Kud plovi ovaj brod?
Poveriću vam se. Imam jedan pogolem problem. Veliki kao oči ispred poslastičarnice. Ko kuća. Ko Big Muzzy. Jeste li i vi učili engleski uz Mazija? Ukoliko niste, onda verovatno nemate taj problem. Ili možda ni ne znate da ga imate. Dobro, nije baš problem, ali je paradoks. Dabome, imam paradoks. I zove se Brak.

Ja zapravo ni ne znam šta je to. Ni šta jeste ni šta nije. Brak je sve i brak je ništa. Sve je sa vama i ništa bez vas. Brak guta ljubav i brak servira ljubav. Kako kojim danima. Proždrljivim i nervoznim kada mu creva rade brak oće da pojede sve što mu dopadne šaka. Zadovoljnim i staloženim, brak vam priredi i doručak u krevetu. Eto, lepo vam kažem, i dalje ne znam ni ko je ni šta je. Da li je ala ili kućna pomoćnica? Je li mrak ili je zrak? 😛
Čudan život živi to zrakasto-brakasto biće. Niko nas zaista sa njim upoznao nije, o njegovoj ličnosti slabo se govori, to mora da je neko sveprisutno božanstvo čiji smisao nama smrtnicima nije dato da dokučimo. A taj monstrum vreba, čeka, motri na tebe, gotovo je, ti si sledeći. I samo si čuo priče o njemu, znaš da nekad dođe, ali ne znaš šta u zasedi čuči.

A možda ništa. Možda baš ne ono što ti kažu u časopisima „kako da ovo-i-ono u braku“? Izvin’te, a oćete li mi reći kako i u mraku? Reci NE bezveznjakovićkim bezveznjakovićkama od saveta i ispraznim pričama. Oće neko da ti priča šta Ti da radiš i šta je dobro za Tebe? Glavu nemaš, možda ti je brak pojeo u mraku? 😛

Što mi ti ljubljeni časopisi nikada nisu rekli da je brak kao mutna rečna voda? Ploviš i pokušavaš da nađeš balans, a da ti opet tok ne dosadi. Da je oko tvog jedrenjaka mnogo gadosti koje plove, koje se kače za tvoje sidro i pokušavaju da te odvuku na dno?

Zašto ne zauste da kažu da bokobrane moraš da prevezuješ svako malo na drugu stranu da se ne bi olupao o drugi brod i time oštetio dragocenu konstrukciju?

Možda zato što ne znaju. Što nikada nisu zaplovili životom. Što su birali glisere koji ih izbace sa palube kada dođu novi gosti. Što nikada nisu razapeli jedra da se puste niz vetar. Jer, znate, dragi moji savetodavni magazini, teško je ploviti punih jedara u različitim vremenskim okolnostima. Umeju neočekivano da se pocepaju, a to košta. Svako krpljenje je skupo ko sam đavo. Potrebni su vam dani i dani strpljenja i ušivanja, strpljenja i ušivanja. A čak i kada ih pokrpite, šav ostane vidljiv i isprekidan. Da ne govorimo o tome da postoji opasnost da jedra mogu na istom mestu pući ako kojim slučajem dune malko jači vetar.

A šta, dragi moji mudri časopisi, kada naiđe nevreme, neka baš strašna bura? Niste je očekivali, niste imali vremena da se pripremite, ne znate šta vas je snašlo. Batrgate se da savladate morsku bolest i uzmete kormilo u ruke, a ono neće da prođe pa neće. Lepo mu da vas bacaka tamo-amo čisto iz fazona da vidi koliko ćete izdržati, a da se ne prevrnete.

Nekada morska bolest može trajati danima, mesecima, godinama. Ni to mi niste rekli pre no što sam se ukrcala? Pa, dobro onda, daj da spasavam živu glavu, kako može da se napusti ovaj brod? Ima li kopna na vidiku? I zašto uopšte da jedrim u životu? Šta će to meni? Mož’ se negde ovog trena siđe?

E, a vidi ovo. U životu uopšte ne moraš da jedriš. Možeš da sediš na kopnu i da posmatraš jedrenjake. Da im se diviš kako su lepi i moćni, a da ni ne znaš kroz kakve plovidbe mornari prolaze. Zamisli da nikad ne znaš, da ne probaš, pa makar se i prevrnuo! Život, pa i brak, počinje tamo gde se ostavi koktel na plaži i ukrca u neizvesnost. Tamo gde ni ne slutiš da su najslađi kokteli na otvorenom moru. Oni se pamte, njihov ukus se prepričava. Tamo gde čuči sloboda bića koja isključivo na vetru najveću brzinu razvija. Vetar je odraz tebe, vetar te tera da sazriš, da jedriš, da čvrsto stegneš kormilo kada on udari svom snagom. Vetar te gura da postaneš kapetan. Čoveče, kapetan. Kapetan svog broda.

Zato neću da vam budem taj časopis. Neću da vam pišem #loveofmylife, #mysweetlove, #myprecious, #kiss, #cmok-smok zato što ni #myhubby , ni moj brak, kao ni svaki drugi nije savršenstvo. Da ne govorim o tome kako #ILoveMyLife često ima svoje naličje zvano #IzemTiOvajŽivot. Brak ne čine samo lepe fotografije sa putovanja za druge gde će svi videti koliko ste divni i srećni. Niti su konstantni ovakvi trenuci hedonizma. Ali ih, hvaljen Džizus, ima tačno toliko da duboko udahnete, da skupite hrabrost da se otisnete od obale u neke vaše vode, u samo vaš život sa saputnikom ve(t)rom koji mrsi kosu (a ponekad i račune :)).

Možda nakon 2 godine tek nešto malo znam o braku. Svom.

Brak je kada sa vremena na vreme jedriš po najprozirnijim vodama nepreglednog mora, u sledećem trenu nemaš za najobičniji tiganj niti te udica nešto hoće, a onda kada ti se pričini da ne možeš izdržati više ni trena, iznenada zaploviš po nekim novim vodama. Kada se budiš noću samo da čuješ da li onaj do tebe diše. Kada preuzmeš kormilo iako je neuporedivo lakše da se sunčaš na palubi. Kada sakriješ godišnjicu braka od očiju sviju pa za par dana odeš da izigravaš manekena-mornara. Kada ukrasiš svoj brod balonima da se šareni u mutnoj vodi. Kad se u poslednji čas setiš da si zaboravio klopu pa zoveš Foodpandu da ti organizuje najukusniji W-suši u gradu (svaka čast, ljudi, tačno na vreme, nismo se praznih stomaka, a ni šaka iskrcali!). Kada cokćeš od miline zagnjuren u suši, a realno treba da si kupiš onaj tiganj. Kad se jednom živi. Kada nabaciš cvidže onda kada sunca više nema pa se praviš da si opasan #frajer.

Kad ti život uvali kosku. Kad baš nešto naučiš da voliš tu svoju kosku jer posle nje znaš da ćeš na red doći torta. Kad osetiš da život nije sladak kao kapkejk, ali da kapkejk čini slast života. Kada se ne prevrneš u mutljavinu, već nekako izbalansiraš, sačekaš da se sve smiri, uzmeš gitaru, sipaš vino i pogledaš gde si. Negde daleko od obale, na putu. Ka novim pučinama, ka boljem sebi.

Svi ti prividi na kopnu učine ti se tako sitnim, skoro pa se naprežeš da ih spaziš jer si prilično daleko od obale. Negde ploviš po vodama mira kada kompas pokazuje dobar pravac. Vidiš svetlo koje titra u daljini i shvatiš da se ponovo krećeš. Lagano i spontano. Ka Svetioniku.

Hvala svim saradnicima i prijateljima koji su nam jarko svetlo dobacili za 2-godišnjcu braka.
Svetski čuvenom portalu za poručivanje hrane Foodpandi na kome možete kroz par jednostavnih koraka naručiti klopu iz najboljih domaćih restorana čak i u ekstremnim uslovima strahovite gladi;
Hangriju koji nas tovi slatkišima (omiljenim sa višnjom, njam!); frizerskom salonu Bob što me je opremio za jesen kestenjastom bojom; šminkerki Ivani Mijić koja me je ulepšala tako da muž ne mora da me gleda smo sa punđom na vr’ glave, već da mu budem #cakana i #ubava; Tetrastar #party balonima i ukrasima (jedan se oslobodio okova i krenuo na sopstveno putešestvije; ukoliko ga vidite negde na nebu, možete mu slobodno reći da nismo toliki smarači kojima nas je smatrao kada je zbrisao :)); drugu koji nas je rejbankama namunjio (kome treba kontakt, neka se javi u inboks, čovek ima sve dobrostojeće modele); našem domaćinu i drugaru jedriličaru Joci kome smo obećali da ćemo sl. put doći na neko pravo hardcore jedrenje (eto predloga kako da provedete dan u gradu, ukrcajte se i otvorite jedra na reci, dobar je test za veće vode, fon: 065 555 0 777 ;)), talentovanoj Moniki Pavlović koja nas je fotkala na nestavrno maloj kvadraturi i do kraja uspela da balansira zajedno sa nama žonglirajući tanjirima i objektivima. 🙂
Zbog čitavog ovog naroda i njihovog rada, čovek poželi da kroz par dana ponovo slavi godišnjicu. 😉

Do čitanja i novih vetrovitih pravaca, ostajte mi zdravi i bačenih mamaca! 😉

Vaša saputnica Ivy M2 na polovidbi ka Svetioniku
Fotografija: Monika Pavlović
autor: Ivana Marinković Mandić