Sonata_baner

studio_teatrix

andrejevic_2

s9-wedding-banner-180x150.gif
26.02.2015.

Sve čari beogradskog buđenja

Sa slabašnim okopnelim snegom, grad se prikazao u svoj svojoj bedi i štroki. Prljav i grdan, kao nikada dosad. Prkoseći prvom ovogodišnjem suncu, ispljuvci naše nekulture zatrpali su nekada beli grad o kome smo sa žarom pričali. Posrnula skitnica, obučen u smeće i zub vremena, više i nije tako privlačan?

Grad čine ljudi, a sudeći po Beogradu čini se da je ljudi sve manje. Beograđani odlaze iz Beograda, a novi Beograđani odupiru se postajanju Beograđanima.

Zato sam u goste pozvala Željku Mrđu, jednu mohikanski nastrojenu Beograđanku, dovoljno samosvesnu da diše punim plućima u gradu koji gubi svoje obličje i dovoljno luckastu da veruje u novo gradsko ruho koje jednog trena mora da sine. Željka nas često dočekuje varirajući „Beograde, dobro veče“ ili „dobar dan“ uz iskrenu želju da takav zaista i bude. Kao neko ko nije rođen u nekom od porodilišta u okviru begradskog atara poželela sam da dve prjateljice jednako nađene i izgubljene, u večitoj potrazi za sobom i drugima, jedna cura iz velikog grada i jedna cura koja je došla u veliki grad, daju svoj osvrt na belegradski gruv. Perspektive su nam različte, ali je puls sličan. Zato mi se hoće da slavim sve koje je spojio dobri duh ovog grada u čijem jezgru leži spontanost i iskrenost bez osuda.

Ovaj post je isključivo za one kojima je muka od isključivosti, tabora, partijskih jarana i lokalpatriotizma. Za one koji veruju u nešto šire i dublje. U nevidljive niti koje vežu ljude na jednom mikrotoponimu svetske laže-foliraže. Za one koji imaju komplekse što „nisu iz Beograda“. Za one što se zgražavaju kako im drugi zatrpavaju grad i otimaju radna mesta. Za one što su se sjatili, za one što su otišli, za one koji ga na hiljadu načina vole i mrze. Za sve one koji prema njemu nikako ne mogu da budu ravodušni.

Željkin Beograd

Beograđanka. To mi zvuči kao neka Kaporova junakinja. A to nije moj fazon. Ne zato što Kapora ne volim. Naprotiv. I dalje mi je neprežaljena knjiga, dve u jednoj, „Beleške jedne Ane” i „“Hej, nisam ti to pričala”, sa Mominim ilustracijama, što mi je mama kupila za jednu Novu godinu (peti, šesti razred). Obožavala sam tu knjigu. Realno, sadržaja se ne sećam, osim onih prepoznatljivih vijugavih linija kojima je Moma crtao, sećam se debljine te knjige sa crnim koricama (ili je to bio omot samo) kako mi je izgledala razigrano, veselo, moderno. Možda, možda mogu da se setim nekih rečenica koje su zvučale kao da se obraćaju baš meni, neka starija devojka, sa crnim dugim linijama kao kosom, otkriva nešto jednoj
dvanaestogodišnjakinji. Tako sam ja upoznala tu Anu. Sećam se da sam sa drugaricama u bloku 45, u jednom ulazu, prelistavala tu knjigu, nešto sam otkrivale, tražile. Ne sećam se samo kod koga mi je ta knjiga ostala.  Priča o toj Beograđanki tako mi se negde zaturila, izgubila, kao valjda i ja što sam se izgubila u Gradu iz koga, poslednjih godina hoću da odem.

Ali nije ovde reč o knjigama i Beogradu u knjigama, već o tom nekom mom doživljaju mog grada. Jao, i ovde se odmah bunim, tolike su ga nazivale svojim gradom, pevale mu, slavile ga, a od njega napravile toksičnu fabriku licemerja, mržnje, bahatosti, nekulture, ako idem još dalje, zločina. No neću sa mračnim temama mračne prošlosadašnjosti. 

Volim duh velikog razgranatog osvešćenog grada, građanki i građana. U kome nije važno odakle si, kroz koji si kutak planete došao na ovaj svet, već čemu težiš, šta i koliko široko voliš, koliko se otvaraš za novo, kako čuvaš staro. Volim grad u kome osećam stvarnu ljubav prema nekoj fasadi, prljavoj troli, prema lutalicama čije su dnevne sobe i gazde ispred kioska brze hrane, grad, u kome pozoveš na piće i ostaviš svoj broj komunalcima koji su ti pomogli da dovučeš stare poštanske sandučiće u stan, od kojih ćeš posle da napraviš shabby chick policu, koja bi nekim slučajem mogla da odgovara i polici i nekoj tvojoj dvojnici u Stokholmu ili Londonu. Ali tu je fora. Tvoj grad je tako građanski i konceptualno udaljen od tih gradova. Tvoj Beograd, koji bi trebalo da voliš, i voliš ga (ali nije to to :)) kao da neće da se menja, razvija, raste, već samo džiklja, krivi se, natapa se, nadima, kezi se, preti, nekad je i nasilan i realno, sve je manje spreman da bude Veliki Grad. Hvala Bogu, zasija tu Zvezda, radi dobro Ministrarstvo prostora, ima dve-tri ulice za bicikliste i kritičnu masu finog sveta koji ne davi Beogad, ali to sve nije dovoljno. Meni nije dovoljno.

 

Jer sećam se, u toj nekadašnjoj antinomiji selo-grad, drugi je uvek bio mesto progresa, rasta, ideja, stvaralaštva, otvorenosti. Ali više nije. Ja bih sad na selo, daleko od beogradske histerije, teskobe, zatucanosti, naprednjaštva, nervoze, suludog i nadmenog ubrzanog protoka vremena, daleko od svega što zagađuje duh, dušu i telo.

Već neko vreme Beograd je u Moskvi. Berlinu. Štutgartu, Šangaju, Barseloni. Njujorku. Dve moje dalje drugarice, otiđoše u Njujork za poslednja tri meseca. Odoše da nađu ljubav i posao. Beograd im se po tom pitanju zatvorio. Mnogima se zatvorio, nekima odavno, nekima od skoro, i zato su spakovali te pasoše, u kojima piše da su iz Beograda i otišli su dalje, što dalje da ga više ne vide. Jer Beograd je lep kad mu se vraćaš, pošto si sve svoje građanske navike prošetao i uposlio u nekom drugom velikom gradu.

Beograd, na primer, ne reciklira. Mene to izluđuje. Imam tu neku opsednutost reciklažom. Gde god sam išla, fin svet čuva svoj grad. Odlažu papire, stare novine, plastiku, staklo, sve lepo razvrstavaju.  O onim malim zelenim skockanim parkovima gde god je moguće da se porazi beton, o bezbroj različitih parkova za decu, ulicama bez pseće kake, metrou, muškom paru koji se drži za ruke, da i ne govorim. Sve to što ima tamo neki dalek grad, nedostaje mom. 

Da stariš zajedno sa svojim gradom, stariš. Da se yogom braniš od tog proticanja vremena, zgrčenih mišića, od napetosti, braniš se. Da se boriš sa sobom, sa svojim demonima, strahovima, frustovima, boriš se. Bori se i taj tvoj grad. Bori se na primer u toj Savamali, tu ulazi u kreativnu inverziju, most, koji otvara staro, ali ne u nekim lažnim novim vodenim visinama, već kroz gradske dubine nesvesnog, oslobođenog, upoznatog sa sobom, sa svojim ograničenjima. I baš tako samospoznat može i jeste kreativan, otvoren, pametan. Grad. Istegnut do kreativnosti i razigranosti. Kao i njegovi stanovnici. Kad sam ja u tom laganom stanju, onda je i grad ok. Kad je on zgrčen, u grču sam i ja.
Tražim mesto da se opustim, da probudim životnu energiju. 

I onda odjednom, potpuno neočekivano nađem ga. Na jednoj od najružnijih tačaka u gradu, na autobuskoj stanici na Zelenjaku, ugledam skejtere. Spuštaju se ulicom
pored autobusa što voze preko mosta, ili što s druge, brdovite strane dovoze radnike u grad. I ti klinci, ti točkovi, osetila sam, poverovala sam, bude ovaj grad, češljaju  ga, brazde ga, podstiču krvotok, podzemne žile i vitalne sile. To su ti, mislim se „apostoli urbanog Beograda” koji grad, na malim i brzim točkovima, voze u budućnost.

A da, molim vas! Ako neko od mojih, ko bude čitao ovo, prepozna onu knjigu s početka, neka mi je vrati. U velikom gradu gube se knjige, duše, energija, prijatelji, ljubavnici, pare, stara mesta, gubimo sebe, ali s(v)e, pre ili kasnije, pronalazimo. Ili dobijamo novo. A može i taj neki na skejtu da mi donese Anu!

Ivanin Beograd

Živo se sećam selidbe. Nešto sam želela da mislim kuda god da mi se granaju koreni, onog trena kada ih pustim u novu zemlju to moje čvoršte, a i dvoršte, neminovno će se prilagoditi novom tlu. Što se brže adaptiram, to bezbolnije za mene, doseljenika. Verovala sam sa svojih osamnaest da sam spremna za veliki grad. Cvrc Milojka, babina devojka! Plač majke Božije razlego se nedeljama, suze krokodilske preseljenica izroni! Jedna siva gromada od betona pretila je da me udavi. Kosila se sa mojim svakodnevnim pogledom na baštu i školu preko ulice. Sećam se živo kako je asfalt isparavao tokom leta i kako sam gušeći se tražila makar jedno orahovo drvo ispod koga bih mogla da legnem i da stisnem pauzu. Beograd nije mario za mene. Gađao me je u lice ćutnjom, nezainteresovanošću i mukom koji se odbija o zidove koji nisu znali ni „dobar dan“ da kažu. Asfalt je postajao žitak i lepljiv, ništa nije moglo da ukloni osećaj da se davim u živom blatu. Mučila sam sebe moranjem da ga zavolim, da se snađem, pa jašta, oduvek sam želela da živim u velikom gradu, šta se sada pobogu dešava?! Prvi i pravi dejt sa tim beogradskim #frajerom bio je riskantan i nepodnošljiv. Obećavao je da će me slomiti i progutati svojim betonskim čeljustima. Pretio je svojom veličinom i nepoznatim ulicama po kojima sam se gubila. Nit je bio zanimljiv niti topao kakvim sam ga u svojoj glavi priželjkivala.

 

Mic po mic, neprimetno je čvrsta ruka od čelika počela da popušta. Ili sam ja ipak bila ta? Koprena je spadala i na mom svakodnevnom putu „od kuće do škole“ osećalo se pirkanje vetra koji je donosio svež talas sa reke. Trasa kroz trgovačku Balkansku zadihano se pružala ostavljajući me kao psa bez daha (mene naviknutu na stišku ravnicu), šiljato preteći višednevnom tabananju baš jako neugodnom upalom svih mišića. I dalje se nisam dala. Beograd nije računao na jednu malu žilavu koja je u detinjoj glavi posložila da nakon neprestanog uspinjanja, negde tamo mora da postoji ćup sa blagom, neka bilo kakva nagrada. Nov vidik, pogled koji se pruža. Novo buđenje.

Uporno sam čekala svojih pet minuta osećaja disanja i čeznula da mi Beograd pokaže makar pet svojih dobrih osobina. Na vrhu tog neprestanog uspinjanja, saplitanja, vukljanja studentske hrane i knjiga, ponekad i više puta dnevno, čekao me je pravi Beograd. Nalickan, raširio je perje poput pauna, i počeo preda mnom da guguče.

Hotel Moskva i Terazije, jezgro sećanja na sve ono o čemu sa čitala. Andrićevo osamljivanje uz dnevne novine, muzika već dva veka za klavirom, verovatne poetske sesije koje himnično počinju slušanjem Crnjanskog kako kotrlja ono svoje „rrrrrr“ u Lamentu nad Beogradom, konačno sam svoj komad ovog grada na tanjiru dobila! Produžila sam u zgradu Akademije, zabila nos u kartotečke listiće po bibliotekama kakvih nije bilo u mom malom gradu, dotakla sto Isidore Sekulić i skoro je videla kako sa Skerlićem vodi polemiku na Kalemegdanu.

Tada smo Beograd i ja sklopili pakt. Tog trena su Hotel Moskva i jedan student dobili priču za ceo život. Zadihana, umorna, iscrpljena od tabananja, studiranja, dodatnih poslova, gradskog prevoza i neprekidnog zujanja u ušima od buke, svaki put kada sam izbila iz moje rupe do Moskve izgovarala sam tiho, samo da Moskva i ja čujemo: „Beograde, osvojiću te.“
Nisam bila svesna činjenice kako se lako Amorova strela okrene u drugom pravcu i kako će ovaj krupni i raskalašni ljubavnik svojim markantnim čarima osvojiti mene.

Već 15 godina nas dvoje živimo u skladnoj vezi. Naravno da se često svađamo, prepiremo, čas mi se gadi, čas ga ugledanog pod suncem obožavam... Besna i ljuta odlazim od njega, pa se brzo vratim jer ta bazična privlačnost (zovite me mazohistom i utopljenikom) i dalje postoji.
Beograd je najbolji ljubavnik koga možete imati. Raskalašan, pun iznenađenja, a opet dovoljno smiren i siguran da vas bezbedno ušuška u krevet. Moje noge više nije pržio asfaltni fitilj, osećala sam kako se grad ugiba primajući nove šetače.

Grad koji nas je primio, grad koji nam je dat zatrpali smo štrokavilom, nečistoćom i primitivizmom. Grad otvorenog uma koji je nudio belinu, monumentalnost i istoriju. Da bih dotakla tu belinu poželela sam otelotvorenu belu u snegu, u cveću, u osećaju, u dekorativnim White momentima. Makar jedan čist dan, onoliko koliko je u našoj moći da ga pročistimo.

Zatrpali smo grad koji krije inspirativne kutke i donosi nam svetske mirise. Jer Beograd nije deda dedasti. Beograd je radoznali gospodin sa smislom za estetiku i ukuse drugih podneblja. U svojoj utrobi čuva dragocene oaze na koje vam skrene pažnju tek onog trena kada vas dobro upozna. Usled krize i nestanka bočice glamurоznih idealizacija Beograda, pristajem na jedno od mojih omiljenih predah-staništa. Parfimerija Metropoliten, hrana za dušu u samom jezgru grada usled krize koja me hvata što ne uspevam da udahnem metropolski zrak. Tamo sam otkrila spoj duha sa mirisnim nadražajima, zaboravljeno čulo koje može istog trena da me teleportuje u zaboravljene, davno preživljene trenutke. Iskomercijalizovane osećaje, mirise, dodire, šarm i verodostojnost lečim odlaskom u prostor sa jednim od najlepših izloga u gradu, budim čula razbuđujući novu energiju. Omirišem omiljeni Byredo, saslušam priču o putešestviju Kenedijevog parfema Eight&Bob, mentalno otputujem u evropske zamkove dodirujući sveće Cire Trudon korišćene na dvoru Luja XIV i istog trena svet je za mene u Beogradu. Sažet u svojoj sveobimnosti, grabeći delić njega, volim mesto na kome sam.

Mnogo godina kasnije, brucoškinja je postala žena i sebi ispunila detinje snove. Omogućila je sebi da spava u sobi sa imenom Indire Gandi, mirisala aroma terapije u spa zoni hotela Moskva, revitalizovala se otkrivši jogu sa dragom prijateljicom (Žeki, jogi-guruu moj dražesni, hvala ti do neba, rehab je sve što mi treba! :)) da bi se dve izjogirane prijateljice odmah potom, bez griže savesti bacile na čuveni moskva-šnit. Hotel Moskva, kao simbol mog prvog i pravog susreta, kao i preokreta odnosa sa Beogradom, jedno je od mesta koje čuva deo beogradskih priča dočekujući novu ekipu sa razgovorima ovovremenim. Setila sam se da su me kroz Beč sprovodili po njihovim kultnim hotelima, poslastičarnicama i zadimljenim kafanama čija izmaglica kao da je prisutna isključivo zato da zamrzne večni duh jednog grada. Setila sam se da postoje neki osećaji, neka mesta, neki susreti koji su za tržni centar i neki koji su za centar. Koliko treba da budemo slepi da to ne vidimo?

Ako je glamur, neka bude mirisan.
Ako su životi, neka budu autentični.
Ako su vikendi, neka su sa prijateljima.
Ako su osmesi, neka budu stvarni.
Ako je Beograd, neka bude voljen.

* Danas se baškarim i bacam pare pa muzički dinar ide numeri iz predstave Moja draga zbog koje sam želela da vidim sva pozorišta ovog grada i muzici iz filma Crni bombarder zbog koje sam kao klinka silno želela da živim jedan beogradski andergraund život 80-ih. Hajde da se dobre stvari nikad ne zagube!

Ne dajte se (s)lomiti.

Vaša Ivana

Gost Frajera: Željka Mrđa, Beograde, dobro veče // Frizura i šminka: Ivana Mijić // Stilista garderobe: Tijana Jovanović, Lepota i zdravlje // Odeća: zahvaljujući Lindex Srbija // Nakit: Luxenter, Zlatara Andrejević // Luksuzni mirisni gresi: Parfimerija Metropoliten // Dekoracija: agencija White // Mesto snimanja: Hotel Moskva // Fotografija: Monika Pavlović // Organizacija, ideja i stilizacija: Jedan frajer i bidermajer



6 komentara


text
21.12.2014.

M i l i k a za Jedan frajer i bidermajer

Volim ovo doba godine. Vuče na slavske kolače, svetiljke u vazduhu, ponovo oživljeni druželjubivi duh ulica. Svuda se oseća atmosfera ušuškanosti, zagrljaja, ušećerenih jabuka i prazničnog odzvanjanja koraka po pločniku.




Pročitaj ceo tekst...


8 komentara


text
14.11.2014.

Pripovedanje života u slikama

Meseci se već mere godinama kada me je puki slučaj odveo na stranu jednog zanimljivog fotografa sa domaćih prostora. Više se ni ne sećam kako, da li zbog mog devojačkog prezimena, Gugl mi izbaci Marka Marinkovića, poznatijeg kao Marinković weddings. Prva misao koja mi je protrča kroz pamet bila je tipična i očekivana – ma, ovaj tip sigurno živi negde preko! Vidi kako ima fin dizajn bloga, kako gaji artistički pristup fotografiji, teške su šanse da je ostao u rodnoj Hrvatskoj. Odšetam polagance do opcije About da upoznam čoveka. Na skretanju kod desnog klika sretne me iznenađenje. Talentovani fotograf živi i dalje u svojoj rodnoj zemlji, putuje po svetu i hvata neverovatne trenutke, golim okom nevidljive. One koje tek kroz prizmu fotografa dobiju svoj smisao. Fotografije ovog umetnika su emotivne i životvorne, svi trenuci duboko proživljeni, a njegov životni put odvažan i neuobičajen.



Pročitaj ceo tekst...


10 komentara


text
30.10.2014.

Da l’ si devojka il’ demon sada ti?

 

„Vile žive po velikim planinama i po kamenjacima oko voda. Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku haljinu obučena, i dugačke, niz leđa i prsi raspuštene kose. Vile nikom ne će zla učiniti dokle ih ko ne uvrijedi [...] a kada ih ko uvrijedi, onda ga različno nakaze: ustrijele ga u nogu ili ruku, u obe noge ili obje ruke, ili u srce, te odmah umre.“ (iz Vukovog Srpskog rječnika)



Pročitaj ceo tekst...


13 komentara


text
25.09.2014.

Kud plovi ovaj brod?

Poveriću vam se. Imam jedan pogolem problem. Veliki kao oči ispred poslastičarnice. Ko kuća. Ko Big Muzzy. Jeste li i vi učili engleski uz Mazija? Ukoliko niste, onda verovatno nemate taj problem. Ili možda ni ne znate da ga imate. Dobro, nije baš problem, ali je paradoks. Dabome, imam paradoks. I zove se Brak.



Pročitaj ceo tekst...


20 komentara


text