Sonata_baner
20.07.2014.

Uspomene boje lavande

Kažu da dobar miris može oterati sećanja na najgore događaje, a mislim da isto tako može prizvati i najmilije. Mirisi mog detinjstva su kontinentalni i rustični, mirišu na šaš i kanticu sa mlekom koju mlekadžika svakog jutra ostavlja ispred vrata da bi se tečnost ubrzo našla u šerpi na koju svi motre da ne zagori. Detinjstvo miriše na ciku i vrisku – kipi mleko, daj još jednu flašu soka paradajza sa peršunom, imam nov recept za ajvar, prekiselila sam ovogodišnju turšiju! Zvuci odjekuju kroz hodnike naše kuće, uvek smo se dovikivali i to svi uglas, bilo nas je mnogo, različitih uzrasta, nas grlatih, koji paze na mleko. :)

 

Mirisi ravnice mešaju se sa zrakom dalmatinskog primorja, sa škurama nekadašnjeg hvarskog stana i toplinom kruha iz obližnje radnje. Možda je osnovna nota mog primorskog dela života u bojama pastelne lila nijanse. Još pre spoznaje sebe, prvo životno iskustvo letovanja bilo je hvarsko.
Jedna biljka vremenom se utisnula u detinje čulo, neobična i nikad otkrivena, dotad nepoznata ravničarskom čeljadetu. Umesto žitnih polja otkrila sam žito druge boje. Zavolela sam miris koji umiruje, kap ulja po jastuku za miran san i nepregledna polja lavande.

 

Mnogo godina kasnije vraćam se Dalmaciji, upoznajem nove prijatelje i grlim lavandu ispod opatijskih kandelabra. Srce mi zaigra jer znam da je Hvar blizu, osećam kako me nežno zove da svratim i da ga pogledam očima boje lavande. Njega neiskomercijalizovanog, pustog, zubatim suncem osunčanog kada ga usred zime svi napuste. Pust kamen koji stoji među prijateljima i domorocima, poput lavande koja privlači samo prave leptire. Moljcima takav ugođaj nije mio bio, lepe se isključivo na fine vune. ;)

 

Lavanda se spontano preselila u maminu baštu bujajući čisto iz obesti onima koji kažu da se neka podneblja ne mogu spojiti. Onima koji misle da postoje nepremostive granice i da neće svaka zemlja biti dobro tle za stranca jer, zaboga, njemu tu nipošto nije mesto. Tako vragolasto cveta i širi se na ravničarskoj crnici ta razuzdana dalmatinska dama namigujući prolaznicima, mameći ih svojim mirisom. Baca ih u iskušenje da joj priđu, da je osmotre, dodirnu i gricnu. Jer ona nosi čari Van Gogovih platna, provansalskih polja, dalmatinskih klapa i snova koji uljuljkuju.

I zato što se pod vedrim nebom često u sumrak razlegne OVA  pesma na jedrilici kod Slobe i Rajne, i zato što moje venčanje bilo obeleženo grickanjem lavandastih makarona, te zato što uspomene na pogubljene i rasute prijatelje mirišu na omiljeni cvet, leto za mene cvrči zrikavcima i boji se lavandom.

 

Vadim crnu ukoričenu sveščicu u kojoj su brižljivo razvrstani raznorazni recepti. Više se ne zna sa kojih sve strana prikupljani, isečci iz novina, krasnopisom ispisani recepti i preko njih žvrljotine jedne devojčice koja pokušava da njene isprekidane linije zaliče na sunce i cvet (brat je uvek lizao krem iz šerpe, nije pokazivao umetničke aspekte do Fotošopa :P). Neke od tih strana međ sastojcima, pored umazanog krema, zasijaju lila bojom. Zato danas nazdravljamo u ime lavande!

 

Za domaću limunadu sa mirisom&ukusom leta&lavande spremite si sledeće:

  • 0,25 l vode;
  • 150 g šećera;
  • sok od 1 limuna;
  • 4 kašike lavandinih cvetova (sveži imaju intenzivniju aromu od osušenih, ali ako ih nemate pri ruci, ne mari);
  • 1, 75 l hladne kisele vode.

  • Započnite letnji koktel tako što ćete šećer skuvati sa običnom vodom sve dok se potpuno ne istopi.

 

  • Šećerni sirup sklonite sa šporeta, dodajte sok od limuna i cvetove lavande pa sve to stavite sa strane da se malko o’ladi.

  • Sirup procedite kroz cediljku i stavite ga u frižider.

 

  • Kada poželite da servirate lavandonadu, sipajte sirup u visoke čaše (ili tegle) i nalijte hladnu kiselu vodu. Što više sirupa nalijete, lavandonada će biti slađa i intenzivnija. Probajte, pa odredite kako vam nepca narede.

Dobićete ukusno i neobično pićence nalik sprajtu sa ukusom lavande. Ako možete da uključite zrikavce u nekoj bašti, upalite svetiljke i pozovete društvo, leto vas nikada neće napustiti. :)

 

„Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju /
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast, /
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara.“ […]

   „Videti svet u zrncetu peska /
    I videti u cvetu nebeska prostranstva,
    Držati beskonačnost na dlanu /
    I večnost u jednom životnom času.“ (Vilijam Blejk)

 

Nikola i ja nazdravljamo svim našim prijateljima iz Hrvatske, starim i novim, uspomenama iz detinjstva i budućim plovidbama.
Sve će grozote vreme odneti. Ili lavanda opojnim mirisom zavesti. Njoj se još niko nije mogao odupreti. :)

 

Miomirisni, umirujući pozdrav iz bašte do čitanja,
šalje vam vaša Ivy M2  

P. S. Hvala frizerskom salonu Bob što mi je sunce osvanulo u kosi i Gosh cosmetics Srbija za oči/kapke boje lavande (koje su odradile Velvet touch eye liner olovke u bojama: Funky violet i Blueberry ice). :)

Fotografija: Nikola Marinković


6 komentara


text
4.07.2014.

I jesam li išta?

E, pa, maćora, htela-ne htela, ko te pita? Trijes druga.
Jesi li uvek morala da budeš odgovorna? I da imaš neke odgovore?
Da li si morala do odgovora da dođeš težim putem? Verovatno da ne, ali to onda ne bi bio tvoj put.
A je l’ ti malo frka, maćora?
Pa, i ne baš. Samo se pitam jesam li šta od ovog života „ukačila“. Ajd da vidimo di smo i di bijemo.

Za početak, voli svoj put ma koliko vijugav bio. Put je lep sam od sebe. Ima šiblja, utabanih staza, uzbrdica i nizbrdica. Pešači i ne juri, trčanjem gubiš dah, a svaki deo treba preći da bi se stiglo do sledećeg.

Kada sediš na litici i nemaš kud, sedi još malo i porazmisli. Možda je odgovor glupavo jednostavan.

Ako proceniš da predugo u mestu tapkaš, baci se u strah. Najgore što se može desiti je da ljosneš na nos, slomiš koje rebarce i shvatiš da litica i nije bila baš toliko visoka. A može se i dogoditi da se na noge dočekaš. To nisi mogla da znaš tamo gore na vrhu.

Ma koliko se trudila da ne povrediš čoveka, dešavaće se. Oprosti sebi jer se krećeš u svetu moždanih migoljenja, karakternih sudaranja i pogrešnih shvatanja. Neke stvari nezbežno se dešavaju same od sebe. Ne možeš upravljati svima njima. Zapravo, većinom ne možeš. Ko te voli, razumeće, ko dubinski ne voli sebe, neće.

Ne izbegavaj konflikt u strahu pred nemilom situacijom. Nemoj se praviti Finom Finić, okej je biti ljut, razočaran i devastiran.

Pokazivanje i dokazivanje jeste put do uspeha, ali ne i do sreće. Inat može biti konstruktivan, ali je ljubav neuporedivo trajnija.

Postoji nekoliko strasti kojima se možeš predati. Nema osobe na svetu koja sve podjednako dobro radi. Ne veruj lažnim osmesima i u svemu uspešnim ljudima. Odredi prioritete i nemoj se nervirati zašto druge stvari trpe. Energija je kao ulično osvetljenje. Gasi se i pali naizmenično.

Voli dobre ljude i pusti da te nadahnjuju. Nema ničeg življeg od živog ljudskog odnosa. Ostvari se u kontaktu sa drugim. Gledaj drugog kao sebe i pogledaj sebe u njemu.

Priznanje sredine je koještarija. Uspeh nije ništa drugo do slovo na papiru. Upoznala si toliko uspešnih zgrčenih ljudi i isto toliko „neuspešnih“ koji plivaju u oazi mira. Ko je tu zaista srećan?
Sreća je kompleksno pitanje. A možda čak i besmisleno. Sreća se ne postiže, ona se živi svakodnevno.

Batali malograđanštine i gledaj svoja posla. Masa ti neće dati hleb u ruke, platiti struju i dati novac za more.
Sklizni sa društvenog uma i živi autentični život, manje prihvatljiv, više zanimljiv.

Ma koliko izgledalo da je gadno, proći će. Niko ne garantuje hepiend, ali može biti manje gadno pa čak i manje gadnije. :) Nauči da se nosiš sa gadostima i da ih prihvatiš kao trenutne datosti.
Naštimuj sebe na akord koji nosi manje stresa, na kraju kompozicije videćeš da opet nije bio vredno kidanja ži(va)ca.

Odnos koji vredi oslobađa te i uzdiže zato veruj sebi i svojoj intuiciji. Niti su sve stvari dobre za iste ljude, niti su svi ljudi dobri za iste stvari. Gradi odnose i oslanjaj se na sopstvenu utrobu.

Ne budi prestroga prema sebi. Kada nemaš ideju, kada nemaš plan. Kada nemaš inspiraciju. Većina stvari se dešava bez nekog očiglednog razloga. Digni glavu i pogledaj taj dan u kome si. Batali visoke parole o tuđim standardima.
Bitno je živeti.

Čitaj. Iz knjiga možeš svašta naučiti o Životu. Ali o življenju života možeš saznati samo iz Života. Grabi vazduh i Živi. Ne sklanjaj se više, bre. Živi.

I, na kraju, jedva čekam 60! To će biti godine i to će biti put.
Sve ovo je sića, preozbiljno shvatanje života. :)
Više zajebancije, za dugi vek, skreni s uma pre negoli skreneš sa druma. ;)

„Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.”

Srećan ti rođendan, maćora!
Mnogaja leta da se gubimo, sve dok na kraju obe na poludimo. ;)

Z'uvek tvoja Ivy M2 

Foto via Instagram



15 komentara


text
1.07.2014.

Pre-wedding session – Bojana i Mladen

Kretanje. Promena slika. Putovanje. Stapanje drvoreda, neba i puteva u bezobličnu masu zeleno-plave boje. Uljuljkavanje, smirivanje zvukom šina. Ritmičko klackanje napred nazad, levo-desno, vraća osećaj mira. Poput nesvesne sigurnosti iz kolevke opasane zaštitom koja se ne vidi, one koja se samo na osećajnom nivou registruje.

Jedan od mojih neobjašnjivih fetiša jeste i ljubav prema vozovima. Da li zbog dečije navike i čestog putovanja prugom, osećaj klacknja ostavlja mi prostor za umirenje uma. Možda je jedan od najvećih događaja onaj iz lokomotive na mestu mašinovođe. Osećaj upravljanja brzinom po predvidivoj putanji. Samo da ne izleti(m) iz šina! Neopisiv poriv da povučem kočnicu jer eto je, tu je, nadomak ruke, visi i zove me da sve zaustavim. A onda zažmurim i pustim juriš kroz telo. Kada strah probije granice, otvorim oči i vidim da sam u koloseku. Baš tamo gde treba da budem.

Pasija se vremenom razvijala pa smo voz i ja ostvarili intimnu vezu. Dovozio me je na vikend-časove glume kada ćale ne zna, zatim me je kao studentkinju nekim vikendima i vraćao kući (na veliko ćaletovo zadovoljstvo što na glumu nisam primljena). Onako spontano kupim si žvake i za iste novce kartu, ponesem knjigu, sednem u kupe i klaj-klaj. Zatim me je pratio na onom proputovanju po Evropi kada sam dobila interrejl kartu kao nagradu za tamo neke najbolje studente (bejah srećna ko kuče u doba viza!). Par puta smo se voz i ja mimoišli i u vremenu zagubili, ali smo se i na inostranim prugama nalazili.
Voz me je ispunjavao osećajem slobode i brzine, življenjem na različitim mestima na kojima grabim dah da ispunim pluća još većim Komadom. Vazduha i života.

Zato često u mimohodu sa obavezama projurim Glavnom železničkom stanicom, tek da joj mahnem. Njoj, staroj dami zagaslog sjaja i izbledelog odraza negdašnjih vremena. Kroz ušnu školjku probija dolazak novog voza dok strpljivo koči kilometrima ranije. Pozdravim prugu koja se ukršta, prepliće u neke osmice bez logike, poput DNK lanaca kojima se određuje genetika voza. Jer voz nipošto nije stvar. Voz je živo biće koje ima dušu.

U tom razmišljanju nađe me jedna Bojana, prelepa apsolventkinja medicine, buduća mlada glasnog, bistrog osmeha. Ona i njen čovek žele pre-wedding session pa bi bilo zgodno da ga osmislim, stilizujem i organizujem. Negde između uživanja u odlikama njenog govornog područja, grlatog smeha i fora koje smo provaljivale, shvatih da je velika ljubav između njih dvoje uspela obostranim zalaganjem i čestim putovanjem na relaciji Beograd/Banjaluka – Minhen. Čoveče, a bila sam tako ubeđena da se veza na daljinu istroši, brzo izliže i retko kad završi bez ozleda na duši.
Uživala sam u ovom demantovanju.

Upoznali smo se u Banjaluci, gdje su se i rodile prve iskre. I odmah na početku smo se složili da je veza na daljinu jako zahtjevna i da smo oboje odlučili, poučeni prethodnim iskustvima, da to ne želimo u životu. Ali ubrzo poslije tih priznanja uslijedilo je jedno veliko ALI‘  koje je reklo da ako je to prava ljubav, uložićemo sav trud koji je potreban da bi se ta ljubav ostvarila. I tako je ljubav putovala kilometrima svakodnevno, da li internet talasima, točkovima, prugama ili avionima, našla je način da iz dana u dan čini srećnim njega, u Minhenu i mene, u Beogradu.

Sudbonosno ’DA’ palo je u Veneciji. Baš tako, palo, kao pravo iznenađenje meni, dok je on imao sve isplanirano u svojoj lijepoj glavici. Vozili smo se gondolom, uživali u romantici da bi on prije skretanja u sljedeći kanal šapnuo da baš sada kad skrenemo čeka me najljepši dio Venecije. Kada smo skrenuli, na mostiću ispred nas bio je zakačen transparent s natpisom ’Ljubavi moja, udaj se za mene!’. Oduzeo mi je dah, ostala sam apsolutno nijema, ali izletjelo je ’DA’, iako je drugim rječima trebalo malo više vremena! :)

Kažeš, skoro svakog vikenda ste na putu jedan ka drugome? Pakujete neprestano kufere da proživite zajedničke slobodne trenutke? I tako već nekoliko godina...
Mogu li neki šampionski pehar da vam uručim? Ili još bolje, putnički set da vam osmislim? ;)
Kako ste uopšte odlučili da se častite jednim inspirativnim „sessionom” koji ce prikazati vas dvoje i vaš odnos?

Svaki naš trenutak i svaki doživljaj proveden zajedno ostaje urezan u našim vijugama. Međutim, upoznali smo Frajera čiji koraci i boje duha su nam se jako dopale te odlučili da i mi uradimo  jedan ’pre-wedding set’. Htjeli smo da imamo nešto što nam ostaje kao uspomena na naše prve zajedničke korake, na prve iskre i varnice među nama iako nas je razdvajalo hiljadu kilometara, a ipak nas u dijeliću sekunde spajalo. Takođe, zeljeli bismo i drugima dočarati kakvim smo to talasima plovili i ako Bog da, kakvim ćemo i dalje ploviti.

Aerodromi me pomalo sećaju na poslovna/turistička putovanja, na brzo premošćavanje granica i teleportovanje u novi svet. A veza je klackanje, kočenje, izletanje iz šina, vraćanje u njih, ljuljuškanje na osećaju i trajanje. A voz je – voz je, dragi moji, ROMANT’KA. Razmišljanje, čitanje knjige, razmenjivanje novina, ispijanje kafe u bifeu, šetnja od vagona do vagona. Voz je iskustvo, putovanje koje živite. Doživljaj novih predela, doživljaj strpljivog sebe.

 

Zato za romantičnu priču biramo Romantiku, voz koji seća na sjaj domaćih pruga, na dame u čipkanim rukavicama i gospodu sa visoko uzdignutim šeširima. Voz koji nas u ovom brzom i hudom svetu podseća na odmerenost i dostojanstvo
Hajmo malo da putujemo i da smestimo dvoje naputovanih golupčića u okvire romantičnih kretanja!

 

Glavni akter ove priče jedan je savremeni gospodin, čovek koji je svojim zanimanjem građevinskog inženjera vezan za železnicu, na nekim malo bržim prugama. ;) Njemu su vozovi i šine deo svakodnevnog života te je scenario za ovu priču odobren i četvororučke prihvaćen.

Mladen: Radovao sam se unaprijed tome jer sam to zamišljao kao jednu opuštenu atmosferu i veoma zanimljiv događaj koji nisam još doživio. To se i obistinilo. Bilo mi je veliko zadovoljstvo iako sam poslije toga bio dobro umoran.

 

Bojana: Ljubinko moj, kao pravi Balkanac, u dvije riječi opisa i to je to. :)
Mene je iskreno bila trema kako ćemo se ponašati pred objektivima u ulozi manekena i mankenke! :) Međutim, što je snimanje više odmicalo, trema je nestajala. Gubila se negdje između opuštajućih komentara i pozitivnih vibracija koje je upućivala ekipa Frajera i pogleda na mog najboljeg frajera pred objektivom. Osmijeh, radost i neko novo uzbuđenje su preuzimali moj duh. Bilo je to jedno jako lijepo novo iskustvo i predivan dan proveden s nevjerovatnim ljudima.

 

Romantikom romantičnim i ugodnim razgovaranjem stižemo i do stanice. Ne baš Podlugovi, već do mirnog i šumom ušuškanog Topčidera. U našem ženskom pripremanju i pregovaranju šta obući (ili svući ;)) videla sam njih dvoje kao moderne ljude sa retro šmekom. Zato sam poželela da sve uredimo tako da pomalo vuče na tridesete godine, na plisirane suknje do pola listova, pletene kofere i raznobojne bukete. Boje bi mogle da budu čiste i jasne, opušteno-elegantne. Putničke. I namerničke. ;)

 

 

 

 

 

Sa Glavne železničke stanice proteže se savamalsko iskrcavanje i uspinjanje ka Kosančićevom vencu, pulsu grada. Kratki predah zove putnike u neku od omiljenih gradskih bašta, npr. u Jazz Baštu u kojoj frajersku ekipu uvek rado dočekaju (hm, npr. OVAKO i OVAKO).
Pozdravljamo se sa baštovanima, raspoređujemo kolačaste rekvizite i uškljockavamo zaljubljene frajerke i frajere koji su se transformisali u mornarski pinap nalik onom iz 50-ih godina.

  

 

 

 

Na tren osećamo more međ asfaltom, pozdravljamo leto i izmeštamo misli iz velegradske problematike. Pozdravljamo Konak kneginje Ljubice, poglede uprtimo ka sjajnoj nacionalnoj istoriji i prilazimo duhovnosti. Sve putujući ka Sabornoj crkvi. Mestu centra i novih početaka. Za njih dvoje, neko dvoje, za putnike i namernike.

 

Dakle, stigli su do crkve. Šta sada?
Da li je ovo dvoje Banjalučana gazilo nekolikogodišnje pute da bi se pred crkvom zaustavilo? A, ne.
Jedno lepo venčanje čeka nas u oktobru. ;)

Šta kao buduća mlada možeš predložiti drugim curama? Imaš li neki savet kojim bi mogla da ih usmeriš u organizaciji venčanja?

Uff…pa nije da imam baš nekog iskustva. :)
Ali eto, iz ugla buduće mlade, mislim da treba što ranije početi s organizacijom i truditi se što više biti svoj, tj. učiniti taj dan ogledalom vas, mladenaca, vaših ideja i osobina.

 

Zašto ste se odlučili za Jedan frajer i bidermajer? Kako ste shvatili da želite baš sa nama da se frajerišete? :D

Jedan frajer i bidermajer sam upratila prvenstveno preko FB stranice i prvo sam bila oduševljena slikama, bojama i živošću kojima odiše sajt na prvi pogled, a potom  tekstovima i pričama koje ostavljaju bez daha i izvlače osmijeh na lice. Kasnije i Mladen biva upoznat s Frajerom, i oduševljava se motivima i idejama koje se provlače kroz tekst i kroz slike, kao i kvalitetom snimaka i fotografija te smo vas kontaktirali u nadi da zajedno s vama odradimo nas ‚pre-wedding‘. Oduševljenje je tek nastupilo kada smo uvidjeli vašu angazovanost, profesionalnost i posvećenost i k nama, i k samom radu. Hvala na predivnom danu i bezbrojnoj količini osmijeha koje ste nam pričinili!

Hvala vama, putnici, što ste nas na ovo ljubavno putešestvije sa vama poveli! :)
Zahvaljujemo se Železnicama Srbije na vožnji Romantikom (obavezno otputujte nekud kroz vremene na neku od destinacija koja je u njihovoj ponudi, predlažem Sremske Karlovce, više puta :)), kao i na ustupljenoj stanici Topčider za fotografisanje. Mašemo i zaposlenima iz Jazz Bašte zato što su uvek tako dragi domaćini.

A, vi, dragi moji, kufere u ruke, misli na drum i putujte sa letom pod mišku. Nije bitno kuda, neka vas put nanese. Tražite novog, promenljivog sebe u trenutačnim mestima. Pojurite svoju senku i začudite se kao dete pred onim što će se tek pokazati. I spolja i izUnutra. U tom trenutku ukazaće se neko novo biće. I već će u sledećem trenu postati. Za nekog vas sledećeg.

Do sledećeg susreta,
grlim vas osunčano, putnički i letnje!

Vaša Ivy M2

Šminka: Ena Jović // Mesto: voz Romantika, stanica Topčider, Jazz kafe Bašta // Porcelan: iz privatnih izvora i iz radnje Stela // Kolači: Fini // Fotografija: Nikola Marinković // Asistent na snimanju: Sonja Bogdanović // Organizacija, stilizacija i dekoracija seta: Jedan frajer i bidermajer



10 komentara


text
23.06.2014.

Maja i Pavle

Ukoliko bi me neko pitao jesu li mi dosadila sva ta silna venčanja, da li mi je jednolično/naporno da se krećem u okvirima iste teme, jesam li se umorila/smorila, rekla bih sledeće – Venčanje ne čini samo stilizacija, dekoracija i gomila organizacionih stavki, već ljudi i njihova kreativnost. To nikada ne može dosaditi, ljudski duh neobuzdan, slobodan i vrcav, oblici ljudske lucidnosti do kojih retko kada možete doći sem ako čoveka dobro ne upoznate. Jednu takvu inspirativnu ekipu frajerska karma mi je odredila da upoznam i da sa njima sarađujem na njihovom venčanju.



Pročitaj ceo tekst...


6 komentara


text
13.06.2014.

Otium za Frajerke

Kako me samo vozi mesecima ta nepomirljiva sudba savremenog čoveka – ako puno radiš, nemaš vremena; ako imaš vremena, nisi deo plemena. I ne'š se najest semena. :) Dođavola, dajte više neku sredinu! Satiremo se u pokušaju da izbalansiramo posao/poslove i privatni život. A vreme za sebe? Kaaaad? U ovom životu.



Pročitaj ceo tekst...


16 komentara


text