Sonata_baner

studio_teatrix

andrejevic_2

s9-wedding-banner-180x150.gif
17.06.2015.

Tamara i Branko

Jedan frajer i bidermajer nastajao je negde između sna i želja. Nikako u realnosti. :) Sve su prilke bile da od njega odustanem ili tačnije, nisam valjda blesava pored svih obaveza u ovu avanturu da se upuštam? Nemam vremena, imam ozbiljan posao, nisam cura kojoj je preterano stalo do samoislikavanja, a i čemu toliki rad na nečemu što apriori nema prođu u GRANDioznoj naPARENoj zemlji ? Primarna ideja bila je da se oko Frajera okuplja dobra ekipa koja će raditi lepe stvari. Ekipa koja će ljude nadahnuti i činiti sam život zanimljivijim, lepšim, ispirativnijim. Frajer je izronio kao čista kreativna sila i njegov put je bio nedefinisan i neizvestan. Vremenom se razbokorio i narastao, ali je primarna ideja ostala ista – okupiti oko sebe ljude talentovane, dobre, lepe, pametne. Vredne i idejne. One koje imaju nešto lepo da kažu ili pokažu.

Zato je današnja priča o jednoj curi koja je sve sama uradila da njeno venčanje bude kao sa reklame. Iako me čekaju prošlogodišnji raznovrsni događaji koje sam stilizovala i organizovala i koja me non-stop opominju da ih objavim, prednost ovog puta dajem devojci čija je krilatica bila – Ako nemam ogroman budžet, imam ideju! Tu su i ruke da se razigraju i na delu se pokažu.
Tamara je stomatolog koji je sam mesio kolače za slatki sto, cickao i seckao papiriće, vezivao mašnice, lepio i pravio 300 čuda za svoj dan V. Upoznale smo se tako što joj je moj Nikola fotografisao venčanje i ubrzo, nakon nekoliko ispijanja kafe, Tamara je postala deo frajerskog organizacionog odbora. :) Mnogi su kroz Frajera prošli i deo tog praha kroz dalji život i posao poneli, mnogi novi ljudi su došli, tako da zaista sa ponosom mogu da kažem – kreacija nastavlja da živi. :)

Iako je ovo venčanje nastalo prošle godine, poželela sam da vam iz prve ruke prenesem kako je raditi sve sam. Teško, lako? Zadovoljstvo ili mučenje? Zavisi koji ste tip. I koliko pomoći/ekipe imate. ;) Da čujemo šta jedna DIY mlada na sve to ima da kaže.

Nisam želela da to bude venčanje na kakvo su svi navikli. Želela sam da ima naš pečat. U prvi mah činilo se teško napraviti nešto drugačije, a da dragi ljudi koji su sastavni deo svega, dožive sve to podjednako dobro kao mi, da se super provedu tog dana i odu sa venčanja puni utisaka i uspomena koje će pamtiti. Trebalo je da bude romantično, opušteno, veselo, spontano, pomalo vintage, pomalo rustic, sa puno detalja koje smo sami pravili. Na naše zadovoljstvo, tako je i bilo.

Pozivnice za venčanje

Tražila sam adekvatnu pozivnicu, koja će biti pravi nagoveštaj onoga što gosti mogu da očekuju tog, za nas posebnog, dana. Nisam uspela da nađem gotovu, koja bi u potpunosti oslikavala ono što sam želela. A onda sam pronašla jednu, koja se apsolutno uklapala u celu priču, ali pošto sam nešto slično tome mogla da dobijem samo ako poručim da mi naprave i dosta skuplje naplate ručni rad, rešila sam da se sama posvetim tome. Našla sam odgovarajuću boju papira, papirnu čipku i kanap, koji je kasnije bio neizostavan detalj kroz celu dekoraciju za venčanje.

   

Venčanica

Venčanica nije smela da bude teška, opterećujuća, snežno bele boje, prenatrpana detaljima. Nisam mogla sebe da zamislim u nekoj haljini koja je više puta prepravljana, sa koje bi svakim pokretom ispadao po neki kamenčić. Želela sam romantičnu, dugu haljinu, čipku ili vez, otvorena leđa, naglašen struk i pad u pun krug. Pronašla sam više sličnih modela i sve to u svojim mislima pretočila u jedan. A onda, po preporuci, pronašla i odgovarajuću osobu, koja je bila u stanju da moje želje realizuje. Bila sam i više nego zadovoljna rezultatom. To je definitivno bila haljina o kojoj sam maštala.

Mlada’s styling

Htela sam da izgledam nežno, svedeno, a opet upečatljivo. Nisam želela nista prenaglašeno, ništa što bi me tog dana opterećivalo. Htela sam da kada me pogledaju, vide mene.

  

Bidermajer

Zamišljala sam belu boju, pastelno, bledo narandžasto, roze, malo zelenog da razbije monotoniju. Nije mi bio važan određen cvet, samo sam želela da taj buket ima neku priču. Cveće smo birali u hodu. Moja prijateljica, draga Milica je svoje vešte prste i savršen osećaj za moj senzibilitet, iskoristila i napravila pun pogodak. Bila sam zaljubljena u taj bidermajer! Otišao je u prave ruke. :)

Dekoracija

Dekoracija je pratila temu venčanja i tu prvobitnu zamisao. U početku sam optimistično verovala da ću sve stići i uspeti sama da uradim, a onda sam shvatila da sebi stvaram pakao. I morala da zatrazim pomoć. Na kraju je to bila jedna divna radna akcija, u kojoj su učestvovali svi pomalo, pa čak i moj dragi koji je vezivao mašnice od kanapa za salvete, iako je prethodno strogo odbijao sve što ima veze sa dekoracijom i smatrao to nebitnim. Kupovali smo razne džidžabidže, pravili detalje za mladenački sto, slatki sto, svećnjake i brojeve na tufne. Bilo je tu hiljadu sitnica koje je trebalo sprovesti u delo. Mislim da smo se na kraju uspešno izborili sa svim mojim željama. Posebno zadovoljstvo pričinjavali su mi pozitivni komentari ljudi koji su sa nama delili radost tog dana, na ono što smo uradili i priredili. Neću zaboraviti kako je sve izgledalo u očima mog dragog prijatelja, koji je rekao jednu, ali vrednu: „Ovo nije obično venčanje, ovo si ti”.

 

Kićenje gostiju

Razmišljala sam da li kupiti gotove cvetiće, bedževe i olakšati sebi, ili malo se pomučiti, napraviti sam i svemu dati poseban šmek. Ipak sam odlučila da idem težim, ali zanimljivijim putem. Nisam se pokajala. Rezultat je bio oko 130 cvetića, u kombinaciji sa kanapom vezanim u mašnicu, za rever i oko ruke. Priznajem, imala sam dragocenu pomoć. ;)

 

Pokloni za goste

Želeli smo kumovima da poklonimo neku sitnicu, koja će biti simpatična i upečatljiva. Odlučila sam da svojoj kumi napravim patike sa natpisima, u koje će moći na dan venčanja da se preobuje, ukoliko ne bude mogla da izdrži na štiklama. Poklončić za kuma, prepustila sam Banetu. On je rešio da to bude album sa zajedničkim fotografijama, a onda je jednu posebnu, sa našeg opštinskog venčanja, stavio u ram. Mali znak pažnje, dobio je i naš fotograf, sa kojim smo imali sjajnu saradnju! :)

Muzika za ulazak, prvi ples i tortu

Nismo imali neku našu pesmu… Baš tu jednu, posebnu… Pa, eto, čak ni tri posebne. :) A onda smo odlučili da pesma za ulazak bude Time after time, za prvi ples True colors, a uz tortu Happy. Bendom koji je svirao pop, rock, kao i tamburaškim orkestrom, zadovoljili smo ukus svih prisutnih, pa atmosfera nije izostala.

 

Torta

Bila je na tri sprata. Svetlo roze boje, malo karnerića, tri ruže na vrhu. Dve torte koje su mi se dopale, sklopljene u jednu. Da li mogu da kažem da nije u potpunosti zadovoljila moje želje? Pomalo promašenu boju, i prvi utisak kada su je izneli, još više je pogoršao vatromet umesto sveća koje sam želela. Ali, suviše je radosti bilo tog dana, da bi mi torta pokvarila raspoloženje, razvukla sam osmeh i presekli smo svoje parče. Savršen ukus, popravio je prvi utisak. A onda smo zalili šampanjcem. I šta kažeš, torta nije bila bledo krem? :P

Ko je najviše pripomogao oko organizacije?

Nikog konkretno nismo želeli da opterećujemo i trudili smo se što više stvari sami da završavamo, ali kad razmislim, za veliku većinu mojih ispunjenih želja, zaslužna je svekrva. Hvala joj na tome. <3

Koji ti je bio najemotivniji momenat tog dana?

Svaki trenutak je bio poseban. Čak mi se čini da sam pod nabojem emocija preplakala pola venčanja. A sve je počelo kada sam ispred crkve ugledala sve te drage ljude koji su nas čekali.

 

Šta si ti kao mlada uvidela da je najbitnije u organizaciji jednog venčanja?

Važno je da znate kako želite da izgleda vaš dan. Da slušate savete drugih, ali da pre svega ispunjavate svoje želje, jer ako ste vi srećni, zadovolji i ispunjeni, sve ostalo dolazi samo po sebi.

 

Bi li iz ove perspektive nešto menjala?

Ništa ne bih menjala. Ispunila sam svoja očekivanja i dobila i više od toga. U sećanju imam savršen dan, ispunjen emocijama, veseljem i milim licima, bez kojih ne bi bilo to to.

Šta bi poručila mladama koje se upuštaju u bavljenje sopstvenim venčanjem?

Naoružajte se strpljenjem i čeličnim živcima, jer će vam svakako trebati. Koliko god da je lepo, toliko je i naporno. Zato se potrudite da što više uživate tih meseci, udružite snage, jer ćete u jednom trenutku shvatiti da ne možete sve sami, a bitno je da imate na koga da se oslonite, kako bi krajnji rezultat bio dan koji ćete pamtiti ceo život.

OK, shvatile ste. Svekrvu pod ruku i započnite DIY-enisanje i CRAFT-enisanje, uz jedno kafenisanje. :) Idealan način da se zbližite i provedete kvalitetno vreme zajedno. Bonus track – možete saznati još pikanterija o svom budućem mužu koje ćete iskoristiti (isključivo) u 1na1 zafrkanciji. ;)

Naravno da je lagodnije unajmiti profesionalce da urade svoj posao i zaista je moj najtopliji savet da na dan venčanja ne mislite o postavci i izvedbi. Da se ne lažemo, svi radimo kao crnci i nemamo previše vremena da sve što bismo voleli sprovedemo u delo. Međutim, ukoliko vam rukotvorni rad predstavlja silno zadovoljstvo i relaksaciju, zašto ne ostaviti lični pečat na nekim sitnicama?
Think about it. Ako negde zagusti, svekrva je tu da pomogne. ;)

Do čitanja i daljih DIY pitanja,
Pokupite ovde puno inspiracija u nastanku vaših kreacija!

Vaša
Ivy M2

Fotografija: Nikola Marinković
Lokacija za wedding session i opuštenu atmosferu: kafe „Kritika“


8 komentara


text
31.05.2015.

Odnosi od dijamanta vredniji

Otključavam vrata, ulazim u kuću i bacam cipele. Ne slažem ih, izuvam i bacam u nepoznatom pravcu jer završen je deo dana krcat obavezama. Ne želim još jednu sebi da nabijam.
Naporan dan, po ko zna koji put? Prekasno stižemo na vreme, predaleko koračamo željni da nekud stignemo, preinvazivno se zezamo sa svojim životom. Misleći da zapravo nešto jako bitno radimo. Jako bitno životarimo. Kao i milijarde ljudi u ovom trenu.

Odjednom osetim da mi se fokus pomera ka jedostavnim stvarima, sada, odmah. Ušla sam i nonScHOLLantno izula cipele. Rasteretila se tog statusnog simbola žena koji nas vozi kroz dan na krilima udobnosti ili muke, svejedno nam je. Naše je da se poNosimo i kroz dan ih nosimo. Sve za lepotu, darling. Ma, iš, kuš i fuj. Izula sam se do gole kože, rasteretila svega što je nepotrebno. Ostala sam okraćala i bosa, zovite me srećna Kosa (za to hvala, Rado, od Bobova salona nado :)).

U istom trenu za milimetar sam bliža zenu. Osećam da se juriš krvi kroz glavu povlači sa fronta i da postajem normalnija, opuštenija. Dišem onako kako sam naučila na jogi, sigurna sam da ovaj pritisak može još malo da se spusti. Poklonila sam sebi slobodno popodne, krećem da prebiram po mislima. Šta sve mogu da uradim? A, ne, ništa. Usisivač odložila, na sudoperu zažmurila, šporet isključila. Kod kuće sam i želim da se podružim sa sobom. Da osmotrim svoje unutrašnje biće i izvinim mu se što ga retko pitam kako je, sluđena i rapolućena, misleći na to koje ću cipele danas da obujem.

 

Sine mi da već par dana nisam pošteno čula roditelje. O, ne, prevelik fokus na cipelama! :) Shvatim da sam za njih često „zauzeta-kasnije_ću-pričaj_brzo-da_li_je_nešto_hitno“. Da mi često baš nedostaju da popijemo kafu i ćutimo. Osetim da mi fali baza. Ona baza od koje sam kao tinejdžerka jedva čekala da zbrišem i da živim samo svoj žvot, sada mi je više nego neophodna.

Misli mi odšetaju do oca koji i u penziji radi. Da li baš i ovog trena radi?
Danas je jedna koleginica spomenula da niko nema toliki uticaj na formiranje ličnosti kao istopolni roditelj, a ja se zapitala šta je sa onim drugim. Šta on u našoj psihologiji određuje ili ne određuje?
Da li se sve mi cure krećemo od Tatine princezice do Sina tatinog i kom polu smo bliže na toj skali?

 

Pre par dana sretnem prijateljicu koja kreira garderobu. Imala je jako lep bluzon na sebi pa sam  egzaltirano, onako ženski ciknula – „jao, što ti je dobra bluza! Si ti šila?“ „Ma, jok, kupio mi ćale. Grdio me kako ništa ne stižem sebi da sašijem pa mi ovo doneo.“ Pogledam na/u sebe i setim se mog matorog. Zaista, matori nikad nije bio tip koji poklanja darove, uvek se brinuo o kardinalnim, egzistencijalnim stavkama koje se tiču porodičnog budžeta i preživljavanja u ovoj zemlji. Za 8. mart sam ga redovno podsećala da kupi kevi karanfil ili ružu, a verovatno je to činila i moja majka jer nam je uredno donosio identičnan cvet. :)

Naši roditelji su se u džungli 90-ih borili da normalno živimo, nisu imali mnogo vremena za svoje potrebe, želje i talente. Platili su danak najboljim godinama svog života, a trebalo je da one njih isplaćuju. Mnogi su radili po dva i više poslova (povucimo samo paralelu sa sadašnjim trenutkom, čini se da nema mnogo razlike?) pa tako i moj ćaća. Noću je razvozio užinu po okolnim školama, mesio hleb kad majstori ne dođu, nije išao godinama na more, a preko dana radio je posao u Domu zdravlja za koji je bio školovan. Bio je hronično premoren, vodio je bitku u vremenu u kome poštenima nije bilo suđeno da odnesu pobedu. Međutim, posmatrajući ga, nesvesno me je naučio mnogim stvarima. Kao npr. da je bitno zavšiti školu i da nije sramota raditi šljaku sve dokle je poštena. Da vrednim i upornim radom čovek može mnogo da postigne ako sledi sopstvenu viziju i veru u sebe. Ne mora da bude jasna, važno je da on u nju veruje. Govorio mi je da je bitno imati cilj. Ja bih možda njemu danas rekla da je cilj sada. Da nam je cilj da zajedno popijemo kafu i da se opustimo od ciljeva, baš ovo popodne, kada oboje, mrtvi umorni, završimo sa poslom.

 

Govorio je i kako je zdravlje nabitnije. Ah, pa to se podrazumeva, samo koliko na tom podrazumevanju delamo? Brat i ja smo šizeli kada nas na moru izjutra budi da plivamo „do bove i nazad“. Ostala deca su spavala, a mi smo se na plaži zagrevali za prvo jutarnje plivanje. Kuvali smo kao risevi, frktali kao mačori dok nas je ćalac trenirao – „Najbitnije su u životu navike. Ako vam je duh izoštren navikama, telo će samo odraditi ostalo“.

U tinejdž dobu prolazili smo kroz razne faze. Često se nismo najbolje slagali i jedva sam dočekala da zapalim u „Veliki grad“ i budem jedina koja će svojim životom upravljati. Nisam mogla da podnesem kontrolu i nadzor kojima se roditelji obično služe ne bi li svoju decu zaštitili. Nikako nisam uspevala ni da razumem toliki strah od „puštanja ženskog deteta“ u život, kao i bojazan da li će mladi duh napraviti toliko grešaka da će se slomiti i biti zauvek skrajnut sa pravog puta. Otuda je proizilazila prezaštićenost, kontrola i nepoverenje. Često smo se raspravljali, vrlo burno, i neretko se naša rasprava završavala porazom obeju strana. Očevim razočaranjem, mojim suzama i obostranim povlačenjem iz odnosa. Uopšte nismo umeli da komuniciramo, ali smo kroz duge godine duševnog masakriranja to naučili. Onog trena kada je svako od nas postao zadovoljan sobom i potpuno prihvatio onog drugog, počeli smo da se gledamo drugačijim očima.

 

U tim prebiranjima po sećanjima, pogled mi zape za jedan ugao naslaganih stvari ne nekim naročitim redom. Kutija na kutiju, a u najvećoj spazih nešto što nisam jako dugo koristila. I setim se. Retka materijalna stvar koju mi je otac poklonio, nalazi se u toj kutiji. Jednom bitnom prilikom (kada sam kretala na faks i iseljavala se iz roditeljske kuće) ćale mi je bez mnogo pompe uručio veliku kutiju rekavši – „Sine (ovako obično mnogi očevi zovu ćerke-prvence na gorepomenutoj skali :)), mislio sam da bi ti ovo koristilo. Video sam kod pacijentkinje i naručio ti iz Nemačke. Molim te pojedi dnevno rebro čokolade za koncentraciju dok učiš i misli o svom zdravlju. Zdravlje je najbitnije.“

U kutiji se nije nalazilo prstenje, bunda, kožnjak, sat, cipele, čak ni knjiga, već jedna neobična sprava. Od oca sam dobila profesionalnu kadu za pedikir, a nisam kretala u kozmetičarske vode. :) Mislim da sam tada spoznala koliko me suštinski voli iako to nije umeo transparentno da pokaže. U tom trenu sam uvidela koliko skrivenih, životnih poruka roditelji mogu da nam prenesu. Kadica je za mog oca bila simbol zdravlja i brige o sebi. Znak da kada te lomi temperatura od umora, potopiš noge u toplu, posoljenu vodu, pustš da kadica „brbolji“ i izvučeš iz sebe sve što ne valja. Ostaviš brige i lomnjave u toj vodi, prospeš je u WC šolju i povučeš vodu. Zamisliš kako sve otiče iz kanalizacije tvojih misli u kanalizaciju gradskog vodovoda i znaš da iako nema roditelja da brinu o tebi, moraš da postaneš roditelj sam sebi.

Zato danas brinem o sebi, ne zato što bi moj otac to želeo, već što me je nesvesno naučio da je OK to sama da poželim. Punim kadicu, puštam muziku koja sija (Maretov novi album prvenac), đuskam po kući i slažem boje. Žuto i plavo, more i sunce, plaža i jutarnje plivanje do bove. :) Isprobavam novi Scholl-ov proizvod koji ide u folder „briga o sebi, briga o svom zdravlju“. Krajnje je vreme da stopala koja su me dovde donela ponegujem i da im se obratim. Cele zime sam ih ignorisala, ali zato verujem da Scholl otklanja bol (Mali od Turpije, pokaži se!). :D Sipam u kadicu mirišljavu so koju sam sa kevom kupila u Pragu, prava je prilika da se mnoge uspomene pridruže ovom popodnevnom smiraju. Dok Scholl-ovom elektronskom turpijom (sa dijamantskim kristalima) fino brusim zadebljalu kožu i misli, prah mrtvh ćelija podeća me kako je vreme da zarolam novu energiju, sveže osećaje koji nas neguju. I u to ime palim Scholl koji ima roll. :)
Prepuštam mu se danas i beskrajno verujem jer sve što sam koristila (od specijalnih flastera za venčanje preko uložaka za visoke štikle do različitih sprejeva) bilo je zaista najbolje od svega što sam na tržištu probala. Njihov kvalitet opravdava cenu i dosad me nisu razočarali. Dakle, imate sve pravo da mi danas pošteno stopala izmasirate, Mr Scholl.
Roll me, baby, nije važno šta je, samo neka traje. ;)
Čistim se mentalno, čistim i svoje telo. A nakon toga planiram da skuvam bratu kafu dok sumiramo uspomene iz detinjstva.

 

Naši roditelji su često iz sopstvene nesigurnosti i frustracija, koje im je vaspitanje/sistem nametnuo, pravili greške sa nama, kao što ni mi sigurno nećemo biti savršeni roditelji. Naša šansa leži kako u njihovim greškama, tako i u pravim potezima. Posmatrajući svoje roditelje naučila sam nekoliko stvari:

1. Navike te bruse i kao dijamant oblikuju. Izoštri svoj duh na prave stvari i vežbaj se u njima. Moraš biti prilagodljiv vremenu u kom živiš, ali ne odustaj od sebe, ma koliko se drugi tome podsmevali i tvojim idejama se rugali. Tvoj život je samo tvoja stvar, navikni se da ne moraš zbog toga da se pravdaš.

2. Učini odmah nešto za sebe, duh i telo će blagodariti i višestruko ti vratiti. Ne čekaj sutra. Sutra neće nikada doći, a i ako dođe, zateći ćete starog, izmučenog i bolesnog. The time is now.

3. Okreni se svojoj porodici. Razgovaraj sa svojim detetom, dugo, dugo. Čeprkaj suptilno i dozvoli mu da kaže šta ga tišti i veruj u njegove osećaje. Ne mora da živi kako si ti zamislio. Ono je biće za sebe, kristal u osnovnom obliku, esencija života. Uživaj gledajući ga kako sija i biva drugačiji od tebe. Od čitavog sveta.

4. Pozovi svoje roditelje. Oprosti im. Isplačite se zajedno. Smejte se zajedno. Ti si njihovo ogledalo, neka vide sebe lepim kada te pogledaju. Imaj razumevanja za njihove slabosti, samo su ljudi. Nisu savršeni i nisu uvek kakvim bismo mi želeli da budu, ali su vredni dijamanti koji treba dugo da nam traju. Život ih nije mazio, ulubljivao ih je sa svih strana, ali njihov sjaj je i dalje tu.
Neka sine uz vas. Ne ubijajte sjaj jedni drugima.

Godinama, ne znam ni sama kako, tata i ja stekli smo poverenje jedno u drugo. Vreme nam je prolazilo i opominjalo nas da nema baš mnogo časova za neprihvatanje i nerazumavanje. Poslednjih deset godina, mnogo smo uznapredovali i imamo odnos kakav ranije nisam mogla da zamislim. Pun ljubavi i topline, otvorenog smeha i zafrkancije, obostranog prihvatanja tuđeg života. Više nisam bila dete kojim će se ponositi i čijim uspesima će se hvaliti, već samo njegova devojčica kojoj masira stopala. To je postalo naš ritual, svaki put kada odem u posetu kući, sednem sa roditeljima na kauč da se vidmo, ćale me dohvati za stopala i pošteno ih, fizioterapeutski ispritiska. Shvatila sam da je to njegov specifičan način iskazivanja ljubavi (uz kadicu, razume se :)) i da će mi takve male stvari najviše jednog dana nedostajati.

Vremenom je prihvatio da će njegovo dete mnogo puta udarati u zid i vraćati se rascopane glave, ali da će postepeno glava očvrsnuti i da apsolutno ništa on tu ne može da učini. Morao je da me pusti samu da prohodam i da pređem taj put. Tek kada mi trnje izbode sve akupunkturne tačke na stopalima, moći ću da koračam lako i bez bola.
Ja sam odrasla, osamostalila se i zavolela to što se njegova klica razvija u meni, videla da sam mnogo nalik njemu i da sve vrednosti koje je nesvesno u meni zasejao, iskreno poštujem i volim.

Zato danas isturpijaj neravnine u odnosu, poneguj sebe i razumi tog do tebe. Zarolaj život u dobrom pravcu, prešaltaj mozak i dresiraj ga da radi za tebe.
Navike su čudo, navikni se na njih i daj im fore da daju rezultate.
Šmirglaj sebe i svoju kožu svakog dana dok ne osetiš da je postala mekana i nežna, osetljiva kako na tvoje porebe, tako i na potrebe drugog.
Scholl-ni ili šokni sredinu, samo živi zaista ono što želiš da živiš.
I ne zaboravi – Shine bright like a diamond!

Vaša Ivy M2
Tatin Sin, a sve češće i Ćera :)

P. S. Hvala Scholl-u što osluškuje drugačije tekstove i priče. Hvala im na bojama i emocijama koje su uneli u današnji dan i omogućili mi da na svoj način neke životne, bitne stvari podelim sa drugima.
Scholl must go on! :)
Tata, sam ti rekla da se opustiš?! Moja glava je baš tamo gde treba da bude. ;)

Fotografija: Nikola Marinković


 



11 komentara


text
24.04.2015.

Ili jesi ili nisi? Kraljica.

Identičan naslov vreba na više strana domaćih blogova? Da li je pretenciozan, obećavajući, podstičući? Jer šta sve znači #bitikraljica ? U suldom svetu suludih odnosa, šta jedna žena radi kako bi se osećala kraljevski? Ne, ne mislim samo na masaže, putovanja, šoping / doping stvarima, već na egzistencijalni osećaj sopstvene vrednosti. Pomagala su pomagala, neka uskoče kad zatreba, ali nešto kontam da je bez naše suštine njihovo postojanje uveliko obesmišljeno. Zato pitam – ii jesi ili nisi?
I koliko to često govorimo jedna drugoj? Zato hoću danas da ti kažem – gde si, bre, kraljice?




Pročitaj ceo tekst...


5 komentara


text
12.04.2015.

Uskrsnimo s ljubavlju

Više razmišljam, manje pričam. Duboko okopavam po trasama sopstva u nadi da ću kasnije moći njivu da uzorem. Po umu, nepreglednom drumu. Valjda će jednom vaskrsnuti dobra energija oko nas. I sve će postati jednostavno. Bistro, kao vedar dan.
Tako okreneš jedan krug po svom krvotoku pa sedneš. Na mozak. Da se malko odmoriš, umiriš. Pustiš srce da priča i da te vuče u mestu. Znaš da možeš, da imaš lufta. Praznik je.




Pročitaj ceo tekst...


4 komentara


text
26.02.2015.

Sve čari beogradskog buđenja

Sa slabašnim okopnelim snegom, grad se prikazao u svoj svojoj bedi i štroki. Prljav i grdan, kao nikada dosad. Prkoseći prvom ovogodišnjem suncu, ispljuvci naše nekulture zatrpali su nekada beli grad o kome smo sa žarom pričali. Posrnula skitnica, obučen u smeće i zub vremena, više i nije tako privlačan?




Pročitaj ceo tekst...


15 komentara


text