Da l’ si devojka il’ demon sada ti?

„Vile žive po velikim planinama i po kamenjacima oko voda. Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku haljinu obučena, i dugačke, niz leđa i prsi raspuštene kose. Vile nikom ne će zla učiniti dokle ih ko ne uvrijedi […] a kada ih ko uvrijedi, onda ga različno nakaze: ustrijele ga u nogu ili ruku, u obe noge ili obje ruke, ili u srce, te odmah umre.“ (iz Vukovog Srpskog rječnika)

Koliko je sličnosti sa ženama i ženskim principima? Malo, suviše, dovoljno? Hajde da se ne lažemo, prostreljujemo rečima, oduzimamo noge pogledima, ranjavamo postupcima. Zato što smo najdivnija i najdemonskija bića. Žene. Istovremeno veštice i vile. Demonska i božanska bića.

Koliko silovite, neobuzdane, potisnute energije nosimo strahujući od sopstvene snage? Da svet ne pokorimo. Koliko najnežnijih i najsuptilnijih erupcija u nama kulja? U nama nesvesnim da njima možemo taj isti svet da menjamo. Od vilinske ženstvenosti satkane, veštičijom zagonetnošću obučene, zmajevitim srcem namunjene, velikom rukom stvorene, mi smo sve. Mi smo svet. Anđeli, demoni, majke, kreatorke, nečije žene, nečije ljubavnice, svoje progoniteljke. „Sudba moja jeste čudesna. Ja sam lovac srca svoga rođenoga“. Prepoznajete li se?

Zato je ovaj tekst o našim mrakovima koji se stapaju sa lepotom. O htonskom u biću, o kolektivnoj svesti naših prababa koja tinja u nama. O pričama koje kazuju o prehrišćanskim zaštitinicama žena, o magijskom i demonskom, o primitivnom i neodoljivom. O očima koje pod svetlošću lune postanu duboka jezera dok se obrazi kao krv zacrvene. O telu koje uranja u jezersku vodu, samo na svetu, samo za sebe.

Ne, ne moramo mnogo da tragamo. Dovoljno je da zavirimo u ženu i znaćemo o čemu pričam. O onom što je ugušeno i prigušeno savremenim svetom, kodeksima ponašanja, ubicom reagovanja. Ne, ne moramo ni mnogo da putujemo. Inspiraciju često tražimo u dalekim predelima, u drugim kulturama, u tuđim verovanjima. Bezvoljni da začeprkamo po sebi i da zarijemo nokte u sopstveno tle. Kada se prva brazda uzore, zemlja razgrne, već u prvom sloju nosi različite mitske talase, izmešane, sačuvane, i dan-danas žive.

Čitav svet počiva na nekoj vrsti verovanja. Racio koji ne ume da objasni nesvesne sile pripisuje ih onostranom delovanju, mitskom sloju na kome su civilizacije počivale. Ne moramo se baviti šamanizmom, keltskim verovanjima, egipatskim proročanstvima ili pak Noćima veštica. Dovoljno je da kročimo na tle istočne Srbije na kojem se ukrštaju rimski drumovi, vilinska kola i pravoslavni manastiri.  Zato krećemo na obronke Homoljskih planina, u jezgro vilinskih kola, da upijemo nešto od ostataka naše prehrišćanske tradicije.

Još kao klinku opsedala me je magnetična neobičnost vlaškog naroda, priče koje su se oko njih ispredale, paganski običaji u razdoblju savremene civilizacijske svesti zadržani. Kako? Dosad? Kakve su to žene oko kojih se predu prigušene priče, kao da će se nešto strašno desiti samo ako se naglas izgovore? Koliko smo takve žene nekad bile, a koliko smo zatrpane intelektualnim razvojem? Šta se dešava sa onim primitivnim, nagonskim u nama?

Da li smo zauvek zažmurili na primordijalne instikte ili su nas samo ubedili kako su „nevaljali i neprimereni“? Zato postaju naša „senka“ duboko potisnuta u nesvesno sa kojom se savremeni čovek bori umesto da je integriše. Kroz žensko biće i ženski pol, danas pokušavamo da tu dezintegraciju prevaziđemo, da je osvestimo kroz najprimitivnija „taman posla, beži od mene, samo za zatucane“ verovanja. Eto, neka bude. Danas smo zatucani i vlaškom mađijom („ćuti da zlo ne čuje, pu-pu“) omađijani.

Čitav sistem ženstvenosti u vlaškoj tradiciji zasnovan je na verovanju u vrhovno božanstvo Muma Paduri. Ona je Velika majka, stvoriteljka koja oličava izuzetnu dobrotu i neizmerno zlo istovremeno. U ovoj tradiciji, jednoj od retkih zasnovanih na matrijarhatu, Muma Paduri je i sama čisto oličenje ženstvenosti. Površnosti i dubine. Bezočnosti i plemenitosti. Jer ona je žena, stvoriteljka, praroditeljka, ona koja unosi velike preokrete i novine u sve oblasti ljudskog delovanja, zaokrete u građanskom moralu, emocionalnim stanjima i u načinu razmišljanja. Podseća na psihoanalizu? Na prigušenu suštinu koja oće napolje? Ma, kakvi! Samo nam se pričinjava.

U vlaškoj tradiciji žena je ta kojoj je dato da razume i iznese ljudsku sudbinu. Komunikacija sa svetom onostranog pripada uglavnom njoj, nosiocu božanskog i demonskog. Zato je Velika boginja Muma Paduri zaštitnica žena, ona je nosilac silovite i neodoljive ženske snage. Velika, Šumska majka, Muma Paduri živi na šumskim obroncima. Pred svetlosne livade izlazi u svojoj dugoj haljini i raspletene kose kako bi čula pozive vračara ili devojaka. Ona poseduje moć transformacije koji njenu nadlepotu može srozati do neprepoznatljivosti. Njen najbliži saradnik je Vodeni duh, demon koji često pribavlja žiotinjsko obličje. Vlaška mitologija ne može se jednostavno svesti na i danas uvreženu podelu na vile i veštice u kojima je oličeno dobro i zlo. Ta podvojenost natprirodnog bića u verovanju Vlaha odraz je svesti i njene podsvetsi, dihotomije i previranja unutar svake ljudske duše.

Mrdnuvši se dalje od civilizacije, skinuli smo koru urbanog čoveka i ogolili neke duboko skrivene težnje u verovanje kroz mitove. Poverovali smo da možemo bolje spoznati sebe ako upoznajemo prirodno, nagonsko i neobuzdano. Prizvali smo svoju intuiciju i unutrašnja čula. Jer tome nas mitovi i uče, kako da kolektivnu svest spoznamo, a da je pritom da je ne zatrpavamo i zataškavamo. Uče nas i još nečemu. Ljudskoj divljoj i nesputanoj snazi koju danas pod okriljem savremenog sveta prikrivamo. Divnoj i strašnoj, poput bujice koja nosi sve pred sobom. Mitovi nam kažu da ne smemo da je sputavamo, već samo usmeravamo. Jer svako od nas je vrač sopstvene sreće, svako tvorac svog korita. Tamo gde spadaju brane, tok života odnosi naslage nagomilane i zakrčene reke. Ona traži slobodna da teče jer se sama kroz proticanje leči. Leči se do pesme i do maternje melodije, sve dok svoja, ponovo rođena zauvek ne progleda.

Da krčimo, molimo, volimo, bajamo i spajamo.
Nespojivo, zagonetno, nesaznatljivo i neprihvatljivo.

Vaša Ivy M2

Muma Paduri: Nevena Miličević (IG: nevena) // Šminka: Ivana Mijić // Frizura: Jovica hairstyle // Svilena haljina, cipele (prva promena): Verica Rakočević // Autfit (druga promena): sve vintage // Nakit: Luxenter, Zlatara Andrejević // Torta, kolači: Naša mala zavrzlama // Pas: Ajs Katarine Kićanović //  Asistent svetla: Daniel Romanović // Fotograf: Nikola Marinković // Stilizacija, dekoracija i organizacija: Jedan frajer i bidermajer
autor: Ivana Marinković Mandić