Save the drama for your lama

Znate onda kad vam majke kažu – uživaj, brzo od bržeg prođe, tako brzo porastu? Dok se okreneš, evo već drugog po redu, valja misliti o proslavi, na red dolazi dekoracija dečijeg rođendana, pa koji ću ketering, pa šta obući, majko mila, previše misli za neispavanu kevu. Čak i ja koja sam u “toj industriji” poželim da se sakrijem između 4 zida i da me svi pozovu kada taj famozni datum prođe. Jer obućar vam uvek ide bos, to vam je odavno jasno. A onda vam bude žao, pa kako da joj ne slavim rođendan, uspavljuje se pričama o drugarima koji dolaze i ushićeno viču “tor-ta, tor-ta”. Dok zamišljate još jedan dan pun dečije vriske, kosa vam se lagano diže na glavi, ali kako odoleti da “pile dedino”, “guza tatina”, “duša bakina” ne dobije svojih pet minuta slave dok deca i prijatelji ushićeno uzdišu – kako je samo porasla, kako je samo pametna, kako je samo posebna, kako je samo naša! Ljubi je majka, gde da njoj preskočim proslavu jer “ljubav je to majkina”, a i istini na volju, dobra je prilika da se sa svim prijateljima koje svake prestupne godine zbog obaveze i dece viđamo, malo izljubimo, izgrlimo i druženjem nahranimo.

OK, hajde da i ovaj drugi rođendan slavimo jer zaista pomislite – da, da, tako brzo rastu… Avaj, tuđa deca! Svoje sam osetio svaki sekund, svaki minut, svaki mesec, bdio, gledao ga, pratio kroz trofazne faze, vodao ga po lekarima, mreo kad je palo sa kreveta, sve mu dečije hirove opraštao i sve svoje principe pogazio. Šalu na stranu, u realnosti ima poprilično podudaranja, samo ih vešto čuvamo između četiri zida ne bismo li svojim detetom opterećivali sagovornike ili ne-daj-bože širi auditorijum. Samo da je živo i zdravo i roditeljskim znojem naranjeno, sve mu je oprošteno. 🙂

Da je ove dve godine bilo lako, nije. Da je bilo izazovno i nepredvidivo, najluđe od svega što sam zamišljala (a suvislo je išta i zamišljati), ne treba ni napominjati. Sva iskustva u roditeljstvu se razlikuju i niko vam ne može dati pravi recept. Na lutriji majčinstva izvukla sam prilično zahtevno dete za moj psihološki sklop i životni tempo, osobu koja od prvog dana traži neopozivu pažnju u fizičkom i psihičkom smislu i ne ostavlja mi mnogo vremena za vreme za sebe. Diveći se majkama sa koje sve stižu i savršeno izgledaju ponekad sam bila frustrirana gubeći se u tim reprezentativnim slikama tuđih stvarnosti, žena koje postižu da po poslednjoj modi skockane svakog petka tako dobro poznate #girlsnightout izlaske i dalje sprovode u delo. Hvatala sam sebe kako masne kose, pregažena od posla i “bebe” gledam njihove dogodovštine iz najnovijih gradskih lokala. Rasterećena putovanja po svetu ostala su takođe u nekadašnjosti, verovatno nisam jedina budala koja se od svog deteta nije odvojila nijednu noć, što ne kažem da je zdravo i za bilo koga bravo, ali oslanjajući se na sopstvene snage i mogućnosti prosto sam osećala da je meni mesto u ovom životnom periodu uz nju. I da neće trajati zauvek. I da ću ponovo zujati po svetu. I da ću jednog dana sve nadoknaditi (kad joj budem pravila punoletstvo, haha), ali dramatični filmski momenat “nikada nisi bila tu za mene”, no-no, taj film neće da gleda. U ovoj dvogodišnjoj životnoj fazi potvrdila sam da drugu decu (kao i druge živote ne vredi gledati) i da iz sopstvene kože ne možeš iskočiti pa zašto da je ne iskrojiš udobnom i prijatnom za svakodnevno nošenje? Pratila sam svoj unutrašnji glas jer svaka od nas zna šta je njoj važno i koliko je njenom detetu komada i kilograma majke dnevno potrebno. Mi se razlikujemo, a i naša deca, a i ruku na srce, budimo iskreni, većinu stvari radimo zarad sebe i sopstvenog osećaja griže savesti. Sad kada sam joj kroz ovaj period pružila osnovu za bazično samopouzdanje, odlučila sam da prekinemo sa dojeničkom slepljenošću i da joj poklonim samostalnost, baš na ovaj 2. rođendan. Da je oslobodim neophodnosti majke i da joj dozvolim da živi u ljubavi sa mamom, ne samo u pukoj simbiozi. Da imam poverenja u nju da mnogo toga može sama, dok mama sa strane, negde iz ugla, hvata pogledom samo jednu loknu koja neprestano vitla tamo-vamo, a ti se se snađi i umiri, Dalaj-Mamo!

Od carskog reza, moje hronične dijareje u porodilištu (jer rodila se Senja što joj keva non-stop nešto “kenja”), preko problema sa sisanjem, 14-mesečne borbe sa težim oblikom refluksa i mojih uništenih tetiva, formirala se jedna jaka i stasala devojčura kojoj neodgovorni roditelji nisu oprali kosu pred parti jerbo miss zakovana u “nećuuuu-nećuuu” fazi nije htela da sarađuje. Dišući do 10 i prekukajući kako je masnokosa, ubijajući najiskonskije porive “ja sam te rodila, ja ću i da te ubijem!” , mnogo sam toga saznala o sebi preko svog deteta. Zato je roditeljstvo jedna genijalna i mukotrpna jebada koja vam pruža neopoziva zadovoljstva u samorazvoju i odgajanju nove ličnosti koja će formirati svet za sebe.

Učeći se sve više prirodnoj filozofiji da je opuštenije i bez neke velike filozofije odgajanje dece bolje i efektnije od bilo kojih knjiga, muž i ja upute o prirodnom roditeljstvu i zdravom detetu sve više prilagođavamo svojoj filozofiji života i ličnim porodičnim vrednostima. Što bi se reklo – dobila si, ćero, neopozivu danonoćnu pažnju (a evo i drugi rođendan), sad malo da sjašeš, kreneš u vrtić i pustiš nas da za svoj groš partijamo.

Kako sam za Senjin prvi rođendan pala od posla u krevet, krvavih očiju dočekivala goste i hormonalno-adrenaliskim grudima grlila sve prisutne, odlučim da luda ne budem već da učim od svojih mama-klijentkinja koje angažuju pomoć, tj. Frajerke za organizaciju i dekoraciju celokupnog događaja. Tako “opamećena” sazovem tajni klan devojaka pod radnim nazivom “Senja’s 2nd fiesta”, drugim rečima – pomagajte i ulećite, postajem neurotična, žarim i po kući palim, govorim da rođendan neću da slavim! Frajerke-đevojke zauzeše niski start i krenuše u potragu za inspiracijom i organizacionim stavkama. Meni malo pade kamen sa srca, OK, imaće slavlje, gde da rizikujem, najmanje što mi u životu treba je da sa 18 prokuka mozak što sam je ispalila za drugi rođendanski parti.

Kada sam Frajerkama rekla da imaju odrešene ruke što se tiče dekoracije i organizacije, i da ja nisam uopšte neka zahtevna mama, uskočila sam pomalo sebi u reč. Naravno da sam morala da ugovorim ketering, lično tražim haljinu, obavim uživo sastanke  sa igraonicom pa time pomalo dobila etiketu “ova zna šta oće, pozlaćeno voće”. Nije baš dotle došlo, ali malo lažnog sjaja da začini život, na majčinsku migrenu mora da padne. 😉 Frajerske scenografkinje Milice počele su sa razvojem koncepta dekoracije. Lagano su krenule da me sprovode kroz dobro poznat upitnik kroz koji svaku mamu koja prolazi kroz naše frajerske ruke sprovodimo:

“Da li imaš neku omiljenu temu? Šta Senja voli? Pošalji nam neku inspiraciju sa Pinteresta…”
“Ženeeee, mnogo pitate, radite šta god hoćete, nemam vremena da guglam, a još manje da razmišljam.”

“Da li si sigurna?”
“Naravno da jesam, verujem vam u potpunosti, hajde da radimo nešto što niko nije i da se igramo.”

“Jaoooo, hajde onda da pravimo LAMA party!!!”
“LAMA, whaaaat? Šta je to? Neka koza ili ovca? Konj ili kamila? Šta detetu da kažem, koja je to životinja?”

“Bože, Ivanaaaa, pa to je trenutni HIT u svetu, sve je lama, sve je boho, sve je kaktus, sve je Mexico!”
“Sve dok ne budem morala da nosim kostim koze, dolazi u obzir.”

“A Save the drama for your lama, not mama. Kako ti to zvuči?”
“Odlično! Biću lama-dama, a Senja klasična drama-lama. Ding-dong. Što bi rekli Vampiri.”

Dakle, naša frajerska produkcija se zahuktava, kreće i puši se. Comike se bacaju na kraftovanje, prave kaktuse od papira, smišljaju kolače, ručno oslikavaju pozadinu vodenim kaktusima za slatki sto, i prave pinjatu, čuvenu 3D lamu (kozu-ovcu, štagod). Saopštavaju mi da će boje biti intenzivnije, pink-zelena-žuta-zlatna, te čik pronađi haljinu za sebe i dete usred marta u ovim tonovima! Srećom je tu bila Aleksandra, draga organizatorka koja je Kristini, iskusnom frajerskom organizacionom vuku pritekla u pomoć oko zilion stvari. Frajerke nam nalaze gosta iznenađenja, jer kako bez Majkl Džeksona rođendan jedne 2-godišnjakine da protekne! Dobro nismo i majračije doveli da ih uklopimo u temu, gosti bi se verovatno obreli u čudu i to u dečijoj igraonici.

Kad smo kod igraonice, dete rođeno početkom marta, osuđeno je na zatvoren rođendanski prostor. Mogu da pričam šta hoću, ali malcima su igraonice najzanimljiviji vid 2-satnog druženja, zato gledam da ona koju biram bude čista, prostrana, dovoljno velika za naš broj gostiju i sa proverenim osobljem. Drugarica mi je dala odličan savet – najbolje ti je da slaviš u “lokalnoj” igraonici, tamo gde najčešće svraćate i gde dete poznaje teren i tete koje rade (kako bi mogla da je se što pre ratosiljaš i prozboriš koju sa gostima). Nama najbliža, ona u kojoj smo domaći i u kojoj se najradije igramo je Mlekce pa je Senja “igraonicu macu” sama odabrala. Ispitala sam dugim i višednevnim boravkom svaki Mlekcetov kutak i imala sam beskrajno poverenja u naše drage tete i čike Mlekadžije da će sve proteći u savršenom redu, i da su svi njihovi rođendani prava fiesta, a za mamu u glavi siesta. 🙂

Sveto trojstvo PROSTOR-HRANA-MUZIKA ne bi bio potpun bez novootvorenog restorana Glow koji je svoj vege meni (totalno sam posh) prilagodio meksičkoj kuhinji. Gvakamole, tortilje, bata harra, babanganush, avocado choco mousse sa malinama i pistaćem, bezglutenski carrot cake sa badem kremom neočekivano su pokupili sve lovorike na radost svih prisutnih koji su bili toliko zadovoljni da nisu želeli ni da ustaju do stola sa mesnim menijem. Za one koji vole pikantnije ukuse ketering hotela Moskva je servirao buritose, achimichanga-e, empanadas-e, chorizo zalogaje i ostale zeze za koje me nemojte pitati šta znače, a koje su zaista odlično izgledale. Bitno je da su deca imala od meksičke hrane šta da jedu, a za nas odrasle, koga je briga. 🙂

Muzički štimung uz čuvenog M.J. (pokon Senji od top menadžmenta teta Frajerki) bio je zagarantovan, a druga atrakcija (pored pinjate lame, Isuse, treba ono čudo istamburati dok ne ispadnu bombone), bila je naravno gospođica torta pravljena ni manje ni više rukama pretalentovane Gospođe Mirkov. Gospođa sprema svakojake gospođičaste poslastice u francuskom maniru, tako da ne zaobiđite ovo mesto na poslastičastkoj sceni Beograda. Znala sam da mogu da očekujem vrhusnki i izgled i ukus jer je mnoge frajerske slatke stolove krasilo baš ovo čudo od ukusa Gospođa Mirkov patisserie.

Slavljenica masnokosa sa kaktusom u kosi, najpre se vrtela u zelenoj haljini od organskog pamuka iz predivnog Meli concept store-a, da bi se posle presvukla u pink šortsu i bluzu premekanog engleskog Little cotton clothes brenda takođe uzetog u Meli-ju. Ne pitajte me kako bunarim te brendove, skrolovanje IG jedina je zanimacija kad dete zaspi jer se nema snage ni iz kreveta da se ustane. Kako sam ja keva koja ne umire za slojevima sintetičke čipke i tila na maloj deci, somot haljinica i košuljica od organskog pamuka bili su cool enough za rođendanski parti. Jer koliko god bili poneti idejom oduševljenja kada nam ćerke izgledaju kao male lutke-princeze, njima je najbitnije da je udobno i za skakanje funkcionalno. Tako da, ćero, uteži se u sintetiku sa 18, dok si pod mojom kapom, najlon te viđeti neće (osim čarapa bubrežnjača za čuvanje budućeg potomstva u jajnicima).

Ova keva je takođe izašla iz svoje zone komfora sa haljinom intenzivnijih boja, ali sa tako pufnastom i laganom strukturom, da tu penu osetila na na sebi nisam. Tako je kad svilom barata Lavani Couture, ubola je i boju i dužinu (što bi moja svekrva rekla – je l’ je ti to tunika? sic!) i model taman za priliku. Otac deteta se sam stilizovao, i kako je imao za kupovinu čitava 2 sata, odlično je izgledao, Senja i ja uvek potpuno zadovoljne njegovim ležernim “baš me briga, uvek sam sporti i kul” stavom. Jer naš tata je, dabome, nama najlepši i najbolji. 🙂

Poraste ti nama, osobo zbog koje postadoh mama, nikad više u mislima sama, mala moja drama-lama. Cmizdriću doveka na svim tvojim rođendanima, proslavama, životnim događajima. Srce će mi eskalirati od ponosa na priredbama, led će se otapati na prvu osmomartovsku čestitku, suze će bare praviti na prvi samostalni krug bajsom. Da budemo više srećni, manje pametni, rasterećeniji savršenstva i najboljeg rada za krv svoju rođenu, više lame, manje drame, vere da mnogo toga mogu same, iako ćemo im uvek biti za kukanje i jadanje rame. Više zeze za naše kmeze, razmažene “princeze”, čiji divlji postupci znaju da reze i čine da se osećamo baš bezveze. Uživanje u roditeljstvu i kad smo strogi, i kad nagrađujemo i kad kažnjavamo, i kad šizimo pokušavajući da istog trena ne popizdimo, i kad nam živce danima kineskim štapićima jedu, brojeći u kupatilu svaku novu sedu, govorimo sebi da sve je u redu. Jer to čudo roditeljstva menja ponajviše nas same, uz mnogo suvišne drame, dok nam igraju pred očima lame, ovce i koze sa puno nervoze jer smo od dece očekivali idealne roze-poze. To za neki drugi svet koji nije baš tako živopisan i lep u svojoj iskrenosti, surovosti i drami, a za balans nekakav, ikakav, molim vas, zahvalite mami. Ili možda bolje lami? 🙂 Dok te ne udam, mala moja, ostani samo sebi svoja, van zadatog od sveta kroja. Da običnim trenucima ne zna se broja, dok ne vidi se svaka kap roditeljskog znoja, manje da forsiramo, više da gledamo, pratimo svoje instikte iz pete i odgajamo zdravo, rasterećeno dete bez idealno-projektovane sudbe klete. Jer naš zadatak jedino je da ostavimo svetu biće koje svoju istinu plete bez obzira šta sve usput mora da pomete.

Do sledećeg čitanja, zahvaljujem se svima vama koji ste me na ovom putu podržali da rastem, razmišljam i napredujem u ovom najlepšem i najtežem zadatku na svetu.

Grli vas Ivana

Igraonica: Dečji centar Mlekce // Veganski ketering: Glow restoran // Mesni ketering: Hotel Moskva // Mamina haljina: Lavani couture // Frizura: Srna Studio Prostor // Šminka: Ena Jović // Senjine cipele : Mia&Mika shop // Senjina haljina: Meli concept Store // Kaktus šnalica: Happy for Anny Studio // Torta: Gospođa Mirkov // Fotografija: Nikola Radulović // Snimak: Srđan Januš // Organizacija, stilizacija i dekoracija: Jedan frajer i bidermajer