobra fotka! Skroz je za ovu temu. 🙂 Jesmo pomalo svi podvojeni, kul nam je da se uvezujemo sa sadašnjicom, a opet nam duša ište nekih retro vrednosti. Idemo na varijantu red makaronsa, red gurabija. Dok nam se ne smuči. 🙂 Onda apstinencija. Od klope i od razmišljanja. 🙂

  4. Jedno vece pred put, procitah post Svetleceg. Taman se odlicno nadovezao na onaj prethodni o jajcima i makaronsima.
    Milo mi je cuti misljenje jedne tako nacitane i obrazovane duse. Milo mi je sto mi je potvrdio da je ok da vise volim Krem brule od Vasine torte i da me ne mora gristi savest zbog toga 🙂
    Uglavnom, imam ja jos svasta sa njim na tu temu, na Gozbi cemo izdetaljisati 🙂

    Bravo za post!

  5. Rijetko dobar, odličan tekst! Do njega i do ovog čarobnog, divnog, modernog, tradicionalnog (sad već pleonazam ili ne? ;)), pismenog, preduzetničkog, produhovljenog bloga dovede me, sasvim slučajno, jedan tekst o prvom danu školske godine. 🙂 Slatko su čudne stazice kojim hodamo!
    Držim palčeve za sve buduće napretke & pratim & podržavam!

Submit a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo popunite jednačinu *