Sonata_baner
15.04.2014.

Moderno vs. tradicionalno

Početak novog godišnjeg doba čini mi se kao idealno vreme za obnavljanje gradiva i ponovno postavljanje nekih životnih pitanja. Još ako usred zagrevanja moždanog motora naiđe i koji praznik, ihaaaaj, ovakvi postovi su nezaobilazni. :) Šta da vam radim. :D Sem da vas pitam sledeće – da li se i vama često nameće misao da ste pozvani da birate između toga jeste li moderni ili tradicionalni?
Neretko nas stavljaju pred svršen čin, nema čekanja, odmah sada, odaberi, prikloni se i pristupi. Jesi li oldfashioned  ili si „in“? A šta ako smo i jedno i drugo? I šta činiti ukoliko su nam oba super? Ima li za nas takve danas mesta? :)

Na razmišanje me je potakla jedna devojka i njena poruka na frajerskoj FB strani koja se ticala kolača na nekoj fotografiji. Zašto više nema naših tradicionalnih slatkiša, vanilica, gurabija, puslica i ostalih slastičarskih đakonija? Zašto su ih zamenili moderni i uvezeni kolači? Dugo sam razmišljala šta da joj odgovorim na ovo pitanje jer, pravo da vam kažem, teško da bih se mogla odreći i jednih i drugih. :)

Tradicionalna potpora vuče me dobro poznatim ukusima, dok je radoznali duh uvek otvoren za nova saznanja i drugačije doživljaje. Često sam se pitala da li je ono što smatramo da je „naše“ zaista i naše? Slična je stvar i sa jezikom. Večita hajka na anglicizme koje smo masovno počeli da preuzimamo kvareći jezik naš nasušni, a ne pitamo se koliko smo strane leksike iz drugih jezika vekovima preuzimali i njome jezik bogatili. Ali to preispitivanje savremenog čoveka o nametnutim vrednostima jeste iskonska potreba, rađa se želja da se osvetli tradicija novim reflektorom kako bismo videli šta su nam sve kroz razna vremena nametnuli. Isto tako pokreće se i sumnja u „moderno“ pod pretpostavkom da su nam, prosto rečeno, sijaset stvari bez našeg pitanja „uvalili“ i da smo kao svake prave pokondirene tikve, sve to bez pitanja, slatko zagrizli. ;)

 

 

Zato sam kao simbol za savremene tokove uzela makaron, francusku poslasticu iz 16. veka za kojom je danas čitav svet poludeo, a kao znak drevnih težnji poslužila su mi domaća jajca i iz džezve skuvana kafa. Ima li ikakve šanse da učinim jajca modernim, a makaronse tradicionalnim?  Postoji li neki „ćiribu-ćiriba“ koji to radi jerbo mi je uzev pojedinačno kako tradicionalno tako i moderno podjednako jednolično, istrošeno i nepotpuno?

Moram da nađem neki način da pomirim ove dihotomije inače život bez noviteta neće imati baš neki zanimljiv tok, a bez utvrđenih korena neću znati ko sam i šta me dubinski, tj. podsvesno radi.

 

Zato sam za ovo mirenje (iliti snimanje :)) naručila HomeMade makaronse, nove na našem kolačastom pladnju i pravljene po francuskoj recepturi. Bila sam prilično sumnjičava kada mi je njihov direktor rekao da ovakve sigurno u regionu probala nisam, čak sam pomislila kako je to prilično odvažno reći, ali na prvi zagrižaj uvidela sam da čovek nije daleko od istine.
Osim toga što beskrajno uvažavam trud svakog ko je ikada pokušao da napravi ove kolačiće koji su izuzetno zahtevni zbog svoje osteljive strukture, neobično cenim kada u te iste kolače velike i afirmisane firme dosledno lupaju jajca, tope skupocene čokolade, koriste kvaliteno bademovo brašno i dodaju najfinije sastojke svesni da samo kvalitet čini brend trajnim. Zbog toga HomeMade makaronsima skidam kapu jer svaki griz stvoren je od želje da se što duže zadržim i degustiram ukuse, dugo, dugo

 

Rastresito, prhko testo i obujam fil razjašnjava mi dilemu zašto su ovi kolačići tako omasovljeni, po svetu cenjeni i obožavani. Oni su zarazni, na njih reagujete tako što zažmurite dok ih jedete i ne možete da ne uzdahnete u čuvenom tonu „mmm(rnj)mmm“. To je nešto jače od čoveka.
Iskonsko i tradicionalno u novom, dopadljivom, a kvalitetnom.
;) Probajte ih pa ćemo dalje razvijati priču o njihovom zarazno-neodoljivom potencijalu.

 

Hajde sada da se vratim na običaje koji su mahom vezani za proslave verskih praznovanja, uronjene u našem narodu, za ovaj praznik poznatije kao farbanje jajca. Da li sam „zatucana“ ako u XXI v. farbam uskršnja jaja (jer tako odvajkada radim), radujem se porodičnim okupljanjima i zelenoj travi (doma mog) ili sam „fensi“ ukoliko uskršnje praznike iskoristim da zbrišem iz zemlje i izdvojim neko vreme za sebe (da npr. u Parizu jedem makaronse)?  Ali, kako, kako, kako?! Kada bi čovek samo mogao da se podvoji i da bude dvostruk...

 

Ruku na srce, obe ponuđene situacije su mi primamljive, pa zašto ne bih mogla da ih spojim i prilagodim jednoj modernoj osobi tradcionalnih shvatanja?
Ili još interesantnije – tradicionalnoj osobi, modernih piomanja? :D Može li se to u savremenom svetu?

 

Da li tradiciji možemo imati moderan pristup ili već sam pojam tradicionalnog mora da konotira sa svime što je patrijarhalno i zastarelo? Često sa čovekom pretumbavam ovakve misli pa sam ga kao savremenog  mislioca pitala postoji li konačno rešenje. Možda mi ponekad kao ženi dekoracija zamagli vidike, ali tu je Svetleći da osvetli put kada ustreba. :) Dakle, da li ne postoji nikakva sprega između tradicionalnog i modernog? Jesmo li osuđeni da se opredelimo između ova dva dijametralno suprotna pola na vrednosnoj skali? Ili da ih samo prividno (putem dekoracije :)) ublažavamo? :D

 

Homo de lumine bio je tako isprovociran ovom temom da je seo i napisao čitav traktat o odnosu tradicionalnog i modernog pa vam ga u celosti donosim u nekom od narednih postova. Istrošila sam sve karaktere na karakterna preispitivanja, red je da na ova pitanja danas ovde stavim tačku. ;)

 

Čini mi se da sam makar na jedan dan zbližila ove suprotstavljenosti, združila pravoslavni Uskrs i francuski šmek u jednu sliku, makar u mojoj glavi. :) Praznici su vreme pomirljivosti, naročito zgodni i za pomirenja sa samim sobom. ;)

 

Mislim da je od čitave ove priče jedino zekan (recite helou Pufniciiii) miran u svojim tradicionalnim težnjama da jede kupus, a uvek moderan i aktuelan da se nađe uz uskršnja jaja. :) Zbog Pufnice, čitava ova uskršnja inspiracija dobila je življi smisao i posebno radovanje.

 

Pufnica vam maše i poručuje da je u životu bitno lepo klopati i mnogo ne filozofirati. :D
Farbati jajca i putovati. Makar od jednog žbuna cveta do drugog (ako niste znali cvetovi osim što se super fotkaju, prilično su njams; samo je Pufni mnogo fin za javnost pa dekoraciju jede krišom, kad niko ne vidi). :)

Valjda je bitna ta promena (i spoljašnja i unutrašnja) jer ona uvek stavlja pred nas nove izazove. Iznova viđati, drugačijim očima, i večito menjati.
U kvalitetu ukorenjena inovativnost uvek je tradicionalna, kao što je osvešćena tradicija iznova aktuelna.

DakleM, „Kad se pije turska kafa – nikad nema gafa!
               I još lupim jedno jajce, eto meni zajebance!
               Makaron u ustima krcka, dok zec u krilu mi vrcka,
              
Volim te uskršnje čari, ne dam da mi iko kvari!
               Tek kad „škljoc“
mi bratac viče, eto meni nove priče.“
:D

(Nikola, luda sam za fotkama, neću kriti, i zbog njih ću danima srećna biti! :P)

Radujte se, farbajte, uz smeh ispijajte kafe, gricnite makaronse, tabanajte puteve, tražite sebe u drugima i druge u sebi.
Srećan i radostan neka vam je Uskrs! Na zdravlje i na spasenje. ♥

* Evo malko i prošlogodišnje inspiracije kako možete ofarbati jajca (klik na link). Već sve znate, na mašti neka je volja (tako nekako :)) opustite um, opustite ruke i sve će biti superica!
Cmoks i šaljite obavezno vaša uskršnja jajca da se čukamo. ;)
:*

Vaša Ivy M2

Fotografija: Nikola Marinković // Makaronsi: HomeMade company // Dekupaž natpis: Milena Radaković (Home with style) // Porcelan: Naš porodični i iz radnje Sitnice kod Rade // Postavka scene, dekoracija i organizacija: Mama i ja iliti Jedan frajer i bidermajer


10 komentara


text
10.04.2014.

Čipka & pečat lepo li se slažu

Kako dugo nije bilo DIY postova (ne postizavam, majke mi!), poželela sam ih se, poželela. Prija osećaj kada angažujete ruke, a razmišljanju date voljno. Na korak do blaženog stanja isključivanja mozga, uključiću prste i pokazati vam kako sam pravila pozivnice za svoje venčanje.

Nakon skoro 2 godine od ove ideje sa voskom i čipkom, možda je danas to već passé, mada duboko verujem da se prave stvari nikada ne mogu tako okarakterisati. 

One su večne, ne podležu vremenskim hudima i podsećaju na značaj trajanja. Zato hajde sa stavimo pečat na sve dobre stvari!


Pročitaj ceo tekst...

17 komentara


text
2.04.2014.

Hakuna matata

Sve je počelo onog dana kada je moja mama odlučila da naprave slavlje za moj prvi rođendan. ideje za dečiji rođendan savršeno venčanje proslava prvog rođendana
Nije da sam se nešto naročito uzbudio, ako me razumete, meni je najbitnije da lepo lalam i klopkam, ali sve u svemu, stvarno mi je bilo drago što će doći puno drugara i što ću dobiti goooomilu poklona. :)

Pročitaj ceo tekst...

10 komentara


text
25.03.2014.

Maštoviti um i vešte ruke

Nakon slavljeničkog moda, vraćam se u svakodnevne tokove. :) Malo sam se opustila i prepustila uživanju, maštanju, osmišljavanju i organizovanju kojekakvih proslava i događaja. Biće svačeg lepog i oku milog uskoro na Frajeru, obećavam svečano perom ovim naoštrenim. ;)

Pročitaj ceo tekst...

6 komentara


text
9.03.2014.

O Frajeru i oko njega

U  moru silnih inspiracija, tumaranja i lomljava, često propustim da napravim nešto isključivo za sopstveni gušt. Ovo je priča o nekim frajerima i nekim bidermajerima, o šašavim entuzijastima koji su ušli u čitavu priču verujući jednoj ludoj ženi sa idejom. :)
M
i nismo nikakva redakcija. Mi smo više nekakva družina
(Pere Kvržice). :) Da vas ne bih davila time kako sam „daaanima osmišljavala svaki detalj ove inspiracije“, kako sam bila opsednuta time da lepo stilizujem dečake u bojama Frajera (pa sam potpuno smetnula sa uma da treba i sebe da obučem, a gde u zadnji čas naći roze haljinu, maaaajko!), kako sam se u ponoć pre snimanja setila još nekih rekvizita, odlučila sam da se manem trivija i da ovaj post bude suština. Ovo je ispovest o tome šta sam sve naučila pišući Frajera u proteklih godinu dana, a istovremeno i želja da vam predstavim ljude koji čine dobar deo frajerske ekipe.

Pročitaj ceo tekst...

37 komentara


text