Sonata_baner

andrejevic_2

s9-wedding-banner-180x150.gif
11.09.2016.

Original vs. plagijat

Falilo mi je. Tipkanje prstiju po tastaturi, ekran koji dreči noću dok svi spavaju, linija na butinama od kompjutera koju pritiska zveket ideja u glavi. Sećam se da me je ista želja gonila te 2012. godine kada sam skupljala hrabrost između nogu da javno iznesem svoje vizije, ideje, želje. Kada stidljivo proviriš na scenu, gde samo tebe čekaju da te sa dronjcima smažu, kuda i šta raditi dalje?

Šta ako je moj ”original” sasvim bzv?

Kada se ceo život nosite kao štreberka opterećena savršenstvom i time da sve radite kako treba, teško da ikada možete da odstupite od “pe-esa“ i dozvolite sebi izlet u nepoznato. Jer šta ako omanem, ako me ismeju, šta ako nemam šta zanimljivo i kreativno da ponudim ovom svetu? Šta ako je to sve već hiljadu puta viđeno? Moja priča je upravo takva. Retko sam se usuđivala da išta javno ispoljim plašeći se osude, kritike i tuđih komentara. Sve je moralo biti natprosečno dobro u mojim očima, da bih se okuražila da ga iznesem pred lice sveta. Živeći čitav život pod tim jarmom, nosila sam ogroman teret “podobnosti“ i “dobrosti“ na plećima. Gušila sam svoju kreativnu stranu kako ne bih bila slučajno ismejana od okoline.

Tek u tridesetim godinama počela sam da analiziram svoja unutrašnja stanja i potisnute potrebe i shvatila da pothitno moram nešto da uradim ukoliko ne želim da dosadim sebi. A to vam je sigurna duhovna smrt, ništa gore od davljenja i dosađivanja u sopstvenom društvu.

Originalni put do uspeha

Činjenica je da retko koja ideja čovekovog uma nije realizovana na ovoj planeti. Nemojte očekivati da ćete stvoriti nešto epohalno i nikad viđeno. Bitno je da bude autentično. A element koji u formuli čini jedinstvenost upravo ste vi. Sva proživljena iskustva, načitanost, naslušanost, nagledanost, prelamaju se kroz jednu tačku – kroz autora koji teži stvaranju.

Kada sam počela da pišem Frajera te 2012. godine, nisam znala šta ću sa njim. Iako me je sama ideja o izlaženju ”iz mišije rupe” plašila, u istoj meri me je i privlačila. Pitala sam se kako da zadržim pravu sebe, ne podlegnem pritiscima, a opet da uspešno zaplivam u novim vodama? Čekao me je dug put koji je trebalo da pređem.

Jer blog vam je kao vaša rođena kuća. Toliko je lickate, pickate i cickate, širite otvorena vrata kroz koja pozivate ljude da slobodno uđu i posede na kafi. Sa time što nikada ne znate kome će dunuti da pljune na sred vašeg tek očišćenog tepiha.

Nisam toliko bogata da bih kupovala iskopirane stvari

Kada su me ljudi iz Scholl-a ponovo pozvali da uradim tekst za njih, razmišljala sam o svom dosadašnjem iskustvu i ličnoj borbi protiv plagijata. Ova kompanija trenutno vodi bitku sa plagijatima svojih proizvoda, a sličnu situaciju sam i sama imala.

Zato je jedna od mojih mantri kad me uhvati raspoloženje “neću da gomilam besmislice” (osim lakova za nokte, saksija i šolja, za njih to pravilo ne važi :D) – Nisam toliko bogata da bih kupovala jeftine stvari. Oduvek sam bila žena koja voli “jedno, ali vredno”. Jedna omiljena tašna, jedan parfem, jedan čovek, jedan jedini moj život. Naučila sam da kupujem kvalitetno i pametno, da vodim računa o svom zdravlju, a i o novčaniku. Devojačku opsesiju “moram sve da probam i kupim” ostavila sam da se slika, postala sam žena i majka koja zna šta želi, razmišlja u šta će, kada i kako da uloži svoj novac. Zato uvek biram brendove koji su pouzdani, originalni i kojima verujem. Koje godinama lično koristim i u potrošačku korpu stavljam. Biram kvalitet nasuprot kvantitetu, biram jedno koje se izdvaja iz mase.

Otud i ovaj tekst o Scholl-u koji se obreo u sličnoj situaciji sa plagijatima svojih proizvoda. Pojavili su se proizvodi koji “liče”, skoro pa pljunuti ShollORIGINALni, a opet – nije to to. Zašto nije? Zbog svega navedenog. Zbog toga što zna se šta je brend, a šta je plagijat. Zbog toga što mogu da se ozledim nekim plastikanerima pa da posle ne mogu da hodam i nosim bebićku kojoj sam preko potrebna. Zato što ne volim da bacam pare na nešto što će se pokvariti. Zato što ne mogu više da gomilam gluposti koje ne traju. Zato što nisam toliko bogata da kupujem krdžu.

A kako od originalnosti da živim?

I kako sam se uopšte okuražila da radim privatan biznis? Baš u to neko vreme moje prve godišnjice braka, plata je kasnila tri meseca. Sećam se da sam na računu imala novca koliko da kupim sebi jedan tiganj za godišnjicu, ali da li bih u njemu mogla da spremim šta mi se jede, bilo je zaista pod znakom pitanja. Razmišljala sam šta bih mogla da radim kao dodatni posao, a da me ujedno rasterećuje. Tražila sam polje za kreativu.

Zvuči kao American dream, SF, bajkovito zamazivanje očiju motivacionim stavovima – možeš ti to? Dozvolila sam sebi da pomislim – zašto da ne? I ako ne sad, kad onda? Tajming mi je bio očajan, bila sam na doktorskim studijama, trebalo je položiti završne ispite i prijaviti tezu, a ja našla da snimam svake nedelje novi post i pišem porodične priče koje ljude kao treba da vraćaju nekim potisnutim vrednostima.

Zašta to i čemu, kad izdaleka samo divimo se svemu?

Na samom startu, nije se postavljalo pitanje – a za čije babe zdravlje iliti za koji mandrak sve ovo radim? Pisala sam i snimala radi sebe, to je bila izvesna partija psihoterapije i istraživanje nekih unutrašnjosti koje su me izazivale.

Malo-pomalo, za par meseci, blog je postao prilično čitan, tako da nisam mogla ni da pojmim koliko ljudi nedeljno pregleda tekstove i inspiracije koje sam sa ekipom mladih i kreativnih ljudi redovno snimala. Malo mi je bilo i neprijatno, javio se čudan osećaj nelagode što odjednom toliko sveta zna tvoje skrivene misli, razmišljanja i htenja. Osetila sam se otvorenom i ranjivom, a ni pućenje ispred kamere mi nije bilo jača strana. U poverenju: i dan-danas me je sramota da pravim selfije na ulici. :)

Originalnost i popularnost

Ponekad sam i sebe iznenađivala koliko sam bila luda pod naletom nove snage i okuraženosti. Prijalo mi je da budem ono što jesam, da se više ne krijem iza sopstvenih koncepcija i da javno iznesm svoj stav i iskustvo jer sam znala da je proživljeno i autentično.

Nisam imala kristalnu predstavu kako monetizovati sav taj trud i rad, i u kom pravcu Frajer treba dalje da krene. Samo sam jahala na krilima entuzijazma i upornosti, bez nekog prevelikog znanja o onlajn svetu. Pored stalnog posla, nisam imala vremena da istražujem kako se kupuju lajkovi, čitaoci, publika i klijenti, ali se ispostavilo istinitim ono što moj drug programer uvek voli da ponovi content je keva“. Iliti dobar i kvalitetan sadržaj postane lako prepoznatljiv.

Kopije originala

Kako to obično biva, znak da ste “uboli novu foru” jesu plagijati i kopije vašeg rada. Ljudi se nisu libili da uđu u vašu kuću, popiju kafu i ukradu šta im se svidi. Naziv, fazon, stil, koncepciju, svejedno je. Mogu lagati da me nije pogađalo. Bolelo me je svakim delićem znoja na terenu, svakom sekundom neprospavanih noći i svakom borom čkiljilicom u ekran. Potpuno nepoznati ljudi počeli su da se kače na frajerski brend i da ga prisvajaju. Videla sam da besramno kopiraju moje misli, fore, sadržaj, rečenice. Boleleo me je, onako ljudski, nepoštovanje autorstva i očigledan plagijat. Osetila sam se izneverenom i izigranom.

Kako sam mentalno i poslovno jačala, prevazišla sam osećaj malog Kalimera i rekla sebi – kopija je mnogo. Original jedan. Zašto se plašiti bilo čega i živeti u osećanju nepravde? I da sve propadne i da više tvoje kreacije nema, misliš da nisi kadra da smisliš još desetinu inovativnih ideja? Tvoj zadatak je borba sa samom sobom, ne sa drugima. Uvek da težiš da budeš bolja od sebe, ne od drugih. Zabavljaj se dok smišljaš nove fazone i fore, ne daj da te kradljivi ljudi smore. :)
Iseci (ih) pa reci. ;)

Zašto original?

Zbog osećaja da radite ispravnu stvar. Zbog toga što znate da kvalitet ne bira put. Zbog samopoštovanja i vere u sebe.

Zato sam i pristala da pišem o sopstvenom iskustvu originalnosti i plagijata. Zato što znam kako je. Zato što je svejedno da li je reč o turpiji za noge ili autorskom delu, original ima duže i vrednije trajanje. Original će vas više koštati, ali uzimanjem plagijata nema tih para koje biste dali da ga niste uzeli. Plagijat ne ume, ne zna, nije bezbedan i teško da može biti kvalitetan. Jer da vredi, ne bi bio nečija kopija.

*Hvala Scholl-u koji me je naterao da malo vremena posvetim majčinskom estetizovanju i da namažem nokte nakon 6 meseci od rođenja deteta (devojke, frajerke, nemojte se plašiti, ali kada ste working mom, neki nokat (na malom prstu) mora da pretrpi). :) Zato mi je ovaj kratkotrajni rehab i tretiranje stopala u kućnim uslovima bio preko potreban.

Moje iskustvo sa električnom turpijom za nokte je jako dobro, trenutno sam u fazi da sve bude digitalizovano i da samo radi “poso”, ne mogu na ovaj umor još i ručno da lickam nokte. :) Neka nešto radi za mene. Samo didžital, ništa fizikal. :)

I kao što sam već jednom ovde pomenula – Scholl must go on! A tako i originalni proizvodi i ideje, koje kruže, šire se i uvek zadaju domaći zadatak plagijatima. ;)

Do čitanja, verujte u sebe i u ono originalno i vaše što imate da ponudite svetu. Možda ćete se iznenaditi kako je baš to “komadić koji nedostaje“ da biste u ovom svetu bili celi.

Vaša Frajerka

Fotografija: Nikola Marinković


0 komentara


text  
11.08.2016.

Ovaj tekst mogao je da ima više lica. Od poetičnog do sarkastičnog, stilski doteranog i nalickanog. Odlučila sam se za brutalno iskren, sirov i jednostavan. Iskežen u lice svim idealizacijama. Jer on je transparent života, jedna minijatura među mnogim foliražama.

Ljudi vole pobednike, one kojima se viče "bravo" ispod fotografija, a ne znaju šta iza slike zaista stoji. Samo dobar marketing, darling, samo jako, da drugi potone od gledanja koliko sam baš najbolji u svemu što radim i ama-baš-vidi-kako-sam-sjajan u svakoj životnoj situaciji. Jer svi moramo biti srećni, upeglani i idealizovani. To se danas prodaje, to se danas traži.

Od dolaska meni najbitnijeg bića na ovom svetu, ovo je moj prvi post i prvi izazov u majčinstvu. U nedelji posvećenoj dojenju, činu povezivanja između majke i deteta, kao i pružanju najbolje hrane za našu mladunčad, drugar mi je spomenuo da je njegovoj sestri značila iskrenost i podrška koju dobija sa frajerskog IG profila u trenucima velikih napora i pokušaja da doji svoju bebu. Zbog svih takvih mama osećam dužnost da ispričam "svoj slučaj" i do kraja budem iskrena.


Sve mi moderne mame koje podržavamo prirodno roditeljstvo, nošenje dece, organsku hranu, prirodnu kozmetiku iščitale smo sve o tome koliko je dojenje bitno. Koliko pored imuniteta i nutritivne vrednosti, dojenje predstavlja za bebu čin maženja, bliskosti i integracije sa majkom. Jer "deca koja doje su inteligentnija, imaju više samopouzdanja, u njihovo podsvesno ugrađuje se dobar odnos prema svetu...". I zato se iz petnih sila uprežemo. Jer kako svom detetu da uskratim dobar IQ i bazično zdravlje? Okruženi smo slikama dojećih Madona koje nas ubeđuju da samo ako se dovoljno potrudimo i istrpimo poprilične bolove, "blagodat će pasti na nas" i mi ćemo svom detetu obezbediti ono što je za njega najbolje.

Evo iskustva jedne koja je probala zaista sve da svom detetu omogući visoki IQ i bude dovoljno dobra mama. Jesam dojila dok enormne bolove pokušavam da neutrališem zarad višeg cilja i zdravlja svog deteta. Preživela sam mesecima konstantne ragade, blistere, upale limfnih kanala, jaje ispod pazuha, mastitis i bolna ručna izmlazanja da ne bih završila odvojena od deteta, pod hirurškim nožem. Radiolog i ginekolog su me savetovali da prekinem laktaciju, ali je tvrdoglava mazga zacrtala sebi cilj. Znate, to je jedna od onih žena kod kojih je šifra "ako si samo dovoljno uporan, istrajan i posvećen" u životu funkcionisala. Mazga se ispumpavala, nije se ispumpavala, dojila na zahtev, pokušavala da uspostavi ritam. Kako sam znala da dojenje nije jednostavna disciplina za neke fizionomije, po izlasku iz bolnice isprobala sam SVE taktike i naplaćala se silnog, ozbiljnog novca laktacijskim sestrama i savetnicima za dojenje (i nije mi žao). Kroz kuću mi je prošlo "ne-znam-ti-ja-koliko" ljudi, muž me je zafrkavao da pravim izbor za mis laktacije jer sam ih u očaju i bolovima sve redom zvala. Dojenje je u međuvremenu, kao i sve danas, postalo strašan biznis, a i pored silne priče o tome, podrška na terenu je jako slaba. Sem ako je dobrano ne platite (a i tu je pitanje šta plaćate).

Slušala sam i majke koje doje, vežbala položaje, disala ko jogin i otpuštala refleks mleka. U nadi da ću jednog dana i ja čitati knjigu ili gledati TV dok dojim i da ću svom detetu biti najbolja mama. Čitajući sve moguće grupe podrške, forume i iskustva žena koje su "uspele" uz slike i reči "dojila sam svog malog princa 3 godine" osećala sam se manje vrednom, nedovoljno sposobnom i biološki omanulom. Stidela sam se da na ulici izvadim flašicu (čak i kada se u njoj nalazilo moje mleko) jer je to tako aut i jer su sve načitane i emancipovane žene širom sveta dobro upoznate sa značajem dojenja. Dojenje je ponovo u modi (i dobro je što je tako) nakon perioda formule iz vremena naših mama. Svakim delom svog bića glasam za majčino mleko i mišljenja sam da je svaki mililitar dragocen. M. mleko je najzdraviji ljudski fluid koje samo u datom životnom trenutku možemo da priuštimo svom detetu. Zato se iz sveg srca zalažem da ne ostane celokupna priča isključivo na rečima podrške, već da se stručno i odgovorno pomogne svakoj ženi koja ima problem. Pomozite svakoj ponaosob, svakoj koja ima želju. Ne ostavljajte je sve do trena kada kao stručnjaci ne utvrdite u čemu je problem i probate da ga razrešite. Sa tako slabom realnom podrškom u Srbiji, čudo je da uopšte neki znatniji procenat žena doji.

Ono što me takođe užasava je ogroman teror zajednice prema porodiljama, prema emotivno ranjivim ženama u najosetljivijoj fazi života. Agresija koju žene ispoljavaju prema drugim ženama čak i u slučaju najbolje namere je zapanjujuće velika jer "ako sam ja mogla da izdržim, može svako!". Ko smo mi da sudimo drugima i da li iko od nas zna ko kakve probleme sobom nosi?

Dojim ne ovu "moju princezu", nego čupavo čudovište, već 5 meseci. Izlišno je i da kažem da je volim do ludila. Obećala sam joj, iako to ona nije od mene tražila, da nas dve idemo do poslednje kapi mleka. Nijedan "podoj" nisam preskočila, kad god je htela bila je nuđena, iako to dojenje kod nas više izgleda kao celodnevna borba Davida protiv Golijata. Konačno sam shvatila u čemu je problem i zašto moje dete sa mukom doji. Nakon toliko bolnih meseci, malo je lakše nego u početku, ali je daleko od slike Madone. Mnoge žene su mi priznale da su imale slično iskustvo, da se vremenom navikneš na bol, ali da kod njih nikad nije do kraja "proradilo" sve kao na filmu.

Za mene je dojenje čin izjednačenog napora i zadovoljstva što nekako guramo dalje. Dohranjujem je ponekad ad mlekom (i žderem se zbog toga) kada nemam dovoljno svoga. Povazdan pokušavam da dojim pa se ispumpavam noću kad svi spavaju da napravim dohranu za sutradan (onda se naravno budim rano izjutra kada se i Frajerkica Bebić budi). I tako iz dana u dan. Ne radim to da bih u očima sveta bila neka heroina, već zato da bi moje dete sa dijagnozom refluksa moglo koliko-toliko normalno da funkcioniše od želudačne kiseline koja nam zagorčava dane. Pomažem tom novodošlom biću da što bezbolnije poraste. Kao o svaka druga majka.

Hraniti sopstveno dete je predivan čin bliskosti i povezivanja. Ali šta kada stvari ne funkcionišu kao u reklami? Nekada možda nije do vas, upornosti, sposobnosti, vežbanja i istrajnosti, već do sijaset propratnih fizioloških stavki na relaciji majka-dete.

I eto. Priznajem sebi. Nisam uspela da budem ona kojoj se na ulici kliče - bravo, mama! Svaka čast, kako si kul, oslobođena i uspešna, teku reke mleka, to je žena, to je majka! Umesto toga, svake večeri sa 5 naslaganih jastuka, izranjavanim grudima i detetom koje se izvija i otima na grudima, sa srcem koje mi se cepa što se dete pati, tiho šapnem sebi, umorna i izlomljenih leđa, sramežljivo jedno malo bravo. Bravo, mama, bravo, bebo. Pregurale ste još jedan dan.

Ogromna se presija vrši na žene. Mi lako taj pritisak usvojimo i počnemo da se osećamo zaista manje vrednim majkama, dok prave podrške (osim reči "možeš ti to, to je tako prirodno, uspećeš, pa sve žene su dojile, što ne bi i ti, ti si uporna") retko gde ima. Svakoj ženi je gubitak mleka ili prestanak dojenja bolno psihičko iskustvo, zašto osuđivati i na osnovu toga uspostavljati kriterijume podobnosti?

Zato želim da kažem i da zauvek nakon toga ćutim - najbolji izbor za vaše dete je zdrava majka. Ne ona koja će završiti na Onkologiji za koji godinu od besomučnog stiskanja grudi da nacedi još koju kap nektara za svoje dete. Ne ona koja je propustila prvi osmeh dok se pumpala. Ne ona koja će biti besna zbog toga.

Zato ti nikada neću reći - možeš, moraš, hajde, potrudi se. Niti se usuditi da dam bilo kakav savet. Mogu samo da ispričam svoje iskustvo. Bez nametanja bilo kakvog isfoliranog motivacionog stava "ja to znam najbolje, sad ću da ti objasnim kako to da radiš jer ako sam ja izdržala, možeš i ti". Da ne ulazimo u "prošla sam 100x gore, hajde da se takmičimo kojoj je teže" ženske teorije. Svaka žena intuitivno oseća šta je najbolje za njeno dete i koje su njene granice izdržljivosti. Nije potrebno da sve budemo Majka hrabrost da bismo bile dovoljno dobre. Nekada i manje uspešne, a opuštenije, daćemo detetu dobru osnovu za život. Srećnu mamu. Živu i zdravu, potrebnu još mnogo godina svom detetu.

Stop svakoj isključivosti i idealizovanju stvarnosti. Živela sloboda u glavama, sopstveni izbori i odgovorno življenje! Jer MAMA je ta koja uvek oseća šta je najbolje za njeno dete i kojim putem dalje da krene.

P.S. Zaista punim srcem podržavam odgovornu i pravovremenu edukaciju. Oprečne informacije i različiti stavovi bacaju žene u očaj. Dezinformisanje naročito pogađa žene u malim gradovima osuđene na pritiske iz najuže sredine. Nadam se da će novootvorene #Rosa škole roditeljstva u mom rodnom Požarevcu, potom u Kladovu, Vranju, Kuršumliji i Surdulici biti utočište i savetovalište svakoj budućoj i novopečenih mami, sluđenoj od informacija. Da će neka stručna lica zaista sagledati svaki pojedinačni slučaj i doprineti srećnijem i manje mučnom roditeljstvu. Zahvaljujem se ljudima iz #Rose na tome što misle o mladim roditeljima, kao i na tome što nam dnevno obezbeđuju izvore tečnosti za kuvanje kašica i unos materije koja život znači.❤️ #rosa_škola_roditeljstva

Zato od mene ovog puta, pored iskrene ljubavi i borbe za dojenje, haštag #podrška_dojenju ustupa mesto haštagu
#podrška_svim_mamama jer svaka od nas je dovoljno dobra i neprestano se trudi (uvek preko svojih granica) da svom detetu pruži ono najbolje od sebe.


Fotografije: naslovna Nikola Marinković // ostale su preuzete sa frajerskog IG profila @jedanfrajer ili iz privatne arhive


12 komentara


text
3.04.2016.

Let’s drink champagne and dance whole night!

Pred fazom novog života (oću reći pred novom fazom života :)) čovek ne uspeva a da se ne zagleda unazad. Koliko se ostvario do tog praga, koliko je svoj unutrašnji glasić slušao i uspeo da isprati sebe. Pritisnuti moranjem, zaradom, tuđim pritiskanjima, sopstvenim očekivanjima gubimo se i duboko pogurene kičme tonemo u dane. Jednolične, dosadne i umorne. I takvi vremenom postanemo sebi.

Naviknemo se na svoju ubijenu varijantu, nezanimljive i „nekada sam imao super nadanja, ali život me je ošinuo“ sebe. Zaboravimo da se radujemo, osećamo knedlu zbog neostvarenosti nekog dela svoje ličnosti i pune svesti napravimo masakr po sopstvu gde su jedini nastradali naši vitalni organi. Zato pred fazom novog života gde se mešaju strahovi-nadanja-moranja, ne mogu a da se ne zapitam – ukoliko ne pronađemo taj lični glitter, čemu onda živimo? Šta ćemo ovom svetu i svojoj deci da ostavimo? „Nekad sam bila dobra i mlada / i poverljiva i puna nada, / nekada pre …“ Baš dovraga sve. :)

Zarobljeni u vrzinom kolu svakodnevice, isklizne nam dan u brzini. Eto ga, još jedan bivši, tone u zaborav. Ta nema veze, ionako imamo sutradan da nas budi. Puštamo trenutke „kao brodove rekom papirne, na svakom piše – čekam, a nema te“. Ko nam je onda kriv kad se na palubi uzvrtimo u mislima – gde (mi) život prođe i brod nikad ne dođe? U čekanju, brate mili. U čekanju. :)


Zato hoću mnogo da slavim. I sitnice i krupnoće. Nova poznanstva i nova iskustva. Nove nas na ponekad blatnjavom, ponekad šljokičastom putu. Nove izazove i izlaženja na vetrometinu iz zone komfora. Svako „ne znam“, „ne umem“, „plašim se“ i „ne mogu, stani“ jer vodi u nepoznato. Svako tamo gde se najbolje uči i savladavaju usputne ale.

Takav svet svesno bojimo, stvarnost krojimo i roze penušavce u svakoj prilici volimo! Jer smo u more strahova uskočili i mnogo njih zaskočili. Poput feniksa se uzdižemo, roze flamingose nižemo i raspoloženje dižemo! ;)

Ovog puta za inspiraciju i frajersku kreativnu zanimaciju glavni krivac je „Moet“, šampanjac koji je world wide poznat kao classy, stylish i bloggish. Kada me je jedna sjajna Marija, preslatka brend menadžerka ovog penušavca, pozvala na kavu, rekla da voli i prati Frajera i da bi volela da zajedno stvorimo pinkish čarolijicu, treba li da napominjem koliko sam na pragu nove životne faze bila inspirisana na zaljubljeničko slavlje? Moet je smislio romantique večeru za dvoje u Terminalu i pozvao Frajera da bude obla malina u penušavcu. ;)

Kako tako nešto može da se odbije i u 9. Mesecu trudnoće?

Kao i sve velike firme koje prate trendove, Moet je na globalnom nivou bazirao kampanju na PINK flamingosima, dugonogim i atraktivnim pernatim stvorenjima, tako egzotičnim i inspirativnim ptićima za tematsku stilizaciju. A kada sa druge strane imate mlade ljude u domaćim firmama koji sa žarom izgaraju za sve super predloge, teško je da se ne zaljubite u njihov entuzijazam i spremnost za nove ideje. :)

Fer-plej, glasanje preko neta, odvelo je ovaj mlađahni par u tropske krajeve i pre leta. :) Večera za dvoje koji ljubavlju život kroje, primamljivo zvuči i žeđ za lepim stvarima luči. ;)



Ofkors, naravno da smo kao cure odlepile na boje i maskotu, pink&roze uz malo čarobnog zlatnog praha za zlaćane poze. LOVE znak da svetli u mraku, namamiće na romantiku i vašu baku. :D Pinterestom zadojene, stilom iskrojene, ideje se nižu i sve na noge nas dižu! :)

Iskreno, veliki je izazov piće koje se kod nas konzumira i u nekim krugovima koji nisu „my cup og tea“ smestiti na porodične zabave, večere, rođendane, familijarna okupljanja i proslavljanja. Kako na venčanjima „šampanjac za sve goste“ (hvaljen Isus) uzima primat, Moet je za mene brend uz koji se frajerski događaji zaista kreativno i veselo slave. A ova keva-to-be ponovo se vraća pastelnim nijansama otkad se u njoj budi jedan devojčurak koji se mora naviknuti na mehuriće sa vremena na vreme. Ne kaže se džabe – pijan kao majka. :D

Frajerke i Frajerkice mogu slobodno da kažu – mission comlete, vidimo se u novoj fazi da pijemo slavimo i čarolije pravimo!


Penšuavi poljupci od vaše Ivane sa frajerkama!

Sponzor posta i kreativne večeri: Energy star, Moet // Lokacija: Terminal // Fotografija: Nikola Marinković // Stilizacija i dekoracija: Jedan frajer i bidermajer


0 komentara


text
23.02.2016.

Posvećenje proleća u haljinama Mirjane Vujčić

Dobre ljude čuvam kao suvo zlato. Dobre saradnike još više. Kao rudar koji kopa i slučajno u prašnjavoj zemlji oseti grumen, takav vam je osećaj kada se u poslu energetski poklopite sa nekim, sasvim nenadano. Izuzetno cenim žene u poslu jer znam koliko je teško stvoriti i održati svoj brend. Naročito ukoliko ste vredno učili i pijukom kopali u 20-im, a počeli apsolutno da se ostvarujete kao poslovno biće tek deceniju kasnije. Tridesete nose veliku sigurnost, zrelost i samopouzdanje, ali i težinu za koju žena oseća da je pritiska jer poput Šive mora iznedriti 100 ruku i izbalansirati sve bitne životne momente – decu, muža, kuću, posao, prijatelje, sebe. Da li je normalno da se žena u ovim godinama sve više gubi, kontradiktorno momentu kada treba na više polja da procveta?

Zato od samog našeg poznanstva skidam kapu (ili u našem svetu – damski šešir :)) Mirjani. Poznajemo se od početaka i njenog i mog brenda (moje impresije o njenom radu možete pročitati u OVOM postu) i mogu samo da kažem da izuzetno cenimo jedna drugu. Ne samo talenat, znanje, upornost i rad, već kao žene razumemo koliko je energije potrebno „sve stići i postići i na strašnom mestu postojati“.

Moda diktira svoj surovi tempo, a dizajneri koji žele ženu da učine ženom moraju držati korak sa svim aktuelnostima iz sezone u sezonu. Moraju učiniti da žena u svakoj životnoj fazi na novi način procveta, a ko bi to znao bolje od druge žene? Mi najbolje prepoznamo slabosti jedna drugoj i razumemo koliko nam je snage na raznim životnim bojištima potrebno da pobedimo sebe, druge, životne okolnosti. Zato hajde malo da se podržimo u tom ženskom rascvetavanju!

Čitave zime se Mirjana i ja dogovaramo da svratim do njenog uređenog studija u Novom Sadu gde bih uživo uživala u njenom novom, napupelom dizajnu kolekcije za 2016. pod nazivom BLOOM. Silno sam želela da uradim nešto za sebe, da se na tren osetim lebdivo-glamuroznom, mrdnem malo iz Beograda, napravim nezaboravne fotose sa stomakom u njenim haljinama romantičnog luksuza.

Ali ne lezi vraže, visokorizična trudnoća i oprez koji sa sobom nosi, zadržali su me u jednom mestu, negde između želja i realnosti gde žena mora da uspori i da se novonastaloj situaciji prilagodi.
Iako često želimo da budemo „ona“ uspešna žena/trudnica/mama sa reklame (jer kako njoj, dovraga, sve tako dobro uspeva?), moramo naći snage da svet prilagodimo sebi. Drugačije će našu rascvetanost svako „drugom to ide bolje“ osušiti. Prolazak kroz mučan put i tok misli prihvatanja sopstvenog tela, emotivnog sklopa i života, nije lagan i ne dajte se deprimirati što niste sad i odmah „na nivou zadatka“, misli i osećaja.

Krize, padovi i besovi sastavni su deo buđenja proleća u sebi, zato oprostite si svaku ljubomoru, nepravdu i grozotu koju osećate. Možda nije lepo ni učtivo, i fakat da je nezahvalno, ali je autentično i iskreno. Pustite lajfkouč gurue koji nas hipnotišu pričama o najboljoj verziji sebe. Nabijaju osećaj krivice i stalno nas gone na neki put „blaženstva“ ne dozvoljavajući nam bilo kakve „loše“ misli i osećaje. Normalno je da nam fokus skrene i da zaboravimo na svetle stvari kada se razotkrivaju i mrakovi u nama. Iskreno verujem, i neću da me zbog toga grize savest – da ukoliko se naša „mračna strana“ spozna i unutrašnjim pogledom obuhvati, sigurno da put od nje vodi ka pravoj, makar autentičnijoj i na kraju tunela – svetlijoj sebi.

Zato nisam htela da se samoobmanjujem i izigravam prepodobnu „u miru i harmoniji sa sobom“ djevušku u ličnim lomovima i proživljavanjima. Dozvolila sam sebi da sve crnilo izađe napolje, da ga pogledam u oči i da sebi priznam – da, plašim se. Da, nisam savršena. Da, i grešim puno. Da, osećam lepe, ali i strašne stvari. Misli su mi ponekad jezive i društveno neprihvatljive. Da, sve je to normalno i ne dozvoljavam da me ubeđuju u suprotno.

Šta sam u periodu velikog straha i nadanja uradila? Na tom putu gde se lomi želja i odustajanje, gde se postavljaju pitanja o smislu i besmislu postojanja, gde se rađaju osećaji uskraćenosti i punoće?
Ono i onoliko koliko sam mogla. Prestala da se kinjim da nešto mogu više i bolje, da „samo ako se dovoljno potrudim ili želim, probam/pokušam, mogu nešto da izmenim“. Sabrala sam se u samosažaljenju i kuknjavi i uzela da učim iz situacije koju imam sada. Šta sa njom mogu? Ne mogu da letim svakog dana na štiklama po belome svetu, ne mogu čak ni na sat vremena da mrdnem do Novog Sada, niti da budem sexy trudny koja sve uspeva i stiže, ali ipak mogu nešto. Imam NEŠTO. A to nešto sastavni je deo mene i mog samosazrevanja. Rasta kao žene, buđenja nove mene.

Mirjana mi je javila da od skoro izlaže svoje kreacije u П1 Concept Store-u u ul. Kralja Petra. Nakon jednog od mnogobrojih pregleda, prošetala sam sa mamom do radnje isključivo zato da sebi napravim gušt. Da pod prstima upijem čipku i osetim kako će se jedna pod hormonima preosetljiva i razdražljiva žena snaći u damsko-šik kolekciji. ;) Mnoge frajerske klijentknje traže haljinu za devojačko veče, venčanje, krštenja ili druge naročite prilike u periodu bombastih stomačića i znam koliko su indisponiranosti sa sobom nosile jerbo žene u tom trenu nemaju „struk i kuk“ i ne mogu se uvući u željeni model. Zato sam na sopstvenoj koži želela da osetim šta je ono što ženi ponajbolje paše (a da nije treša :P) u ovoj specifičnoj fazi života.

Vođena parolom da se moda menja, ali klasika pariske elegancije ostaje, Mirjana je kvalitetnim materijalima i svevremenskim krojevima izdigla prefinjenost iznad trenda, dok je osveženim detaljima (poput bubi kragne, manžetnama od čipke, floralnim motivima, velikim dugmadima i ukrašenim pojasevima) naglasila savremenost ženske persone. Uzimam jednu pastelnu i nežnu, čipku koja pada i nežno zaokružuje dolazak novog bića (jer da se ne lažemo, devojčice vole pastel! ;)) i drugu snežno-belu, onu koja me podseća na čistotu i sjaj razgrnutih slojeva sofisticiranosti. Ali najveća ljubav zapala je na malenom komadu odeće, zamisli kako će jedan novi duh na ovom svetu, još uvek nesvestan sebe, postati isto tako neka nova, u nastanku žena, jednog dana…

Mantra „sada i ovde“, puštanje besova da budu i prođu, navikavanje na život koji svašta nosi, rađaju novu zahvalnost za sve ono što imam. Telo, koje je uspelo svašta da iznese. Vreme za rad na malo drugačiji način. Spoznaju nove vrste ženstvenosti. Ne one predeskriptivne i maštovite koja se zanosi na 7. nebu, već one zrelije. Koja se rascvetava u postanku prave žene.

Uzimam najbolje od današnjeg dana. Čaj kod kuće, cveće koje najavljuje proleće, sumnje da do 9. neba uopšte pogledam u nebo. Pakujem ih u jedno popodne za sebe uz najukusnije u gradu „Mandarina“ grehove koji mi šalju anđeoske poljupce. Oblačim Mirjanine damske haljine, bojažljivo vadim iz kutije prvu plišanu igračku Jellycat iz Gradske bebe, skupljam froncle hrabrosti i kažem sebi – znam da šta god život donese, ja to mogu. Dok slažem u sebi pakao i raj, znam da sam spremna. Da se popnem na to novo nebo.

Putevi vas vode tamo gde možda niste želeli. Ili bar ne onako kako ste želeli. Očekivanja znaju da nas prevare jer se iznova pokazuju kao naopaka za naš razvoj. Prepuštanje toku života i osluškivanje sopstvenog promenljivog tempa, možda je recept. A ako ništa od ovog ne funkcioniše, naći ćete već svoj. Obucite novu haljinu, smažite kolač, uberite pretprolećno cveće. Vidite svoje strahove, unesite im se u lice. Dozvolite da vas sve preplavi i da se čupate iz mutne vode. Jer kada se budete nagutali mnogo soli i kroz škrge uspete da prodišete, znaćete da ste nadohvat čvrstog tla.
I da još uvek možete, iscrpljeno i umorno, sa novom zamajacem strašnog iskustva svetu da date još razbokorenije nove cvetove.

Let’s blossom!

Trudnički zagrljaj od vaše frajerke Ivane

Haljine: Mirjana Vujčić // Kolači: Mandarina Cake shop // Prva igračka, mekani zeka: Jellycat Boubou Gradska beba // Lokacija: Kuća Frajerića // Fotografija: Aleksandra Vučković




4 komentara


text
7.02.2016.

Nena i Marko, Kopaonik 2016.

Stiže mejl. Neobičan, kao i većina koje primam. Znak da ljudi, iz koje god branše bili, uvek imaju nešto zanimljivo da kažu ili pokažu. Javlja se jedna buduća mladica. Kul je, doktorka, zabavna već u komunikaciji, želi da se čujemo oko jedne zanimljive i neobične ideje. Naravno, ostavljam joj svoj broj telefona (za koji me inače pitaju zašto ga krijem kao zmija noge, ali uvek vođena parolom „ko želi, nađe način, ko neće, nađe izgovor“ ne volim da se „besim“ baš uvek i svuda). :)

Živo me je zanimalo šta je doktorka naumila. ;) Malo zabave, malo smeha uz dosta preciznih i taksativnih navođenja šta su ona i njen verenik sve zamslili za svoje venčanje (tako volim, that’s a real woman) dođosmo do njihove nestvarno dobre ideje.

U tom trenu čujem ono što svaki kreativac voli da čuje – da li možete da nam organizujete zimsko venčanje na planini?! Mali broj ljudi, matičar na ski-stazi, sve stilizovano do bola. Da li ja to dobro čujem – skijaši? Sestro slatka, šta da ti kažem, pozvala si specijalistu za neobične i zahtevne događaje… ;)
Pothitno sazivam tim; kreativni konzilijum (na skijama) može da zaseda! ;)

Pravo je pravcato zadovoljstvo kada znaš da si inspirisao ljude (OVDE i ONDE; dobro možda i TAMO :)). Da si ih okuražio na drugačijost, na ludost. :) Na nešto što će zaista biti izrezbareno u njihovim sećanjima kako budu konzumirali bračne dane. Na fotke koje će pokazivati unucima jer su bili tako neustrašivi i netipični. Zato više ne moramo nužno da pravimo inspiracije. Sada imamo ljude koji žele da im osmislimo prave pravcate inspirativne događaje!

Mislili su da se venčaju na Maldivima ili Sejšelima. Samo njih dvoje. Nena je pinovala sve divote u vezi sa venčanjem „Ispod palme na obali mora“. Potom je Marko poslom otplovio u severne fjordove, pa su zamenili leto zimom. Pritom, oboje obožavaju da obilaze svetska skijališta i da žive život u karvingu, mislim da se potpuno razumemo, posebno kad je o putovanjima reč. ;)

Prebacivanje venčane ideje sa plaje na planinu, kakav nadmorsko-visinski šok! Plus, mlada nam je perfekcionista, voli sve da isplanira do detalja i da bude sigurna da torta neće stići u formi bljuzgavice. Moramo hitno&bitno delati, rok je 2-3 nedelje za komplet realizaciju. Ski-staza, restoran, smeštaj i prevoz za ekipu, komplet stilizacija, huh… Može, volimo izazove i ljude spremne na lude poduhvate!
I, idemoooo! Let’s roll again!

Prva misao koja mi se javila jeste napraviti nešto malo drugačije i ne ponoviti se. Jarko crvena je pomalo passe za gradska venčanja, ali se sjajno kombinuje uz belinu snega i planinsku atmosferu. Dakle, wedding lady in red, dolaz u obzir samo u detaljima. Naročito što naša mlada voli „Frozen, when your heart is open“. ;) Ledeno, zimski, inje koje se pohvatalo po lišću, šumska moderna kraljica u pancericama i ski-tip koji je izvodi pred oltar. Može, počinjemo da se igramo!

Kako nam vreme nije išlo sasvim na ruku jer je pred Novu godinu planina ostala naga u svojoj „bezsnežnosti“, morali smo smisliti lokaciju gde ima snega. Dakle, pravac ski-staza i dozvola od Skijališta Srbije da nam u jeku skijaške sezone obezbede jedno parče staze koje ćemo preurediti za venčanje (ovom prilikom se srdačno zahvaljujem na tome što su Frajeru izašli u susret!).

Prednost neobičnih venčanja na terenima koji nisu predviđeni za ovu vrstu događaja (vidi npr. OVO venčanje) jeste činjenica da zaista čarobna! Nesumnjivo ćete i vi i vaši gosti nositi poseban ugođaj i ukus tog dana. Takvi događaji zaista nisu za svakog. Oni su za hrabre, odvažne ljude koji se ne boje toga „šta će čaršija da kaže“. Oni se vode svojim instiktima i željama znajući da rade neponovljivu stvar. Za sebe i svoje najbliže.

Ukoliko želite iskren savet od nekoga ko sve predstavlja sa lakoćom životnog postojanja, pa svaka priča na Frajeru izgleda kao piece of cake – zaista „ne pokušavajte ovo sami kod kuće“. Iako vas podržavam u tome da sami DIY-išete, seckate, lepite i pravite si kreativnu zabavu, mnogo je posla „iza kamera“ koji nije golim okom vidljiv i o kome ljudi ne razmišljaju kada se upuste u ovakvu avanturu. Ukoliko ne želite da nosite tortu u krilima do nedostupne lokacije, da obezbeđujete 300-kilometarski prenos cveća u kofama, da se bavite prevozom, ishranom i smeštajem svih ljudi koji će učestvovati u vašem V-danu, opustite se i prepustite ovakve poduhvate profesionalcima kako ne biste straćili sijaset svog vremena i dobili 1300 nervnih slomova pride. To nikako ne znači da ćemo vas poštedeti svih slatkih muka u kojima ćete morati sami da odlučujete o svakom detalju. Naravno da bez kreativnosti naše mlade Nene (koja si je uz pomoć svoje sjajne zaove sama napravila bidermajer i venčić) ne bismo bili ovako inspirisani. ;)

A prava čarolija može na videlo da izbije tek kada je sve dobro utegnuto i osmišljeno, kada imate ovako sjajne mladence koji vam se prepuste i opuste se jer vam veruju da će sve biti baš kako treba. U toj energetskoj interakciji zajedno stvarate magiju i nešto što volim da zovem „pravo frajersko“ venčanje. ;) Mislim da ne treba ni da pominjem koliko nam zadovoljstvo predstavljaju ovakve, mogu slobodno reći – egzibicije i koliko svi „srce ostavimo na terenu“ kada nas pozovu ljudi koji žele ipak nešto drugačije.

Tada pomeramo planine, topimo ledene bregove, savladavamo krivine usput i uživamo u svakom komadu planiranja (i planinarenja), osmišljavanja i ponovnog izazivanja Pinteresta na crtu. Jer granice su tu da bi se rušile, a naša želja da se makar malo približimo svetskim stilizacijama sa godinama ne jenjava. ;)

Zato se sa našim mladencima spuštamo niz najstrmiju stazu, kroz goleti i vrleti, šume i doline, tražeći prave puteve. Usput uvek shvatimo da uživamo u samom traženju, u neprestanom putovanju i menjanju. Kao vetar koji ti vitla po ušima dok se spuštaš niz stazu, magla kroz koju se probijaš, tereni koje pokoravaš, krčimo put do savršenstva. Sve dok ne izbijemo na čistinu odakle pukne sunce i nepregledni vidik, ne zaustavljamo se u konstantnoj vožnji.

Vozite se sa nama, putujte i maštajte. Inspirišite se tuđim avanturama i stremljenjima. Tražite hrabrost u pričama koje su prave i jake. I ne zaboravite da nikada, ali nikada ne posustajte u svojim željama, čak i kada su obešene o najvišu liticu. Tek kada skočite, čeka vas pravo iznenađenje. ;)
Istina je uvek s one druge strane. ;)

Jesam li vas sasvim, potpuno sasvim nagovorila na ugruvavanje, padanje i lomljenje vratova? Ukoliko nisam, obavezno je čitanje priče ispočetka.
Što bi skijaši rekli: "Pun gas, i pamet u glavu". E, baš tako je u braku. :)


Frajerski poljubac do novih istina i novih avantura, šalje vam Ivana sa frajerskim timom

*Bravo, cure, Frajerke i kraljice, želim javno da vam se zahvalim i pohvalim vas na sjajnom radu!

Takođe se zahvaljujem i Skijalištima Srbije na ažurnosti. Naše avanturiste, odvažne mladence, grlim i šaljem poljupce do svetskih centara odakle se vrtoglavo spuštaju sa vrha u podnožje dok u karvingu testiraju bračne čistine i krivine. ;)
Moliću jedan spust ove sezone i za mene! ;)

Do čitanja…

Lokacija: Kopaonik // Grafički dizajn, papirnati asortiman: Jedan frajer i bidermajer // Dekoracija: Jedan frajer i bidermajer i Studio Mušmula // Fotografija: Nikola Marinković // Stilizacija i organizacija: Jedan frajer i bidermajer



3 komentara


text