Ne znam zašto mi je tako dugo trebalo da napišem ovaj post. Verovatno ni približno koliko mi je bilo potrebno da postanem majka. Kada su mi je doneli, nisam znala šta ću sa njom. Godinu dana kasnije, ne znam šta bih bez nje.

Sve emocije i vožnje u proteklih 12 (ups, sada već 13) meseci ne mogu stati u jedan tekst. Niti u jedno srce. Ne znam ni o čemu bih pre, a o čemu kasnije. Šta zaslužuje proritetnu pažnju, a šta je manje bitno. Slušala sam priče kako je “biti roditelj” , ali  o samom procesu postanka roditeljem ništa nisam znala. Verovatno postoji neka čar u tom neznanju. Ona koja se ne može prepričati ili preneti sa kolena na koleno. Jer svako novo biće na ovom svetu nosi iskru posebnosti i dara čovečanstva. Ni za jedno ne postoje obrasci i “how to” koji će vam život  i rane dane “pao sam sa kruške” roditeljstva olakšati.

Kad se osvrnem preko ramena, u tih 12 meseci nema čega nije bilo. Preispitivanja, bojazni, umora, iskonskih strahova i ogromnih radosti. Onih svima glupavih osmeha samo roditeljima znanim kada se prvi put prevrne, nasmeši, propuzi, prohoda. Pa sva deca su to prošla, zar je naše mladunče po nečemu posebno? Balansiranje između društevno poželjnog neopterećivanja svojim detetom i lude želje za deljenjem najbanalnihih stvari sa okruženjem, taj konstantan ples na tankoj granici između intime, nelepih i preteških momenata i od sredine očekivanog oduševljenja svojim porodom, svakodnevno me je po gudurama ranog roditeljsva lomatao.

Mislim da mi je najteže bilo da prihvatim sebe kao majku, da preskočim rascep između nečijeg deteta i nove funkcije koju ti život od jednog trena sasvim prirodno daje. Ali da li je mi tako prirodno preuzimamo? Hm, i ne baš. Uvijeni u svoje lagodne i kako-mi-je-lepo-uživam-u-životu oblande, transformaciju od slobodnjaka do roditelja sa peripetijama proživljavamo. Bombardovani slikama obožavanja roditeljske uloge, počinjemo da se osećamo loše, sa knedlom krivice u grlu jer zašto mi sve ovo tako teško pada kada je jedna od najlepših stvari na svetu?

12 meseci brige, nespavanja, slušanja da li diše, vukljanja po lekarima, brojanja na prste izlazaka iz kuće bez plakanja, uspavljivanja, dudlanja, učenja, hranjenja, potpunog posvećivanja i laganog upoznavanja sa novim najbitnijim bićem u našim životima. Rolekroster od obožavanja do “baciću te kroz prozor” emocija, izluđivanje od umora jer jedva čekaš da poraste dok suznih očiju pomisliš na to da će jednog dana i ona imati svoju porodicu i otići od tebe. Sav si kontradiktoran, smeješ se sebi koliko si bljutav u iskazima i osećanjima, a opet nikad prizemniji jer znaš šta hoćeš, šta treba i šta ti je činiti za svoju porodicu.

I nakon tih godinu dana vožnje, dođe i taj prvi rođendan. Kažu – nabitniji. Prvi na ovome svetu. Bitniji roditeljima nego deci, malo slavlje na kome se sa prijateljima, babama i dedama likuje nad jednom od najtežih godina što je sabijena i u ugao pribijena. 🙂 Vreme kada se raduje što se niste razveli obnevideli od konstantnog premora, vreme kad se zahvaljuje babama što su uskočile kad morate da radite, vreme kad vaša beba postaje pravi mali čovek.

Kako sam bila pod velikim pritiskom šta i kako za taj prvi rođendan, počela sam nesvesno da ga odbijam i da mi se ne slavi. Previše pritiska, previše očekivanja, najradije bih ga prespavala ili se sakrila negde između 4 zida sa najbližima. Treba smisliti nešto zanimljivo, neviđeno, inspirativno, a kada to svakodnevno radiš drugima, shvataš zašto obućar ide bos. Treba naći mesto, a većina mesta za dečije rođendane su rezervisana godinu dana ranije (gore nego za svadbe, majke mi), tehničke stvari rešiti, hranu nabaviti, ljude pozvati, dekoraciju smisliti, sebe, dete i muža obući, ko će uz svakodnevni tempo sa malim detetom (iliti pustite me da spaaavam) svim tim dodatnim aktivnostima da se bavi?

Sela sam i sebe podsetila zašto toliko volim proslave, šta za mene predstavlja najsočniju srž slavlja bilo koje vrste. Taj osećaj da slavimo život u svom njegovom naporu da se realizuje kakav jeste, surov i nemilosrdan, osećaj za traženjem lepih stvari, pravljenje trenutaka koji se urezuju u pamćenje, ne želim da me napusti i pod umorom savlada. Upregla sam sve svoje snage da nam priuštim događaj za pamćenje, pomalo netipičan dečiji rođendan koji će biti jednako zanimljiv i prijatan, nama i našim gostima inspirativan.

Najpre sam razmišljala gde bismo bitan dan proslavili. Kuća nam je premala za najuži krug prijatelja, ionako se sada viđamo po rođendanima i slavljima, nema šanse da neko sa spiska izostane. Jedan od prostora gde se osećamo “kao kod kuće”, spontan i neusiljen, nametnuo se kao logičan izbor. Kako mnogi vole da kažu – najkreativnija igraonica na Balkanu, a iz moje vizure nepretenciozan, opušten prostor sa dobrim ljudima (koji su i sami roditelji pa razumeju sve sulude želje mladih mama) bio je izbor srcu blizak. Klikeraši su nas ugostili u jednom večernjem terminu i na taj način ušli u naše male porodične anale. Sa svim svojim kreativnim i davno zaboravljenim rekvizitima za decu, prirodnim i prijatnim dizajnom ambijenta, osvetlio nam je svim svojim bojama prvorođendansko veče. Hvala Klikeru što mi je muku traženja prostora skratio i što tako kreativan, radostan i drugačiji na ovom prostoru u moru istih stvari preživljava i postoji!

Druga bitna stavka – hrana. Dovoljno ukusna, dovoljno obilna, meni za starije, meni za decu, koliko imam vegeterijanaca, koliko ljudi posti… Uh, prepuštam sve prijateljima i saradnicima iz Dijagonale, verujem vam, sve rozbife, jezike, piadine, ujedinite za mene. 🙂

A šta obući za taj u životu jedne keve najbitiniji dan? Postoji li dovoljno nacickana haljina za mamu i bebu za Prvi rođendan? Nekako sebe nisam videla u karnerićima, čipkici, na štiklama kako jurcam po igraonici i obilazim dete, znam da je to prilika, ali nisam to ja. Želim da budem mama koja pleše sa svojim detetom dok im se ne zavrti od okreta, od skakanja po trambolini, do veranja uz tobogan. Dovoljno šik i dovoljno kul, u prirodnim materijalima i domaćem dizajnu. Idealna prilika za svilu koja podiže situaciju na nivo elegancije i Svetlana Jaćović krativne modele kao što su suknja-pantalone u kojima mogu i špagu (u prošlom životu) da napravim. A kako moje dete nije “princezica” , već mala zajebantkinja, frajerkica-zezalica (koja će verovatno Ferari sa 18 da mi traži kad sa godinu dana fura poklone od domaćih dizajnera :P) bira cool enough haljinu sa monogramom SJ uz glitter čarape i party krunicu na glavi. Znam, grozna sam majka, maltretiram dete, ali glitter je bio jači od mene. 🙂

Mia&Mika najdraže cipelice za prve korake stigle su nam direks iz Slovenije od jedne drage mame koja ih ručno izrađuje. Čučnule su uz glitter, što bi rekli, ko kec na deset. 🙂

Za dekoraciju ovo moje dete nije moralo da brine jer Frajerke će se za to pobrinuti. 😛 Postoji  ona legenda o majkama za koje se ne zna kako sve postižu i dalje su žive. Pitala sam se godinama kako moja mama sve stiže, a sad je red da se pokažem, zapljunem i učlanim u klub. Hajde, mama, nema stajanja, naručuj balone, smišljaj temu, zovi-uklapaj, pravi, naručuj, nema ti druge. A ti, ćero, ruku na srce, nisi mi za cicane zeke i mede, pravo ćeš ti meni u džunglu sa lišćem i ananasima, delom što je uber-šik, a delom što te zovem mojom malom divljakušom. Hijavatu i Mogli nisu ti ravni, znaš ti dobro gde ti je prirodno stanište. Pravac lijane i tropski motivi. Imaš sreće što su stilizovani, toliko bar srca imam. 😛

Pravim sa Frajerkama Milicom i Anjom jedan od nama najzanimiljivijih dekorativnih kutaka sa pastelnim balonima i zlatnim lišćem, dugo smo želele da ga realizujemo, a Senjin rođendan iskoristile smo kao dobar izgovor. Seckanje lišća nam je došlo glave, a da nije bilo zlatnih ruku naše teta Anje, ova za divljenje konstrukcija, ostala bi samo pusta želja.

Kad su se mama nacickala u Čumiću kod Svetlane Jaćović, nakitila obožavanim nakitom Svetlane Vukov, namakla savršeni Nena Ilić make up i prelomljen Srna Studio Prostor friz, red i je i tatu malo da picnemo. Zovem saradnike iz Navigarea da mi muža srede ko predsedničkog kandidata pa da izvuče ove fotografije iz fundusa jednog dana kad se bude nameračio na izbore. Greota dvaput da se oblači kad njihova odela vrede za dvojicu. Neka izvuče ove fotke iz porodičnog albuma, to mu je što mu je. 😛

Šta mi je još ostalo? Rođendanska torta, pa da li možete da zamislite koliko je tu polemike bilo? Na kom će stalku biti, kakav će natpis (iliti topper imati), da li se nijansa uklapa uz balone, koji cvet želim na vrhu (cvet hibiskusa ili nešto drugo?), kako da se razliva zlatna, koji ukus podržava ovaj dizajn, čime ćemo da farbamo svećicu za tortu…

I ako mislite da sam ja bila jedna od onih ludih majki koje preteruju, niste do kraja u krivu. Međutim, situaciju čini luđom to što imam šašave i kreativne frajerske saradnike koji se zajedno sa mnom “prime” na svaku novu ideju pa ovako razglabamo o svakoj pojedinosti (da, za svaki događaj koji radimo, ne pitajte me jesmo li uopšte normalni :)). Torte Naša mala zavrzlama, da zavrte pamet svakom Zavrzlamcu i kolači Cake rouge jer mini-krofnice u našem svetu postaju mini-ananasi, a kapkejkovi dolaze na ovaj parti direks iz džungle. 🙂

Dabome, crkla sam dok sam sve organizovala, oči su mi bile krvave od umora, ko za inat mi je bubuljica posred lica izašla, ništa celog dana nisam jela, makaronse sam u celokupnom ludilu zaboravila da postavim i iznesem, adrenalin je radio trista puta gore nego na sopstvenom venčanju. Ali mi nije žao nijednog atoma uložene snage. Rešila sam da me tog dana ništa neće poremetiti i da ću slaviti prethodnih 12 meseci svih izazovnih momenata postajanja majkom. Da neću zaboraviti period pre toga, da ću na tren prestati da budem samokritično gunđalo i da ću konačno dozvoliti sebi da si intimno čestitam što hodam putem razbijanja sopstvenih strahova i kreiranja frajerske priče. Mic po mic, sporo i lagano, ali uporno. Kroz ružičastu džunglu i prašumu koju bojimo zlatnim glitter-om. Pa dokle stignemo. Bitno je da se krećemo ka sopstvenim ludim željama.
Ponekad pomislim da su one jedino što će nas održati u životu.

Onom koji treba našim potomcima da prenesmo. Onakav kakvim ga mi vidimo. Skriven u prašumi, do koga se teško stiže, ali vredi tabanati.
Jer ukoliko ne hodamo ka svojim ciljevima, sve divljine u nama ostaće zatrpane i sva zlata neotkopana. Čeznuće za nama i dozivaće nas u snovima. Da stvorimo neki bolji, radosniji svet naših kreacija. Za sve one koji dolaze, za one kojima ga ostavljamo.

Fotografija: Nikola Radulović 

Snimak: Nemanja Obradović

Frajerka&Frajerkica sa tatom se zahvaljuju svim dragim saradnicima, drugarima, porodici, što su ovaj naš događaj učinili nezaboravnim i specijalnim. Osvrtaćemo se na taj Prvi do kraja i sećati se svakog detalja sa kojim ste nam u susret izašli i sa njime postali deo naše male životne magije i porodične istorije.