Tri generacije i tri kafene gracije

Scroll this

Café Doncafé

Odnosi ženskog deteta i majke uvek su kompleksni. I mnogo su iznad i izvan bezuslovne ljubavi. Jer mame su te koje smaraju, zvocaju, dave, gnjave, drže stvari pod kontolom, teraju nas da jedemo, jure da budemo odlični đaci, preslišavaju, pričaju dok ne omutave o opasnostima koje vrebaju. Keve su te od kojih najviše imamo zort i u čiji se sud uzdamo. Sa kevama pijemo kafu, tračarimo o komšiluku, o novim cipelama, o glupostima i bitnostima.

Podsvesno se usadi u nama kevin glasić za diferencijaciju dobrih i loših navika, postupaka, ponašanja. Često nas nervira, često se protiv njega borimo, često tražimo opozitne puteve kroz život, ali istina je vrlo jednostavna. Majka je majka. Sva naša životna postignuća sabiraju se u njenim osmesima, potvrdama, odobravanjima i ohrabrenjima. Sve dok nas ne nauči da svoj glas tražimo u sebi onda kada se odvojimo od nje i postanemo velike devojčice.

Od detinjeg obožavanja, preko tinejdžerskog bunta i ljubomore, preko studentskog separatisanja, verovatno joj nije bilo lako da sa hipersenzitivnom osobom prođe sve žensko-hormonalne faze. Da je čupa iz ponora i da je spušta sa nerealnih litica koje prete da strmoglave. Jer to su majke. One nam i krešu i daju krila, balansirajući između sopstvenog straha i želje da se njeno dete uzdigne do neslućenih visina. Tek sada to znam, kada sam i sama stubište svoje male  porodice postala.

Imale smo jedan mali običaj, samo naš, ukraden od vremena, od muškaća iz porodice, i sa naše ženske strane, dosledno sproveden. Nakon svakog položenog ispita vodila me je u jedan omanji restoran gde smo od njene skromne železničke plate delile porciju glavnog jela i po porciju profiterola. Toliko sam volela taj naš mali čin, nismo se osvrtale na vremenske prilike, niti na dan u nedelji, kad god sam javila de je “jedan manje”, ona se tu nekim čudom stvorila da proslavimo korak bliže cilju.

Jednom sam joj rekla da ću kada diplomiram i budem imala dobar posao, fensi laptop sa lepom futrolom, uplatiti za nas dve put u Moskvu. Oduvek je želela da vidi Rusiju, ogromnu i zdušnu, a ja sam se sebi zarekla da bez nje neću ići. Malo se više vremena i mnogo truda provaljalo niz padinu života dok nisam stvorila uslove sa laptopom u lepoj futroli koji može da nas na put odvede, ali želim da zna da i dalje stoji obećanje. Samo ćemo sada morati da otputujemo u proširenom sastavu. 🙂

Do tada, praktikovaćemo naše vikend-šetnje, ženska opuštanja i priče o novim kolekcijama (koliko nam novonastale bebeće prilike dozvole) i nakon toga obavezan ženski ručak uz kafu. Nas tri sada već možemo zajedno u kafić, da razgovaramo i da se oko hrane okupljamo. Na putu ka parkiću na Kališu, svratile smo u novootvorenu Café Doncafé bazu u TC u Rajićevoj ulici. Hajde samo kratak predah, kafa s nogu i na smenu, dok se najmlađi ženski član naše ekipe ne unervozi i ne počne da nas bruka međ svetom sprovodeći svoju tvrdoglavu žensku prirodu. Jer žene su takve, sa njima vam je sve ili ništa. 🙂

Znajući da saradnici iz Café Doncafé-a imaju odlične i već isprobane kafe, svratile smo po svoju dozu u divan enterijer na 2. spratu sa pogledom na ulicu Kralja Petra. Prvi moj utisak je – veliko, prostrano, moderno, imamo gde malog hrta da istrčavamo. 🙂 Dok jedna jede, druga može da zanima dete jer prostor je više nego interesantan i prijatan. Druga stvar koja me je razduševila je – klopa, ljudi! Ovo je prvi Café Doncafé kutak koji ima svoju toplu kuhinju koja se sprema na licu mesta. Po više nego pristojnim cenama za centar grada, možete birati varijante za doručak od ovsene kaše, chia pudinga za bebe, do ozbiljnijih kroasana sa punjenjem od camembert sira, slaninice, brusnice, oraha do njihovog Njams sendviča. Glavna jela za mene kao ženu-majku-dojilju sveto trojstvo meso-povrće-sir je na odličnom nivou i kvantiteta i ukusa. Mi smo probale losos stek sa povrćem i šafran sosom (za to se i Sendži uhvatila) i biftek koji je za mene glavni pokazatelj i parametar kvaliteta nekog restorana. Ako je žilav i kilav, džaba ti sve, care, kralja restoranskog kad ne krunišeš. Umusavljene, sa rukavima umazanim od hrane, pojedenim ružem, niko vas neće zagledati ili prekorno gledati što vam dete ciči i pišti i opšti haos pravi. Ovo je jedno gradsko pet&kids friendly mesto gde će vas osoblje simpatično i sa smeškom gledati ne terajući vas pogledom kući što uznemiravate ostale goste. Jer ostali gosti takođe gledaju svoja posla, dovoljno daleko u prostranom prostoru da nikom ne smetate i dovoljno blizu da energiju finog sveta osetite.

Treća stvar koju moram da napomenem je izdvojeno mesto za pušače. Ne onako kao fol u istoj prostoriji gde se preklapa dim sa udisajima dece, već zaseban deo, stakleni, divno dizajniran sa vrhunskom ventilacijom samo za pušače. Za mene dovoljno, dobili su prođu, a ovim gestom brige o nepušačima i pušačima su me potpuno dobili. Mi smo siti i ovčice su na broju, možemo krenuti dalje.

Ali neee, gostoljubivi ljudi iz Café Doncafé-a ne puštaju tako lako, sve dok ne probam neku od njihovih poznatih kafa (koje će vam rado predložiti i upariti nakon hrane. Pomislih – zar nije super, kao vino što se uparuje, tako znalci za nepca predložiće vam after meal kafu!). Tu mama uskače kao prava heroina, glavna junakinja ovog čina monologom koji srce cima – Srknula sam meni omiljenu onu njihovu Doncafé tradicionalnu kafu, uzimam dete na pola sata, vodim je u igraonicu na sledećem spratu, popij sad ti na miru kafu!

Čoveče, kafa u miru, pola sata gledanja u prazno, u stare fasade zgrada, u zrak koji se trudi da probije jesenji oblak, u ptice koje se ćućure po krovovima, u svoje disanje dok posmatram centar grada koji vrvi. Jedna je majka! Naručujem Orange coffee martini, neka ide život jer šta je ako nije sladak, i carot cake čekaće me iza ugla. Sedim za visokim šankom, podsećam se kako je sedeti na visokoj stolici i malo biti ženska, a ne samo mama, bacam sebi poglede ”a je l’ se sećaš kada si izlazila i do u noć za barskim stolom ludovala”, znate sve ono što obično krijemo od majki. 🙂

Nas tri gracije našle smo nove kafeno-detinje zanimacije usred gradske gužve i vreve, taman nam je druženje dobro došlo da nam se duše van kuće provesele! Gledajte svoje stare dok su živi, uzmite ih za ruku i priušite im neki gušt ukraden od vremena i od njihovih ustaljenih šema. Odvojte majke od kuhinje na jedan dan. Od svakodnevnih briga za vas i za dete. Neka budu gospođe Majke, fensi-šmesni Bake jer one su zaslužne što smo danas “take”. Oprostite im greške i mane, bolje nisu u ono vreme znale, na pravi put su nas terale i uvek se trudile da nam se nađu i da nikad ne baratamo duševnom glađu. Da budemo dame odmereno-fine, da kad se emotivno prospemo obrišemo svoje sline, pustimo bol da mine i ne dozvolimo zbog toga da se gine. Glavu gore, moja mala, tako je moja majka govoriti znala i najbolju poruku za život mi slala.

Onaj put u Moskvu i vrhove na zgradama koji podsećaju na pufne od šlaga u našoj kafi ostaje u mom srcu zapisan kao obećanje jednoj za mene posebnoj ženi i našem 35-godišnjem prožimanju. A do tada uživamo u malim i dostupnim stvarima, zajedničkim danima, dok smo skupa jer neću da životu tražim mane i budem nezahvalna i glupa. Radujem se što tri generacije i tri gracije danas zajedno sede, što postoji svašta lepo da se jede i što mogu usred srede da pozovem majku da je čujem i da sa njom kroz razgovor u beskraje putujem!

Love you, Mom!

U saradnji sa Café Doncafé

Fotografija: Nikola Marinković

1 Comment

Submit a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo popunite jednačinu *