Rađanje novog života

 

Ovo nije priča o venčanjima, o fino udešenim ljudima, bidermajeru i velikom danu. Ovo je priča o svakodnevnim danima koje percepcija čini velikim. Priča o borbi za jedan udisaj života koji se još nije rodio.
On postoji kao želja i kao ljubav, hrani se svakodnevno verovanjem i iščekivanjem. Do njegovog daha bilo je pregršt neprospavanih noći, neuspelih pokušaja i godina koje sustižu jedna drugu. Ovo je priča o nezaustavivoj nadi da jedno biće ugleda svetlost ovozemaljskog sveta.

Pre mesec i kusur dana stigao mi je mejl veoma simpatične sadržine. Javlja se jedna Jelena koju je zima zadesila u Srbiji umesto u Zagrebu i ima zanimljivu ideju sledeće sadržine:

„Dragi Frajer & bidermajer, možda je glupo pitanje, jer se na blogu vidi da se tim stvarima baš ne bavite, no toliko mi se sviđa kako radite to što radite da ne mogu odoliti, a da ne pitam. Ovako trudna sam nakon X godina pravljenja djeteta i želim divne profi fotke svog vlastitog stomaka. Znam i šta želim, zimu, jelku da svjetluca i taj trbuh s curicom unutra.“.

Nisam stigla ni pošteno da razmislim o svemu, a već sam uhvatila sebe kako mi prsti prebiraju po tastaturi. Potpuno me je raznežila sadržina poruke, a na stranu to što mislim da bi svaka žena trebalo sebi da priušti iskustvo šminkanja, mackanja, oblačenja i poziranja koje će joj ostati kao sećanje na period čija je važnost isključivo merljiva ličnim osećajima.

Jelena mi je sažela poslednju deceniju svog života u nekoliko rečenica. Borba za dete koja se odvijala godinama uporedo sa poslom i svakodnevicom. Počela sam da razmišljam o unutrašnjoj potrebi žene da se ostvari kao majka, o rastu porodičnih odnosa i o značaju širenja sveta kao produžetka ljubavi dvoje ljudi. Većinu žena, srećom, nikada život ne ošine jezivom nemogućnošću da trudnoću izvede do kraja. Druge, pak, a znam da ih nije mali broj, stoje neumoljivo na poprištu borbe za novi život.

Faze su mukotrpne, a hepiend nije izvestan. Od psiholoških lomljava, osećanja manje vrednosti (bez obzira na svu moguću podršku partnera) ta borba je nešto što većim delom žena mora sama da iznese. Mnoge stvari se promene, mnogi se na tom putu pogube, ne postoji jasan pravac i usmerenje kako i kuda ići. Jedino što sam shvatila je da su napori da se ostane pribran, da se izađe iz psihoze i zadrži kompas ka višem cilju zaista nešto što zahteva nadljudske moći. Sva ta mukotrpna fiziološka, hormonska i pshihička drndanja testiraju odlučnost i prisebnost. U trenu vaše telo postane vreća za ispitivanje i ubode igli, poligon za istraživanje i nove pokušaje. Duša vam se cepa na delove dok se sa vama igraju kao sa marionetom. Neko drugi povlači konce dok neprestani osećaj nemoći i nesigurnosti razdire danonoćno.

Zato je svaki dan vreme da slavimo veliku pobedu života! Nakon mnogo izgubljenih partija, poslednjim atomima snage, iz petnih žila i velike želje, negde se začne čudo. U čast tog malog čudesa, odlučila sam da pomognem ovoj budućoj mami kako god mogu. Novogodišnja jelka, zvončići, upaljene svećice, sve je spremno za dah jedne male curice.

Dogovorili smo se da ne kreiramo ništa pompezno, pristižemo na beleženje prijatne, porodične atmosfere u domu Marinovih.

Puštali smo Let it snow nebrojeno mnogo puta, pili čaj i jeli kolače dok smo nameštali scenu, svetlo i šminku. Buduća mama bila je vidno uzbuđena pokušavajući da nam objasni kako poziranje baš i nije njen fah. 🙂 Nakon nekoliko trenutaka, sve nas je opila topla atmosfera, miris jele i zime kroz prozor njihovog doma. Škljoc je mogao da počne. 🙂

Dečije knjižice, benkice i patofnice spremne su za dolazak jedne cicke. Za novi put dečijih stopa koji porodicu zbližava i povezuje. Najveći poklon u 2014. svest je o rađanju jednog života koji produžava tuđe živote. Nakon brojnih neuspelih pokušaja, posrtanja, lažnih nadanja, ovaj put je stvarno. ♥

Gledala sam titraje u njihovim očima, blažene poglede na stomak i usputne poljupce.

Gledala sam kako je muž tu za svoju ženu, za njene potrebe i želje, mazeći je dodirom punim razumevanja.

U jednom trenutku je došao sa crvenim cvidžama koje su nam se uklapale u čitav koncept dekoracije iako ga fotografisanje u prvi mah nije preterano zanimalo. 🙂
Pridružio se svojoj supruzi i u ovom trenu kao verni kopilot u dugogodišnjem letu. Iako će postati roditelji u svojim kasnim 30-im, godine okršaja sa nemogućnostima i prilikama koje se nisu otvarale, učinile su ništa drugo do toga da se još više zbliže.

Počela sam da pojmim kako se postaje bolji od sebe, kako si tu za drugog i kako se čovek voli sa svim bolovima koje svestan ili nesvestan sobom nosi.

Nijedan pokušaj da isplivate na površinu nije zagarantovan. Izvesna je samo borba. Sa sobom i sa svojim nedostacima. Niko nije obećao da će biti baš lako, ha? I taj hepiend, ko nas je toliko puta slagao? Kada bolje razmislim, ne želim ni da bude end, makar uz sebe imao epitet happy. Dobro je sve dok traje, u procesu se krije snaga. U procesu se nalazi saznanje da možete biti duži od sebe, postojaniji i bolji. Iskustvo da kroz najgore iz sebe možete izvući najbolje. Hrabrost, istrajnost i zrelost. Taman nekolicina vrednosti kojima ćemo obučiti one koji ostanu iza nas. Čini mi se – sasvim dovoljno za jedan život. 😉

Do čitanja, ostajte mi otvoreni za sva moguća čudesa…
Vaša Ivy M2

Fotografija: Nikola Marinković // Šminka: Make up by Milana Perišić // Kolačići: Creative cookies // Kapkejkovi: Hangri kapkejk // Organizacija i dekoracija: Jedan frajer i bidermajer