Zeleno, volim te zeleno

Scroll this

Doncafé Green active

Koliko smo svi mi danas fejk? Koliko propovedamo o zdravom životu, a koliko ga ne živimo? Da li sam fejk ako neredovno vežbam, a želim? Da li sam slaba ako ne uspevam da uskladim sve prioritete? Da li je doktor koji puši žešći folirant pa nam je lako tako da pomislimo – šta meni priča, pogle’ njega. Ništa mu ne verujem.
Imamo li prava da osuđujemo nečije težnje, želje, uverenja koja ne uspeva možda u ovom trenu da sprovede?  Jer živ čovek je, nije konstanta.
Ako verujemo i imamo ideal života kakav želimo da živimo i propagiramo ga neredovno ili nedovoljno, da li smo onda fejk?
Polemika se razvukla između mene i moje prijateljice psihoterepeutkinje. Dugo smo se ubeđivale zašto je važno živeti ono što želiš, misliš, osećaš. I došle do primisli da naravno da jeste, ali ponekad prosto nije izvodljivo i moguće u svakom životnom trenutku. I ne treba sebe zbog toga osuđivati.

Poklekao si pod stresom i zapalio pljugu?
Ne spavaš noćima i omlatio si čokoladu?
Ne vežbaš redovno jer hendluješ posao-dete?
Ovako bismo mogli do prekosutra. Svi znamo zašto je važno zdravo živeti i svi se jaaaako trudimo, ali hajde da se ne samobičujemo.

Posustao sam, vidi, nikakav karakter, sa krivicom izgovaram naglas – još jedan pad, kako sam tako prokleto nefokusiran na ono što je životno važno.
Nisi. Samo se boriš sa svime što ti je dato u toku dana najbolje što možeš.

Važno je ne zaboraviti šta su nam ideali i ka tome se kretati. Polako i jednom ćemo stići. Ne mora odmah, znam da biste voleli. I ja bih. Ali život je, složićete se, malo kompleksniji.

Imaćemo i uspone i padove. I Moneovu sliku “doručka na travi” i raspad u besparici. Trenutke jake volje i kolebanja. Dane kada se ne setimo da jedemo jer su nam periodi zahtevni emotivno i fizički. Dane kada se grozimo svoje nevoljnosti i kada žderemo poslednje atome snage samokrivicom. Dane kada smo baš zeleni i kad imamo osećaj da se sušimo. Jbg, to je život. I to je čovek. Najgore je što možemo sebi da zameramo, a najblagotvornije da viziju idealnog sebe nikad ne izgubimo iz vidokruga i uz sve uspone i padove ka njoj neprestano težimo.

Zato, neću da mi doktor koji puši bude izgovor. Razumem ga, kao što razumem sebe. Ili ne moram ni to. Ali neću da osuđujem. Ni sebe ni drugog. Trudim se najbolje što mogu. Dabome da može više. Samo ne može možda odmah sad.
Mogu da skuvam kafu i izmeditiram 10 minuta u tišini. Bez mozga koji dobacuje – mogla si, evo, baš sad da vežbaš. Nisam. Jer mi je ovo trenutno potrebnije.

Na jako korisnim treninzima u oblasti poslovne edukacije naučila sam nekoliko životnih stvari. Ne moram ništa. Biram da živim onako kako živim i biram da radim u ovom trenu što radim. BIRAM ne MORAM. I ako sam pogrešno izabrao, moja je volja, gospodarim njome. Ne moram jer mi je nametnutno, perspektivu okrećem u svoju korist. BIRAM. Zapišite tu čarobnu reč i precrtajte MORAM. Meni mnogo pomaže.

Biram da svaki slobodni vikend budem sa porodicom napolju. Biram da mi u ovom trenutku život nije uređen onako kako bih volela i sistematizovan za sve prioritete. Biram jer je sada tako, a težim ka boljoj verziji sebe u njemu. Biram da mi je trenutno dete najvažnije i posao koji sam stvorila. Ali isto tako biram da živim sitne trenutke. Biram malo zdraviju hranu, biram zdraviju Doncafe Green active kafu, biram neidealno sporadično vežbanje. Biram trenutno mogući život. I neću se osećati kao luzer, već kao osoba koja daje maksimum od sebe – danas za danas, svesno gledajući u sutra.

Zato hajde malo da oladimo sa novokomponovanim motivacionim parolama i izučavanjem marketara trišta sa parolama – Ako ja mogu, možeš i ti. Ne mogu sve to, sestro. I nisam zbog toga slaba, samo mi nije trenutno na tome fokus. I možda je OK da u ovom trenutku ne mogu. Možda ću moći sutra. Možda za godinu dana. Možda nikad. Možda to i nije za mene. Možda nije sve za svakoga.
Ali ono što mogu za sebe je da nađem mala zadovoljstva i da tražim male pomake.

30% više antioksidanasa neka radi svoj posao, ja ću svoj. Možda danas sa 3% prirodnog ekstrakta sirove snage (kafe), sutra možda malo više, a možda i isto.
Neću postavljati sebi nerealne ciljeve koji zaglušuju osnovne potrebe i želje. Imaću ih na dugom štapu, ali dosta više nezadovoljstva jer nismo postigli ono što smo želeli u roku koji smo želeli. Poklekli smo, odužili, OK, stići ćemo.

Čak iako ne dosegnemo željene visine i širine, možda jednostavno nisu za nas.
Osećali se da fejkujemo dok živimo svakodnevicu ili ne, trudimo se i gledamo u pravcu koji nas inspiriše i motiviše. Iako usput klecnemo, bilo da izgubimo snagu, fokus ili brisače za čišćenje retrovizora našeg zamagljenog pogleda, imamo li pravo to da radimo sebi i da se osećamo fejkerima?

Ne, ne. Nismo fejk. Samo smo ljudi.
I zbog toga ne treba da nam bude neprijatno.

Grli vas snažno “fejkerka“ Frajerka

Fotografija: The Smittens

Blogpost u saradnji sa Doncafé Green active

1 Comment

  1. Slike me totalno osvoje, tako lepe boje…jesu iscenirane, ali bukvalno kao da su radjene za reklamu…

Submit a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo popunite jednačinu *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.