Sonata_baner

studio_teatrix

andrejevic_2

s9-wedding-banner-180x150.gif
24.04.2015.

Ili jesi ili nisi? Kraljica.

Identičan naslov vreba na više strana domaćih blogova? Da li je pretenciozan, obećavajući, podstičući? Jer šta sve znači #bitikraljica ? U suldom svetu suludih odnosa, šta jedna žena radi kako bi se osećala kraljevski? Ne, ne mislim samo na masaže, putovanja, šoping / doping stvarima, već na egzistencijalni osećaj sopstvene vrednosti. Pomagala su pomagala, neka uskoče kad zatreba, ali nešto kontam da je bez naše suštine njihovo postojanje uveliko obesmišljeno. Zato pitam – ii jesi ili nisi?
I koliko to često govorimo jedna drugoj? Zato hoću danas da ti kažem – gde si, bre, kraljice?

Kraljica si kada tumarajući životom, bolje upoznaješ sebe. Kada se sa sobom družiš i imaš snage sebi da priznaš ko si. Kada sazrevaš i ne kriješ se iza poželjno-prihvatljive ljušture. Kada dobru haljinu i kvalitetan nakit nosiš zarad ličnog (iliti PERSONALnog ;)) iskustva, a ne da bi izmamila uzdahe drugih. Kada živiš svoj život. Jer niko drugi na njega nema veće pravo.

Kraljica si i kada se baš stavljaš u uloge u kojima nikad boravila ne bi, u situacije koje prevaziaze tvoj osećaj bezbedne zone. Zato što znaš da samo tako možeš da se razviješ. Da se mrdneš iz tapkanja u okvirima sigurice i da dozvoliš sebi da eksperimentišeš sa osećajima.

Kraljica si kad ne osuđuješ. Kad se ne otuđuješ od svega što je ljudsko. Kad naslućuješ tuđu bol i patnju prikrivenu osmesima i ostavljaš drugom biću prostor da bude takav kakav je. Jer si prošao kroz slično. I znaš da nije lako.

Kraljica si kada uživaš u sebi i baš u ovom danu. Kad ne zaboravljaš da pogledaš u sunce kroz ozelenele krošnje u proleće. Kad si srećna tu gde si.
Kad ne bi bila srećnija da si neko drugi. Kada veruješ da tvoja sudbina zavisi od tvoje energije i kada imaš osećaj da živiš onako kako želiš.

Kraljica si kada se uhvatiš ukoštac sa nemiim događajima. Kada ne dramiš, ne paničiš i ne padaš u fras što se stvari ne odvijaju onako kako si zamislila. Ne obuzima te bes, već prihvatanje života. Razumevanje koje donosi sazrevanje. Učenje usput. Čitanje znakova pokraj puta.

Carica si kada ustaneš ujutru u haotičnom stanju, ne znaš šta ćeš pre, ne znaš gde udaraš, o sebe se saplićeš. Tada zaustaviš vreme, ugasiš elektronska odmagala i spremiš svojoj porodici doručak. Jednostavan, naizgled beznačajan dan, isključiš telefon i uključiš opciju – „zato što mi je ovo bitno“. Zato što ti je Život bitan. I zato što si svesna da prolazi. I da je svaki trenutak dragocen.

 

Kraljica si kada uživaš u svojim godinama. Kraljica si kada se osećaš dobro u svojoj koži iako si daleko od 90–60–90.
Kada odrasteš u glavi i shvatiš da su proporcije i mere mitovi za nesigurne ženske duše večito sklone da se unesrećuju zbog ideala, njima težeći.

Kraljica si kada nisi u prvom redu. Kada je prvi red tamo gde si ti.
Kada svojom prirodnošću pleniš i ne pokušavaš nikoga da zaseniš. Kada si sasvim obična, zato što si unutra neobična. Ne mora to niko da zna. Važno je ono što ti znaš.
Kraljica ima snagu da nosi sebe. Svoje mile i nemile strane. Zato što je kraljica svog tela i duše. Svoje realnosti i svog unutrašnjeg sveta.

Carica si kada vodiš svoj posao kako ti želiš. Određuješ pravila i zaljubljuješ se iznova svakog dana u nove izazove.
Carica si kada od srca želiš da pomogneš drugim devojkama sugestjama kako da se doteraju za neki njima bitan događaj (Milena Fabrique, slobodno se pronađi, na tebe mislim. :) I to ne samo manekenkama, već svakodnevnim devojkama koje vole da jedu sarmu. :) Mi koje volimo i tvoje haljine nosimo, na tome ti se zahvaljujemo (post koji sam posvetila njenom radu, pogledajte OVDE)).
Zato kraljice žele haljine koje im pristaju. Dovoljno upadljive, a opet dovoljno ženstvene da istaknu prirodnu lepotu, bez prožderavanja ličnosti. Jer prave kraljice nipošto ne ulaze u haljine koje njih nose.
Be yourself, no matter what they say

Fabrique haljine koje smo na ovom snimanju nosile urađene su od fine čipke sa izvezenim kristalima i perlicama, zamišljene kao svevremenski komadi jer očiglednu dozu romantike niko im ne može osporiti. U ovim raskošnim haljinama uz Personal brilijantski nakit, sjackale smo jače od svetala u Hajatu. ;) Bogata venčanica i kratke haljine za kume/deveruše/gošće na venčanju zaustavljale su vreme (a i bo’me i goste hotela ;)) u jednom kraljevskom trenutku u kome smo se poigravale sopstvenim osećajem glamura.

Kažu da se ljubavi na prvi pogled ne dešavaju tako često, a moram reći, i meni ne naročito. Međutim, jedna naizgled neupadljiva haljina, krila je svoje zanimljivo naličje koje osvaja. Ona ništa nije otkrivala na prvi pogled, već na drugi. I to onaj otpozadi. Gola leđa dubokog izreza, bogati rukavi koji joj daju boho šmek, visoka elegancija, izgleda da treba da pogledam malo bolje. It looks like my cup of tea. Dopadao mi se način na koji se rukavi pokreću u ritmu njihanja tela, nemoguće je ne osetiti se ženstveno i privlačno u ovom prefinjeno-ogoljenom, baš tamo gde treba, diskretno naglašenom seksipilu. Sa druge strane, meni je najbitnija ležernost odevnih komada, čak i kada su za posebne prilike, moram imati osećaj da sam na sebe navukla fin komad koji ne steže, ne obavja i ne guši, već samo nonšalantno pada niz telo. Poželela sam tu haljinu za sebe, najpre je bila drugima nuđena, ali je meni bila suđena. :)

Kako sam večito u potrazi za novim, kvalitetnim brendovima nakita što zbog mojih mladenaca, što zbog ličnog gušta, uživam kada ugledam nešto drugačije i osobeno. Zlatara Personal najpre me je prijatno iznenadila dizajnom svog kataloga, mirnim i nenametljivim bojama u kojima je spojen izgled finalnog proizvoda i procesa u samoj izradi nakita. Jako lepo, odmereno i kvalitetno, bio je moj prvi utisak. Drugi utisak je samo opravdao prvi. Ljubazni i gostoljubivi, izaći će u susret svakoj želji jer oni zaista uživaju u kreiranju made in Serbia „nakita sa ličnim pečatom“.

Za ovo kraljevsko druženje, biram divan komad vereničkog prstena sa brilijantom, drugačije izrade od već viđenih „soliterki“. The less is more, jedan, ali vredan. Važi i za muškarca i za prsten koji nosite. :) Mali savet koji mogu dati kada je o burmama reč – birajte one koje najviše liče na vas, one koje vas ne opterećuju ni u jednom trenu kako ćete ih nositi svakog dana. Moraju biti udobne i moraju vam se silno dopadati jer ih nećete baš često, kako se većina nas nada, menjati i svaki čas skidati. Dve jako neobične i netipične za mene, privukle su moju pažnju. Da li postajem ekcentrična zamorena morem istosti? Ombre brilijanti u dva niza i burma od roze zlata sa ručno ugraviranim floralnim motivima, ne znam koja mi se burma više dopala. Jedna me podseća na prirodni sklad, dok se druga preliva poput stenja na morskoj pučini. Za jutra na planini i noći na pučini. ;)

 

Razmišljajući o čitavom ovom „biti il’ ne biti kraljica“ snimanju utisak je sledeći – svaka od nas iznela je priču na svoj način, prema svom karakteru, baš tako da odslika svoje malo kraljevstvo zadovoljstva. Sobom i jednim malim #bethequeen momentom. Fiesta može da počne! Spremne smo za ples do jutra!

 

Možda je začudno reći koliko smo se nasmejano provele na ovom #bethequeen druženju koje je Milena Fabrique organizovala? Ili, pak, nije. Ženska enegija nas je spojila, sve smo bile carice svojih svojih kraljevstava. Negde u tranziciji postajanja princeza u kraljice, ti odrazi ženske nesigurnosi, rivalstva, ljubomore i sitne ženske pakosti nestaju. Haljine su se zakopčavale, šminkerke pozajmljivale, cipele trampile. Osmesi razmenjivali, iskreni komplimenti udeljivali. Pazile smo jedna drugu, da se ne sapletemo, ne spotaknemo o sopstveni ego dok se penjemo malo više, da se osmehnemo malo šire jer ko zna gde ćemo sutra biti?
Žena bi ženi morala biti najveća podrška, a ne kamen spoticanja. Najveća borba nikada nije protiv druge žene, uvek je protiv same sebe.

Zato te još jednom pitam, ili jesi ili nisi? Carica.
A znam da jesi.
Pleni. Sijaj. I obasjaj svet svojom unutrašnjom snagom.
Be the queen.

Girl power.

* Posebnu zahvalnost dugujem jednoj od najboljih šminkerki u gradu, Neni Ilić, što je sve lepo na mom licu istakla, kao i Darku Pandurskom (Ucha hair) što je kosu napravio silnom i buuuujnom, kao za reklamu. :) I dragoj Tamari Milisavljević na manikiru.
Najveći pozdrav za sve devojke koje su ovo snimanje učinile prijatnim i druželjubivim: Jovani Radojičić, Anastasiji Milojević, Lili Mitrović i Zorani Jovanović.

Haljine: Fabrique // Nakit: Zlatara Personal // Dekoracija: Studio Teatrix // Torte: Cake Rouge // Mesto snimanja: Hotel Hyatt Regency // Fotograf: Nikola Marinković



5 komentara


text
12.04.2015.

Uskrsnimo s ljubavlju

Više razmišljam, manje pričam. Duboko okopavam po trasama sopstva u nadi da ću kasnije moći njivu da uzorem. Po umu, nepreglednom drumu. Valjda će jednom vaskrsnuti dobra energija oko nas. I sve će postati jednostavno. Bistro, kao vedar dan.
Tako okreneš jedan krug po svom krvotoku pa sedneš. Na mozak. Da se malko odmoriš, umiriš. Pustiš srce da priča i da te vuče u mestu. Znaš da možeš, da imaš lufta. Praznik je.

Volim ovo doba godine. Volim ga jednostavno, instiktivno, bez mnogo razmišljanja. Zeleniš, lukac, mirođiju, vlašac, rotkvu grizem i sisam proleće. Žvot ovog doba lako se nanjuši. Po raspoloženju ljudi i po raspoloživosti zeleniša. Po sećanju na dedu koji iznese prostirku na travu. Dremka na suncu siguran je znak da je proleće stiglo u našu baštu.

   

„Gile (tako me je deda iz milošte oslovljavao), deder dođi čiču da izgaziš“, polumolećivo, polunaredbeno me je zvao. Plašila sam se da ću nauditi tom staračkom, koščatom telu koje je nekada nosilo mišiće u ratovima. Deda je ispod leve sise imao ožiljak od metka. U našim, dečijim očima bio je veći od Herkulesa. Večito smo maštali nad njegovim fotografijama, a on, on je bio majstor priče. Svaku našu maštariju umeo je dodatno da začini. „Jesam li vam pričao kada me je ujela zmija? To je bilo posle onog kada sam se za vreme rata davio zajedno sa konjem u reci… A metak? Jedne noći bio sam na straži…“

Zbog tih priča sada nigde ne bih bila radije do ovde. U ovo proleće, za ovaj Uskrs. U dvorištu u kome smo deda i ja neke male, naizgled beznačajne rituale sprovodili. Sipala sam mu ’ladnu vodu iz balona pre nego što je započinjao neku priču ili pesmu čežnje za Suvom planinom.

Dede više nema, a ja osećam potrebu da iznesem gunj i legnem na njegovo mesto na travi.

Da je deda živ, čuo bi kako brundaju pčele kao planinski međedi. Žute im se bisage poput kesa koje vukljaju sa sobom od supermarketa do supercveta. Malene, zlate se vrećice od po-lena jer pčela nije lena. :) Prema instiktivnom mehanizmu ne odustaju od namere da potpuno otežaju od cvetnog soka, jedva dalje prelećući livadu.
Otvorim oči i vidim da je drvo provetalo, zatrešnjilo, mislim se kako će se kuvati slatko ove godine. Gušter mi pravi društvo, ispružio se čitavom svojom dužinom misleći da ga takvog, kameleonski prikrivenog ne vidim. Maslačak se raspukao, raspomamio na suncu. Glavicu okrenuo prema izvoru Života i prkosno se izdigao iznad trave.

Meditativni baštenski život uspavljuje i umiruje um. Mozak radi na najmanjem broju obrtaja, polako počinje da trokira, tu sam ga čekala. Omamljen treperavim listovima koji šapuću na vetru, više ne zna o čemu je prethodnog trena mislio. Tlak ne tlači, ritam srca korača ujednačeno.

 

Mir je. Porodica je. Uskrs je. Radost je.
U svakoj kući najveća kada se farbaju jajca. Prethodnih godina u pastelne boje (inspiraciju možete naći OVDE i OVDE), a ove godine u žuto. Tripujemo se da držimo u rukama mala sunca, ukrali smo ih od Heliosa u ovo proleće.
Za uskršnju trpezu biramo jednostavnu dekoraciju. Iznosimo porcelan i escajg koji se čuva samo za posebne prilike. Pletemo venčiće od travki (mogu poslužiti I pera lukca ako nemate travčice) i pletemo venčiće za jajca. Malo deblje venčiće od trava koristimo kao prsten za salvete. Što prirodnje, to lepše. Tu i tamo neki cvetić, tratinčica i alpski zumbul, dugo su čekali svoje počasno mesto.

Na kraju smo ćale i ja ispleli travnatu kiku koju smo namenili da mi bude burma. Ostavila sam zlato da odmara, danas je sve zelenjavo. Natukla sam neke stare naočare koje smo furali kao klinci. Poderane nogavice i raspuštena kosa. Kako drugačije? Kod kuće sam.

 

Umesto teških torti, pravimo lagane, pufnaste, kremaste i voćkaste. Od prošlogodišnjih breskvi iz voćnjaka. Isprobali smo ovu poslasticu za mamin&tati rođendan kada je ova lepotica skrenula pažnju na sebe i osvojila mnoga instagramerska srca. Evo recepta jednog nepreslađenog voćnog slatkiša koga su mi mnogi tražili. Danas slavimo jednostavnost sunčanih boja i mešenje u više ruku (čitaj keva i ja, muškadija pobegla glavom bez obzira, pojma nemam zašto :)).

Kolač sa breskvama u finoj kremi iliti Kolač frajerića :)

Kora:

  • 200 g brašna
  • 70 g šećera
  • 70 g putera (ili margarina, ja više volim puter gde god mogu)
  • 1 jaje
  • 1 vanilin šećer
  • 1 kašičica praška za pecivo
  • narendana kora limuna

Od svih ovih sastojaka zamesite testo. 2/3 testa rastanjiti na foliji i prebaciti u okrugli pleh prečnika oko 26 cm (kako sam samo precizna, uzela sam lenjir :P). Peče se 10 min. na 200 stepeni.

Sa kore prelazite na zaslađivanje. Ovako pečeno testo prelijete sa 7 kašika soka od kompota, a od ostatka testa (od one izdvojene 1/3) obložite ivice pleha (prstima rastanjite testo i prilepite za obruč pleha).
Po kori ondak poređajte breskve iz kompota. Skuvate 2 pudinga od vanile u 1/2 l mleka u koje sunete 80 g šećera.
Dok je puding topao, roknite još 2 kisele pavlake. Taj sav krem od pudinga nalijete preko breskvi. Onda lepo vratite kolač u rernu i pečete još 40 min. na 60 stepeni. 

Kad završite sa pečenjem strpite se sat, dva (ne žuriti sa fotkanjem i jelom jerbo će kolaču iviće biti izlomnjene kao kod našeg) pa staviti tacnu preko i izvaditi kolač. Zatim ga još jednom prevrnete (salto mortale) na tacnu na kojoj ćete ga servirati. Da biste izbegli peripetije oko prevrtanja dražesne tortice, uzmite pleh na kome se skida obruč (mi ga nismo imali pa smo kolač izmaltretirali).
Kao dekoracija može da posuži umućena slatka pavlaka. Mi to preterano ne ljubimo pa smo umutili 3 belanca sa malo limunovog soka, napravili pufne i zapekli nekoliko min. u vrućoj rerni. 

Ako negde zapne, pozvati glavnu kuvaricu na 069/77... :)

Jesam li već pomenula zašto volim Uskrs? Osim toga što se probavaju recepti. :) Uskrs je jednostavnost u radovanju. Malim stvarima sa najbližima. Vaskrsavanje porodičnog duha.
Dok nazdravljamo rozeom za starim, drvenim stolom, ispijamo kafe, sečemo kolače, lupamo jajca, nehotice prođe mi kroz glavu misao… Eh, da je tu deda. Samo da nas na tren vidi. Sipala bih mu lončić vode i dovela na čelo stola. Znam da bi bio srećan.
Zato se na Uskrs setimo i onih koji ne hodaju ovom zemljom. Onih koji lebde iznad nas dok pokušavamo da ukrademo Sunce. Oni nas paze, smeše se kroz zrake i pričaju nam kroz vetar. Sve vreme nešto šapću. Pitanje je samo da li smo mi dovoljno načulili uši da ih čujemo, sakrivene, u lišću.

Srećan Uskrs! Na zdravlje i na spasenje neka vam je praznik!
Mir u srcima, mir u domovima. Mir u svim našim svetovima. Vidljivim i golim okom nevidljivim.

Vaša Ivy M2

* Znam da će vas zanimati šolje. Častila sam se za Uskrs u Nani, komad 480 din. Limena kantica za cveće kupljena u Jysk-u. Tike Reebok classics (moje prve patike!), svetle farke Zara, naočare iskopala iz detinjstva – mint Swatch, recite koliko su retro-strava!  :D

Fotografija: Nikola Marinković



4 komentara


text
26.02.2015.

Sve čari beogradskog buđenja

Sa slabašnim okopnelim snegom, grad se prikazao u svoj svojoj bedi i štroki. Prljav i grdan, kao nikada dosad. Prkoseći prvom ovogodišnjem suncu, ispljuvci naše nekulture zatrpali su nekada beli grad o kome smo sa žarom pričali. Posrnula skitnica, obučen u smeće i zub vremena, više i nije tako privlačan?

Grad čine ljudi, a sudeći po Beogradu čini se da je ljudi sve manje. Beograđani odlaze iz Beograda, a novi Beograđani odupiru se postajanju Beograđanima.

Zato sam u goste pozvala Željku Mrđu, jednu mohikanski nastrojenu Beograđanku, dovoljno samosvesnu da diše punim plućima u gradu koji gubi svoje obličje i dovoljno luckastu da veruje u novo gradsko ruho koje jednog trena mora da sine. Željka nas često dočekuje varirajući „Beograde, dobro veče“ ili „dobar dan“ uz iskrenu želju da takav zaista i bude (njene tekstove možete redovno pratiti i u magazinu Grazia). Kao neko ko nije rođen u nekom od porodilišta u okviru begradskog atara poželela sam da dve prjateljice jednako nađene i izgubljene, u večitoj potrazi za sobom i drugima, jedna cura iz velikog grada i jedna cura koja je došla u veliki grad, daju svoj osvrt na belegradski gruv. Perspektive su nam različte, ali je puls sličan. Zato mi se hoće da slavim sve koje je spojio dobri duh ovog grada u čijem jezgru leži spontanost i iskrenost bez osuda.

Ovaj post je isključivo za one kojima je muka od isključivosti, tabora, partijskih jarana i lokalpatriotizma. Za one koji veruju u nešto šire i dublje. U nevidljive niti koje vežu ljude na jednom mikrotoponimu svetske laže-foliraže. Za one koji imaju komplekse što „nisu iz Beograda“. Za one što se zgražavaju kako im drugi zatrpavaju grad i otimaju radna mesta. Za one što su se sjatili, za one što su otišli, za one koji ga na hiljadu načina vole i mrze. Za sve one koji prema njemu nikako ne mogu da budu ravodušni.

Željkin Beograd

Beograđanka. To mi zvuči kao neka Kaporova junakinja. A to nije moj fazon. Ne zato što Kapora ne volim. Naprotiv. I dalje mi je neprežaljena knjiga, dve u jednoj, „Beleške jedne Ane” i „“Hej, nisam ti to pričala”, sa Mominim ilustracijama, što mi je mama kupila za jednu Novu godinu (peti, šesti razred). Obožavala sam tu knjigu. Realno, sadržaja se ne sećam, osim onih prepoznatljivih vijugavih linija kojima je Moma crtao, sećam se debljine te knjige sa crnim koricama (ili je to bio omot samo) kako mi je izgledala razigrano, veselo, moderno. Možda, možda mogu da se setim nekih rečenica koje su zvučale kao da se obraćaju baš meni, neka starija devojka, sa crnim dugim linijama kao kosom, otkriva nešto jednoj
dvanaestogodišnjakinji. Tako sam ja upoznala tu Anu. Sećam se da sam sa drugaricama u bloku 45, u jednom ulazu, prelistavala tu knjigu, nešto sam otkrivale, tražile. Ne sećam se samo kod koga mi je ta knjiga ostala.  Priča o toj Beograđanki tako mi se negde zaturila, izgubila, kao valjda i ja što sam se izgubila u Gradu iz koga, poslednjih godina hoću da odem.

Ali nije ovde reč o knjigama i Beogradu u knjigama, već o tom nekom mom doživljaju mog grada. Jao, i ovde se odmah bunim, tolike su ga nazivale svojim gradom, pevale mu, slavile ga, a od njega napravile toksičnu fabriku licemerja, mržnje, bahatosti, nekulture, ako idem još dalje, zločina. No neću sa mračnim temama mračne prošlosadašnjosti. 

Volim duh velikog razgranatog osvešćenog grada, građanki i građana. U kome nije važno odakle si, kroz koji si kutak planete došao na ovaj svet, već čemu težiš, šta i koliko široko voliš, koliko se otvaraš za novo, kako čuvaš staro. Volim grad u kome osećam stvarnu ljubav prema nekoj fasadi, prljavoj troli, prema lutalicama čije su dnevne sobe i gazde ispred kioska brze hrane, grad, u kome pozoveš na piće i ostaviš svoj broj komunalcima koji su ti pomogli da dovučeš stare poštanske sandučiće u stan, od kojih ćeš posle da napraviš shabby chick policu, koja bi nekim slučajem mogla da odgovara i polici i nekoj tvojoj dvojnici u Stokholmu ili Londonu. Ali tu je fora. Tvoj grad je tako građanski i konceptualno udaljen od tih gradova. Tvoj Beograd, koji bi trebalo da voliš, i voliš ga (ali nije to to :)) kao da neće da se menja, razvija, raste, već samo džiklja, krivi se, natapa se, nadima, kezi se, preti, nekad je i nasilan i realno, sve je manje spreman da bude Veliki Grad. Hvala Bogu, zasija tu Zvezda, radi dobro Ministrarstvo prostora, ima dve-tri ulice za bicikliste i kritičnu masu finog sveta koji ne davi Beogad, ali to sve nije dovoljno. Meni nije dovoljno.

 

Jer sećam se, u toj nekadašnjoj antinomiji selo-grad, drugi je uvek bio mesto progresa, rasta, ideja, stvaralaštva, otvorenosti. Ali više nije. Ja bih sad na selo, daleko od beogradske histerije, teskobe, zatucanosti, naprednjaštva, nervoze, suludog i nadmenog ubrzanog protoka vremena, daleko od svega što zagađuje duh, dušu i telo.

Već neko vreme Beograd je u Moskvi. Berlinu. Štutgartu, Šangaju, Barseloni. Njujorku. Dve moje dalje drugarice, otiđoše u Njujork za poslednja tri meseca. Odoše da nađu ljubav i posao. Beograd im se po tom pitanju zatvorio. Mnogima se zatvorio, nekima odavno, nekima od skoro, i zato su spakovali te pasoše, u kojima piše da su iz Beograda i otišli su dalje, što dalje da ga više ne vide. Jer Beograd je lep kad mu se vraćaš, pošto si sve svoje građanske navike prošetao i uposlio u nekom drugom velikom gradu.

Beograd, na primer, ne reciklira. Mene to izluđuje. Imam tu neku opsednutost reciklažom. Gde god sam išla, fin svet čuva svoj grad. Odlažu papire, stare novine, plastiku, staklo, sve lepo razvrstavaju.  O onim malim zelenim skockanim parkovima gde god je moguće da se porazi beton, o bezbroj različitih parkova za decu, ulicama bez pseće kake, metrou, muškom paru koji se drži za ruke, da i ne govorim. Sve to što ima tamo neki dalek grad, nedostaje mom. 

Da stariš zajedno sa svojim gradom, stariš. Da se yogom braniš od tog proticanja vremena, zgrčenih mišića, od napetosti, braniš se. Da se boriš sa sobom, sa svojim demonima, strahovima, frustovima, boriš se. Bori se i taj tvoj grad. Bori se na primer u toj Savamali, tu ulazi u kreativnu inverziju, most, koji otvara staro, ali ne u nekim lažnim novim vodenim visinama, već kroz gradske dubine nesvesnog, oslobođenog, upoznatog sa sobom, sa svojim ograničenjima. I baš tako samospoznat može i jeste kreativan, otvoren, pametan. Grad. Istegnut do kreativnosti i razigranosti. Kao i njegovi stanovnici. Kad sam ja u tom laganom stanju, onda je i grad ok. Kad je on zgrčen, u grču sam i ja.
Tražim mesto da se opustim, da probudim životnu energiju. 

I onda odjednom, potpuno neočekivano nađem ga. Na jednoj od najružnijih tačaka u gradu, na autobuskoj stanici na Zelenjaku, ugledam skejtere. Spuštaju se ulicom
pored autobusa što voze preko mosta, ili što s druge, brdovite strane dovoze radnike u grad. I ti klinci, ti točkovi, osetila sam, poverovala sam, bude ovaj grad, češljaju  ga, brazde ga, podstiču krvotok, podzemne žile i vitalne sile. To su ti, mislim se „apostoli urbanog Beograda” koji grad, na malim i brzim točkovima, voze u budućnost.

A da, molim vas! Ako neko od mojih, ko bude čitao ovo, prepozna onu knjigu s početka, neka mi je vrati. U velikom gradu gube se knjige, duše, energija, prijatelji, ljubavnici, pare, stara mesta, gubimo sebe, ali s(v)e, pre ili kasnije, pronalazimo. Ili dobijamo novo. A može i taj neki na skejtu da mi donese Anu!

Ivanin Beograd

Živo se sećam selidbe. Nešto sam želela da mislim kuda god da mi se granaju koreni, onog trena kada ih pustim u novu zemlju to moje čvoršte, a i dvoršte, neminovno će se prilagoditi novom tlu. Što se brže adaptiram, to bezbolnije za mene, doseljenika. Verovala sam sa svojih osamnaest da sam spremna za veliki grad. Cvrc Milojka, babina devojka! Plač majke Božije razlego se nedeljama, suze krokodilske preseljenica izroni! Jedna siva gromada od betona pretila je da me udavi. Kosila se sa mojim svakodnevnim pogledom na baštu i školu preko ulice. Sećam se živo kako je asfalt isparavao tokom leta i kako sam gušeći se tražila makar jedno orahovo drvo ispod koga bih mogla da legnem i da stisnem pauzu. Beograd nije mario za mene. Gađao me je u lice ćutnjom, nezainteresovanošću i mukom koji se odbija o zidove koji nisu znali ni „dobar dan“ da kažu. Asfalt je postajao žitak i lepljiv, ništa nije moglo da ukloni osećaj da se davim u živom blatu. Mučila sam sebe moranjem da ga zavolim, da se snađem, pa jašta, oduvek sam želela da živim u velikom gradu, šta se sada pobogu dešava?! Prvi i pravi dejt sa tim beogradskim #frajerom bio je riskantan i nepodnošljiv. Obećavao je da će me slomiti i progutati svojim betonskim čeljustima. Pretio je svojom veličinom i nepoznatim ulicama po kojima sam se gubila. Nit je bio zanimljiv niti topao kakvim sam ga u svojoj glavi priželjkivala.

 

Mic po mic, neprimetno je čvrsta ruka od čelika počela da popušta. Ili sam ja ipak bila ta? Koprena je spadala i na mom svakodnevnom putu „od kuće do škole“ osećalo se pirkanje vetra koji je donosio svež talas sa reke. Trasa kroz trgovačku Balkansku zadihano se pružala ostavljajući me kao psa bez daha (mene naviknutu na stišku ravnicu), šiljato preteći višednevnom tabananju baš jako neugodnom upalom svih mišića. I dalje se nisam dala. Beograd nije računao na jednu malu žilavu koja je u detinjoj glavi posložila da nakon neprestanog uspinjanja, negde tamo mora da postoji ćup sa blagom, neka bilo kakva nagrada. Nov vidik, pogled koji se pruža. Novo buđenje.

Uporno sam čekala svojih pet minuta osećaja disanja i čeznula da mi Beograd pokaže makar pet svojih dobrih osobina. Na vrhu tog neprestanog uspinjanja, saplitanja, vukljanja studentske hrane i knjiga, ponekad i više puta dnevno, čekao me je pravi Beograd. Nalickan, raširio je perje poput pauna, i počeo preda mnom da guguče.

Hotel Moskva i Terazije, jezgro sećanja na sve ono o čemu sa čitala. Andrićevo osamljivanje uz dnevne novine, muzika već dva veka za klavirom, verovatne poetske sesije koje himnično počinju slušanjem Crnjanskog kako kotrlja ono svoje „rrrrrr“ u Lamentu nad Beogradom, konačno sam svoj komad ovog grada na tanjiru dobila! Produžila sam u zgradu Akademije, zabila nos u kartotečke listiće po bibliotekama kakvih nije bilo u mom malom gradu, dotakla sto Isidore Sekulić i skoro je videla kako sa Skerlićem vodi polemiku na Kalemegdanu.

Tada smo Beograd i ja sklopili pakt. Tog trena su Hotel Moskva i jedan student dobili priču za ceo život. Zadihana, umorna, iscrpljena od tabananja, studiranja, dodatnih poslova, gradskog prevoza i neprekidnog zujanja u ušima od buke, svaki put kada sam izbila iz moje rupe do Moskve izgovarala sam tiho, samo da Moskva i ja čujemo: „Beograde, osvojiću te.“
Nisam bila svesna činjenice kako se lako Amorova strela okrene u drugom pravcu i kako će ovaj krupni i raskalašni ljubavnik svojim markantnim čarima osvojiti mene.

Već 15 godina nas dvoje živimo u skladnoj vezi. Naravno da se često svađamo, prepiremo, čas mi se gadi, čas ga ugledanog pod suncem obožavam... Besna i ljuta odlazim od njega, pa se brzo vratim jer ta bazična privlačnost (zovite me mazohistom i utopljenikom) i dalje postoji.
Beograd je najbolji ljubavnik koga možete imati. Raskalašan, pun iznenađenja, a opet dovoljno smiren i siguran da vas bezbedno ušuška u krevet. Moje noge više nije pržio asfaltni fitilj, osećala sam kako se grad ugiba primajući nove šetače.

Grad koji nas je primio, grad koji nam je dat zatrpali smo štrokavilom, nečistoćom i primitivizmom. Grad otvorenog uma koji je nudio belinu, monumentalnost i istoriju. Da bih dotakla tu belinu poželela sam otelotvorenu belu u snegu, u cveću, u osećaju, u dekorativnim White momentima. Makar jedan čist dan, onoliko koliko je u našoj moći da ga pročistimo.

Zatrpali smo grad koji krije inspirativne kutke i donosi nam svetske mirise. Jer Beograd nije deda dedasti. Beograd je radoznali gospodin sa smislom za estetiku i ukuse drugih podneblja. U svojoj utrobi čuva dragocene oaze na koje vam skrene pažnju tek onog trena kada vas dobro upozna. Usled krize i nestanka bočice glamurоznih idealizacija Beograda, pristajem na jedno od mojih omiljenih predah-staništa. Parfimerija Metropoliten, hrana za dušu u samom jezgru grada usled krize koja me hvata što ne uspevam da udahnem metropolski zrak. Tamo sam otkrila spoj duha sa mirisnim nadražajima, zaboravljeno čulo koje može istog trena da me teleportuje u zaboravljene, davno preživljene trenutke. Iskomercijalizovane osećaje, mirise, dodire, šarm i verodostojnost lečim odlaskom u prostor sa jednim od najlepših izloga u gradu, budim čula razbuđujući novu energiju. Omirišem omiljeni Byredo, saslušam priču o putešestviju Kenedijevog parfema Eight&Bob, mentalno otputujem u evropske zamkove dodirujući sveće Cire Trudon korišćene na dvoru Luja XIV i istog trena svet je za mene u Beogradu. Sažet u svojoj sveobimnosti, grabeći delić njega, volim mesto na kome sam.

Mnogo godina kasnije, brucoškinja je postala žena i sebi ispunila detinje snove. Omogućila je sebi da spava u sobi sa imenom Indire Gandi, mirisala aroma terapije u spa zoni hotela Moskva, revitalizovala se otkrivši jogu sa dragom prijateljicom (Žeki, jogi-guruu moj dražesni, hvala ti do neba, rehab je sve što mi treba! :)) da bi se dve izjogirane prijateljice odmah potom, bez griže savesti bacile na čuveni moskva-šnit. Hotel Moskva, kao simbol mog prvog i pravog susreta, kao i preokreta odnosa sa Beogradom, jedno je od mesta koje čuva deo beogradskih priča dočekujući novu ekipu sa razgovorima ovovremenim. Setila sam se da su me kroz Beč sprovodili po njihovim kultnim hotelima, poslastičarnicama i zadimljenim kafanama čija izmaglica kao da je prisutna isključivo zato da zamrzne večni duh jednog grada. Setila sam se da postoje neki osećaji, neka mesta, neki susreti koji su za tržni centar i neki koji su za centar. Koliko treba da budemo slepi da to ne vidimo?

Ako je glamur, neka bude mirisan.
Ako su životi, neka budu autentični.
Ako su vikendi, neka su sa prijateljima.
Ako su osmesi, neka budu stvarni.
Ako je Beograd, neka bude voljen.

* Danas se baškarim i bacam pare pa muzički dinar ide dvema numerama. Jednoj iz predstave Moja draga zbog koje sam želela da vidim sva pozorišta ovog grada i drugoj iz filma Crni bombarder zbog koje sam kao klinka silno želela da živim jedan beogradski andergraund život 80-ih. Hajde da se dobre stvari nikad ne zagube!

Ne dajte se (s)lomiti.

Vaša Ivana

Gost Frajera: Željka Mrđa, Beograde, dobro veče // Frizura i šminka: Ivana Mijić // Stilista garderobe: Tijana Jovanović, Lepota i zdravlje // Odeća: zahvaljujući Lindex Srbija // Nakit: Luxenter, Zlatara Andrejević // Luksuzni mirisni gresi: Parfimerija Metropoliten // Dekoracija: agencija White // Mesto snimanja: Hotel Moskva // Fotografija: Monika Pavlović // Organizacija, ideja i stilizacija: Jedan frajer i bidermajer



15 komentara


text
21.12.2014.

M i l i k a za Jedan frajer i bidermajer

Volim ovo doba godine. Vuče na slavske kolače, svetiljke u vazduhu, ponovo oživljeni druželjubivi duh ulica. Svuda se oseća atmosfera ušuškanosti, zagrljaja, ušećerenih jabuka i prazničnog odzvanjanja koraka po pločniku.




Pročitaj ceo tekst...


8 komentara


text
14.11.2014.

Pripovedanje života u slikama

Meseci se već mere godinama kada me je puki slučaj odveo na stranu jednog zanimljivog fotografa sa domaćih prostora. Više se ni ne sećam kako, da li zbog mog devojačkog prezimena, Gugl mi izbaci Marka Marinkovića, poznatijeg kao Marinković weddings. Prva misao koja mi je protrča kroz pamet bila je tipična i očekivana – ma, ovaj tip sigurno živi negde preko! Vidi kako ima fin dizajn bloga, kako gaji artistički pristup fotografiji, teške su šanse da je ostao u rodnoj Hrvatskoj. Odšetam polagance do opcije About da upoznam čoveka. Na skretanju kod desnog klika sretne me iznenađenje. Talentovani fotograf živi i dalje u svojoj rodnoj zemlji, putuje po svetu i hvata neverovatne trenutke, golim okom nevidljive. One koje tek kroz prizmu fotografa dobiju svoj smisao. Fotografije ovog umetnika su emotivne i životvorne, svi trenuci duboko proživljeni, a njegov životni put odvažan i neuobičajen.



Pročitaj ceo tekst...


10 komentara


text