O Frajeru i oko njega

U  moru silnih inspiracija, tumaranja i lomljava, često propustim da napravim nešto isključivo za sopstveni gušt. Ovo je priča o nekim frajerima i nekim bidermajerima, o šašavim entuzijastima koji su ušli u čitavu priču verujući jednoj ludoj ženi sa idejom. 🙂

Mi nismo nikakva redakcija. Mi smo više nekakva družina (Pere Kvržice). 🙂 Da vas ne bih davila time kako sam „daaanima osmišljavala svaki detalj ove inspiracije“, kako sam bila opsednuta time da lepo stilizujem dečake u bojama Frajera (pa sam potpuno smetnula sa uma da treba i sebe da obučem, a gde u zadnji čas naći roze haljinu, maaaajko!), kako sam se u ponoć pre snimanja setila još nekih rekvizita, odlučila sam da se manem trivija i da ovaj post bude suština. Ovo je ispovest o tome šta sam sve naučila pišući Frajera u proteklih godinu dana, a istovremeno i želja da vam predstavim ljude koji čine dobar deo frajerske ekipe.

O Ani. Dizajnerki. Nažalost, dizajnerski um naše družine nije mogao da pristigne na ovo fotkanje, ali neosporno zaslužuje da joj se zahvalim na formiranju vizuelnog identiteta Frajera. Ana živi u Austriji i strahovito nedostaje. Ana je prijatelj. Ana je duhovita. Ona je moj partner u zločinu izlazećih dana, neko ko mi daje stajliš osvrt na svet. 🙂 Uvek „do bola“ stilizovana, ona je moja pismena kupoholičarka vedrog duha koja ume na keca da osmisli odgovarajući dizajn i boje. U Anu imam mnogo poverenja, ona je slikarka, ozbiljan grafički dizajner i neko u koga čovek može da se pouzda. Kada nije u kupovini cipela. 🙂

O Nikoli. Fotografu. Nikola je fotograf i brat. Rođeni. Tu je od samog početka i bio je dovoljno lud da mi veruje da će od ovog biti nešto. Možda zato što nije imao drugog izbora kako mu je sestra jedna egzaltirana osoba, često naporna u svojim zamislima. 🙂Išao je sa mnom kada sam radila „na terenu“ i bio raspoložen da fotka moje DIY zahteve. Nikola mi pravi društvo na fensi žurkama na kojima nikog ne poznajem, vozi me po ladnoći da ne smrzavam jajnike i donese mi ručak od mame kada se raspadam od posla. Možda nikada nisam bila dovoljno eksplicitna u iskazivanju pohvala na njegov račun… 🙂 Trudim se da na Frajeru budem nepristrasna pa ću samo reći da je u poslednjih godinu dana mnogo napredovao i svašta naučio, kao i to da neizmerno cenim njegov trud i znanje. Da sam svojim očima videla kako ume da se snađe u svakoj (svetlosno nemiloj) situaciji i da zna šta radi. A kako sam neko ko fotografiju samo malko razume, komentari fotografa koji blog prate (a znam da ih ima dosta) o tome najbolje govore. 🙂Nikola je fashion deo naše družine, pored dizajnerke Ane, dok je geek deo ekipe spao na Tonija i mene. 🙂

O Toniju. Programeru. Toni je preteča svih hipstera. Vrsta – HIPSTEROSAURUS. 😛 Toni je neka faca-stručnjak u oblasti marketinga, producent direktor (valjda) u Executive Grop-u, često priča čudnim kompjuterskim jezikom koji ne razumem, ali isto tako zna da real life nema cenu. 🙂 Skoro je postao tata jednog frajerčeta i čovek jedne prave žene. Često me dovodi do ludila kada ga zovem po 100 puta pa se pravi da ne čuje mobilni vapaj. A onda me potkupi sladoledom. I ume baš lepo da pohvali.🙂 Još zna da me osnaži kada poželim od svega da dignem ruke. Uči me da budem strpljiva u poslu (naročito kada se ne javlja na fon!). 😛 Često mi ponavlja da nema ničeg preko noći i da je kao u svemu, i u onlajn svetu najbitniji kvalitet.

O lekcijama. Onog trena kada sam počela da pišem Frajera, izašla sam iz slepe ulice na auto-put sa 6 traka gde jurcaju, gaze bez pardona, upadaju u traku bez migavca i ne prezaju ni od čega. Džungla u kojoj vlada zakon jačeg. To vam je mala bara, mnogo krokodila. Posmatrala sam zabezeknuta pokušavajući da se snađem. Shvatila sam da bezobrazluk nije opcija. A ni šliht. Bar ne u mom slučaju, teško da bih noću mirno spavala. Morala sam da nađem svoj način.

Naučila sam da slušam sebe, svog kreativnog demona koji vodi u neočekivanim pravcima. Da sve doživim kao igru i kao izazov da se orijentišem u nekom novom svetu. Skapirala sam da treba da budem otvorena za različite situacije, da prihvatim da je život uglavnom nepredvidiv i nezauzdan što mi je pomoglo da ublažim želju da sve konce držim u svojim rukama, ili drugim rečima, da imam sve pod kontrolom.

Jesam shvatala da je Balkan većim delom Farma, ali sam uvidela da sa druge strane, ona manjinska grupacija takođe traži hranu za dušu, neko drago mesto za malo lepote i obične životne radosti. To su ljudi koji liče na moje prijatelje i koji slično kapiraju stvari. Pravi ljudi uvek pronađu put do vas, ili vi do njih, sve je jedno.

U minuloj godini preturila sam gomiletine stresnih situacija. Od teških za saradnju ljudi do nepredvidivih (privatnih) životnih tokova. Uspevala sam da ostanem pribrana (spolja) dok je iznutra sve kuljalo i grickalo deo po deo. Učila sam sebe da ne doživljavam lično raznorazne ispade i da kažem sebi da sam sigurna da ovog puta zaista nije do mene.

Vremenom sam uspela da kažem „ne“ na finjaka i da cenim svoje vreme, kao i to da ne dozvoljavam da se kreativni rad tretira kao zevzečenje. Naučila sam da počnem da naplaćujem svoj rad i trud, sate i sate krivljenja kičme, istraživanja, buljenja u ekran, jurcanja, organizovanja raznoraznih događaja, pisanja, razmišljanja, smišljanja i stilizovanja, kako kad i kako za šta.

Novac neće pasti sa neba, mora se dobrano i uporno raditi, ali nagrada kad-tad dođe. Nakon rada na Frajeru više ne verujem da u Srbiji nema posla i ubeđena sam da je svako sposoban da osmisli sopstvenu delatnost. Cena nije mala, svašta od privatnog života trpi kada radite više poslova, patićete od nedostatka vremena za sebe i svoje potrebe. U najboljem slučaju nokti su često nenamazani, a uvijanje kose postaje misaona imenica. Srećom te u tome nije sva suština. 🙂

Uspela sam da se ne stidim kada me ljudi pitaju da li sam „bloger“. Više nisam morala da im objašnjavam šta sam po zanimanju, gde radim i čime sa bavim da bih opravdala sebe. Biti bloger ne iscrpljuje potpuno ličnost. Samo zaokružuje nečija interesovanja.

Tek učim da oprostim sebi. Da se izlečim od „savršenstva“, „štreberluka“ i „nedovoljne dobrosti“. Učim da je ljudski nemati inspiraciju. Da ti nije dan. Pa drugi. I treći. Da ne silujem kreativnost i da ne mora nužno svaki post biti idealan i dostojan padanja u nesvest. Ipak je na njemu radio samo čovek, sa svim manama i bagovima. Slabosti često umeju da budu sama srž lepote. U njima je draž. A najčešće i inspiracija. 😉

Čvrsto sam se uverila da prodavanje identiteta nije opcija. Jedino autentično što imate od sebe ste vi. Ne foliraža sebe, već ono ogoljeno, svim naslagama prikriveno, sam-kad-ostanem-sa-sobom „ja“. Sve dok pokušavamo da budemo u dodiru sa njim, na dobrom smo putu. Znate kako kažu, bitno je tragati…

Za godinu dana sa Frajerom je došlo i mnogo novih, prilično različitih ljudi. Ponekad sam se osećala kao da gledam lošu predstavu sa glumcima koji preglumljavaju. Srećom, češće sam bivala u filmu sa pravim ljudima. Kad god bih bila očajna zbog dramatičnih energija koje mi nisu prijale (i prilično me iscrpljivale), kao kontrateža javljala se druga strana, svetla i blaga. Život najčešće podesi vagu na meru koju možemo da podnesemo. Jezičak tasa pretežno je na sredini, ni levo, ni desno.

Rad na Frajeru doneo mi je jednu veliku korist u ličnom razvoju. Prilično sam dobila na samopouzdanju u svim oblastima života, koliko god suludo zvučalao. Ranije sam se neuporedivo više bojala kritike i osude; iako sam na prste mogla nabrojati čitaoce svojih dosadašnjih naučnih radova, često sam se zentala kakva će biti povratna reakcija. Sa omasovljavanjem sopstvenog glasa, malo me više boli briga i malo manje boli glava.🙂Trudim se da dam sve od sebe, da prihvatim krilaticu „krhko je znanje“ i da je prosto okej nešto ne znati, a često i pogrešiti.
Što se tiče javnog nastupa, sa Frajerom je došlo i gostovanje po raznim emisijama lifestyle i mondenskog tipa te sam podosta obuzdala tahikardiju i tremu znanu „šta ću sada da kažem, hoću li se izlupetati?“. Iako sam dobar deo života provela na daskama koje život znače, strah od umiranja pred publikom nije me napuštao. Mislim da sam ga konačno nekim čudom svela na razumnu meru i na ono što se naziva „pozitivnom tremom“. 🙂

O prijateljima i porodici. Kada pišete blog i radite više poslova, neminovno imate manjak slobodnog vremena (razmišljam da li slobodno vreme postaje apstraktan pojam u savremenom društvu?). Shvatila sam koliko se napajam na razmeni ljubavi, kako nikakav poslovni uspeh, priznatost, partiji i fensi kokteli ne mogu taj osećaj ispunjenosti nadomestiti. Mislim da sam blagoslovena na svakoj prilici da ugrabim neki tren za razgovor, ti sjajni ljudi u mom okruženju ogroman su dar u ovom životu, način da uzrastam i da se radujem. Bez prijatelja i porodice sve bi moglo da se baci u WC šolju i da se povuče dobar mlaz vode. Kako došlo, tako i otišlo…

O braku. Tek sam zagrebla površinu. 🙂 I naravno da nije idealno i bajkovito, ko god kaže suprotno, laže pa maže. Ono što znam jeste da ne želim stereotipe, da se bijem sa idealizovanim slikama usađenim u vugla i da se trudim da živim svoj život. Moj čovek je moj svetionik i putokaz koji me drži da ne izgubim kompas u ovom suludom svetu. Na našem odnosuse napajam i crpim energiju koja me obnavlja.

O vama. Mogu da kažem da sam zahvalna na takvim ljudima. Iz nekoliko razloga. Zato što mi dozvoljavate da pišem ono u šta istinski verujem i što ne tražite od mene da budem neko drugi. Što mogu da budem i šašava i površna, i lucidna i misaona, kako mi kad nadođe. 😉 Što cenite veliki trud i što to umete da nagradite zaista divnim reakcijama (pa kako onda da se isfušerim?! Ljudi, riknuću. :)). Što me svakodnevno podsećate da nije bitan broj folovera, lajkova, šerova i ostalih ulaznica za vrzino kolo „priznatosti“ i „uspešnosti“. Bitni su ljudi koji na ideje reaguju, a ja vas drugačije ne doživljavam nego upravo tako. Isto kao i sebe.

Zato vam se zahvaljujem što ostavljate komentare, što razmišljate i što bivate potaknuti raznovrsnim inspiracijama. Iako je ovo blog koji je naizgled „ša-la-la“, trudim se da iznesem impuls života čak i kroz šareniše i slatkiše. 🙂 Time što me usmeravate i inspirišete, tražite ili predlažete, prilično mi olakšavate život kada znam da „tamo negde“ ima nekog. Ovaj blog i postoji zato da bi makar na neka pitanja odgovorio i neke teme načeo. Pa neka se one ticale i cvetića. 😉

O blogerima. Neizmerno se zahvaljujem svim kolegama blogerima koje pratim, volim i cenim na tome što su se katkad odazvali pozivu da nešto zajedno stvaramo i što su me u samom startu podržali. Želim da ih pozdravim sve do jednog i da im se izvinim što ne lajkujem i ne komentarišem  u dovoljnoj meri njihove kreacije u kojima uživam… Po sredi nije zla namera, već obim 5 različitih poslova koje svakodnevno moram da obuhvatim. Zahvaljujem se svima koji su me nečemu naučili, dali neki dobar savet i bili nesebični u deljenju iskustava. Istinski se radujem nekim zajedničkim zavrzlamama i ponovnim druženjima, kao i razmeni ideja sa nekim novim ljudima iz onlajn sveta.

I na kraju, možda vam se nameće pitanje da li se zaista neprestano i uvek, svakodnevno, ovako kao na fotkama cerimo? Široki osmeh, sve je idealno i šareno? Hm, pa i ne baš… 😀 Često smo kao rogovi u vreći, mrtvi umorni, isfrustrirani svakodnevicom dok radimo sto poslova, govorimo različiti jezicima, želimo drugačije stvari, imamo nepreklapajuće planove i ciljeve, ali se nekako uvek nađemo jedni drugima, makar u minut do 12. 🙂 Postoji nešto mnogo dublje što nas veže, a to je želja da na Frajeru uvek damo ono najbolje od sebe, bezrezervno, svaki put, sve što znamo i umemo.

 

Čini mi se da smo od početka Frajera pre više od godinu dana, svi na neki način napredovali… Neko od nas u poslovnoj sferi, neko u porodičnoj, neko u društvenoj… Toni je postao tata, Nikola se usavršio u fotografiji, a ja? I dalje tragam.Za dubljim smislom. 🙂

“Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim…”

Do čitanja, mašemo vam svi, kako stari, tako i neki novi frajeri, zahvaljujemo se na podršci i luđačkom odzivu, brate, ovo-ono, kraljevi ste i sve što uz to ide.
Repujem samo da se ne bih na kraju rasplakala…

Grli vas vaša frajerska Plačip.🙂 ♥

P. S. Ništa ne stigoh o ovoj rođendanskoj inspiraciji da kažem… Mnogo hvala lako „voljivoj“ Jovani Tomašević i njenom ženskom oku na ovim puderastim fotkama koje će nam zauvek ostati. Medenom kafiću Shabby chic što nas je ugostio i u koncept inspiracije svojom scenografijom potpuno se uklopio. Brani Kostić što je bila raspoložena da me namacka i udesi, sjajnom frizerskom salonu Bob na ovoj strava messy mondiš frizuri, talentovanom dizajneru Aleksandru Topiću na tematski pravljenim frajerskim leptir-mašnama (BowTie Collection.AT), kao i Sonjinim (SONIA heartmade) veštim rukama na orglici i narukvici. Neizmerno se zahvaljujem na mnoooogo ukusnim kolačićima i 3D frajerskoj torti Našoj maloj zavrzlami, Creative cookies brendu na slikarskom poduhvatu predstavljanja loga Frajera kroz medenjake, Jaovcima koji su uskočili u zadnji čas sa svojom strava tablom (Jao chalkboard) po kojoj smo švrljali, Lucerna svećama na lilihip svećici, mami što mi uvek bezrezervno pomaže oko pravljenja rekvizita kad zagusti i Željkici koja mi je pozajmila rozikasti aljetak da ne idem gola. 🙂

Valjda nisam nikoga zaboravila…
E, da. I ovoj dvojici pozera što su došli na kasnonoćno snimanje i proždrali se od torte. 😛
I Rozi, novom članu Frajera, na tome što je bila fina pa je sve rekvizite uredno vratila. 🙂

Odoh, sad. Ali stvarno. Da se nakon godinu dana isplačem od sreće, ko čovek.

*Muzički dinar danas ja plaćam. Red je, ipak se slavi rođendan.
Krv, sreća, suze i znoj. Baš sve ono iz čega se, kako Bebi veli, rodi jedan „divan i radostan dan“. 🙂