Trenuci i trenutačnost

Scroll this

#321trenutak

Stvari često baš i neće da se ostvaruju. Makar ne onako kako bismo mi to želeli. „Ali nisi dovoljno, iskreno i duboko, zaistinski to želeo!“ Man’te me tih modernih demagogija, otkad postoji mera za želju?

Čoveku su uvalili kosku, nabili mu nepotrebni teret i krivicu za svaku kosmičku česticu, terajući ga da se bolje, više, prilježnije trudi u svojim željama. Dobro je što nam opuštanje i prepuštanje trenutku niko nije pomenuo, jer šta bismo onda po vasceli dan radili? Bolje je, razume se, da se grčimo u svojim željama i čeznemo za svim „what to buy“, „where to go“, „what to wear“ listama želja.  Ovaj trenutak koji imamo ko šiša. Ionako smo njime nezadovoljni.  Doći će novi, bolji, zanimljiviji. Vredniji življenja. Makar se svi tome nadamo.

Zamišljeni momenti padaju u vodu kao iluzije. Letnji festivali na koje sam želela da odem, mora kojima sam planirala da plovim, izazovi koje sam želela da prihvatim. Možda biste radije gledali cicu-fensericu koja ispija Aperol Spritz Mix u tagovanom finom restoranu, markiranom bikiniju i najnovijim sandalama na tržištu. Možda bih i ja. Ali trenutak ne bi. On preuzima primat tvoje realnosti i ništa ga drugo ne zanima. Možeš da očajavaš zbog toga, da se ždereš i u želji sagorevaš. A možeš i da se raduješ onome što trenutno čvrsto držiš u šaci. Onome što je ponuđeno na tacni  svma nama zaslepljenima onim što trenutno nemamo.

Leto me je sustglo sa svojim planovima ne pitajući me previše za mišljenje. Prikovalo me za krevet, oduzelo ovosezonske želje, ali mi nije slomilo duh. Znate kako se kaže – When life gives you lemon… Ti se trampi za narandžu i napravi Aperol Spritz. 😛

OK, možda je vreme da naučlimo da se ne krećemo uvek jednakom brzinom. Žena je ponekad nemoćna, osetljiva. U jednom trenutku je premršava. U drugom najdeblja u svom životu. U sledećem nema frizuru. Iz nekog razloga nije joj do šminke. Trenuci kada ne može, ne sme, ne postiže, ranjiva je, umorna. Postoje trenuci faza. Koji traju. Duže ili kraće. Sa kojima se borimo i koje učimo da prihvatimo.

Zato se zagledaj u snagu u nečijem padu, u bol u usponu, u lepotu u posrnuću, u haosu u savršenstvu. Ništa nije kao što jeste i sve može da bude. Ono što vidimo šarena je laža, um koji se poigrava našim umovanjem. Našim ego-tripovima, lažnim predstavama, lažnim moralima i lažnim životima. Šta je nama zaista važno?

Moram priznati da sam prestala da paničim kada čujem nepoznat glas – Idete u nepoznatom pravcu! Preračunavam. Skrenite u realan život.
Ovde ste sada. Nalazite se u okrilju ljudi koji vas zaista vole. Izgleda da ste stigli na odredište
.

Kao deca imamo intenzivan osećaj pripadnosti porodici. Osećaj vezanosti, bliskosti i ljubavi. Vremenom te veze popuštaju i labave, naša faza odvajanja i ličnog bunta uzima dominantnu poziciju u našim karakterima i sa najbližima počinjemo najgore da se slažemo. Oni su svedoci svih naših faza, nedostataka, slabosti. Najmilije posmatramo kao najljuće neprijatelje, očajavamo što nas niko od njih ne razume, povređeni i „izdani“, okrećemo se od baze.
Odnosi unutar porodice postaju osetljivi i bolni, jaz se produbljuje, ljudi se udaljavaju jedni od odrugih.
Sve dok ih neki lom ponovo ne veže. Dok dovoljno sami sa sobom ne odrastu i osete nemoć i potrebu za bliskošću. Sve dok shvate da ne mogu sve sami. Da je njihova jedina realna potpora baš tamo gde su počeli.

U trenutku shvatam da dotaknuvši novi osećaj nemoći, pustila sam da stvari idu svojim tokom. Oslobodila se. Nisam se grčila i upinjala zato što više nisam morala. Nemam more i sliku preplanule devojke pokraj bazena, ali imam trenutak. Imam porodicu koja mi pomaže da izađem napolje (a napolju je mnogo lepo kada se zagledate u nebo, i u zvezde, i kad samo dišete, jeste li primetli?). Imam oca koji trčkara po narandže i ostale vitamine. Imam majku koja pravi kapkejkove ukrašene narandžatom pufnom sa malo Aperola. Muža koji svima nama ume da smućka Aperol Spritz mix (3 merice penušavca, 2 Aperola i 1 kisele vode). Imam brata koji mi sklanja podočnjake u Fotošopu. Imam sebe da umem naš #321trenutak da cenim.


Tako moj kraj leta počinje da dobija boju. Veselu, narandžastu, boju sunca i mojih lanenin pantalona iz srednje. Opet sam ta klinka, opet sa sa svojima. Namazala sam nokte i stavila maskaru. Rasporedila, zasela, pogledala ih sve na okupu i smejala se povratku. Mnogo se smejala. Godinama smo naučili koliko je bitno da se međusobno uvažavamo, podržavamo i kad god možemo, da se što češće i što kreativnije najjednostavnije i najiskrenije, prosto zevzečimo.

Pravili smo se Venecijanerima bez gondole, probavali italijanska predjela koje je keva probrala po nekim časopisima, nazdravljali narandžastim pićem koje smo kod kuće spravili. Slavimo što nakon tolikih godna umemo da uživamo jedni u drugima i da čujemo jedni druge. Da se dobronamerno smejemo i prozivamo. Ćale je govorio kako je bio glavni baja u svojoj bubi kada se u njihovo vreme išlo u Trst po Lakostin džemper, a u Veneciju na espreso. Brat i keva kako je to bilo prvo njihovo majka&sin putovanje, kako je naš fotograf lepotančić (na koga smo svi ponosni) tada tek počinjao sa fotografijom, vežbao i fotkao pejzaže u pauzi između sladoleda i ciabatta sendviča. Muž i ja kako su celu našu ekipu izbacili iz voza ka Veneciji jer nismo na vreme kupili karte, kako smo nakon obilaska znamenitosti iscrpljeni pobegli od vreve u neku od uličica pokraj Jevrejske četvrti i guštili morske plodove. Tada smo prvi put nazdravili čašom aperitiva specifičnog ukusa italijanskog porekla poznatijem kao Aperol Spritz, u vreme kada nije bilo Instagrama i kada su se neki trenuci čuvali samo za sebe.

Piknikovali smo u našem dvorištu, klopu pravili samni, služili piće onako kako mi volimo jer nam je tako najslađe. Možda sam precenila idealizovane slike, možda ta cica u kupaćem nije vredna mog truda. Možda više cenim male stvari i sve što je moja porodica za mene u ovom periodu uradila.


Hvala Aperol Spriz-u što je ljude koje volim okupio oko ovog #321trenutka. Što smo se čitavo popodne podsećali nekih dragih uspomena, grupno se radovali i iznova se zbližavali.

*** Ako biste negde u ranu jesen da zujnete, učestvujte u nagradnoj igri i otdite na sl. link da se potanko informišete: http://on.fb.me/1Lat3I4.
Aperol Spritz vodi vas i još jednu vama dragu osobu u Veneciju ako pridodate haštag #321 na svoju fotografiju. Šta mislite, zašto ga ja ovoliko puta ponavljam? 😉 Uspomene nikad nisu viška da se gomilaju. 😉


Ovo je bio naš savršeno-nesavršeni #321trenutak. Jedan od mnogih. Jedan od životnih. Onaj u kome se nazire nada u neočekivanim trenucima. Onaj u kome se stvari pretumbavaju gore-dole, a mi pokušavamo da im se prilagodimo. Onaj u kome smo se iskreno radovali jedni drugima i osećaju – biti zajedno.

Zažmurim i brojim, 3, 2, 1. I ne čekam da trenutak dođe. Već je tu.

Zar nije vreme i ti da nazdraviš svom?

Živeli!

Fotografija: Nikola Marinković

6 Comments

  1. Hvala što nas podsećaš na esencijalne stvari na koje počinjemo da gledamo s dozom zamagljenosti. Što slaviš porodicu i ljubav. Što izdvajaš bitne 3, 2, 1 trenutke i urezuješ ih u srca. Hvala što si čovek a ne cica s naslovnica 😉

  2. Kradem trenutke na poslu da pročitam novi tekst i nemam grižu savesti jer je divan 🙂 tako si lepo opisala dragocene trenutke i najdragocenije ljude, da se nema šta dodati. Hvala što sa ostatkom sveta nesebično deliš komadić vaših druženja i podsećaš na lepotu svuda oko nas. Puno pozdrava! 🙂

  3. Prelepo, toplo, inteligentno i nepretenciozno…zasuzila. Drago mi sto sam te upoznala (sifra: terca ☺)

    Pozz

Submit a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo popunite jednačinu *