Sitnice koje život znače

„Izvini, moram da žurim, trčim dalje… Nemam sad za to vremena, ludilo od života…“. I tako ukrug. Hvatam sebe kako me stvarnost suočava sa pritiskom današnjice i kako već jasno vidim da svi mi neprestano trčimo, a manje hodamo. I kako vremenom sve više čeznemo za tim spokojnim hodom, nogu pred nogu. Smirenim, laganim korakom dišući iz stomaka. A, ne, toga nema. Nemoj da maštaš. Lepo u pravilima igrice kažu da se moramo pentrati na novi nivo inače gubiš život. Game over. Ko ti je kriv što uputstva nisi čitao na početku?! Pa-pa, uspešni živote, igraj po pravilima ili budi zauvek neprihvatljiv za društvo.

Jurcamo čitav životni vek. Biti super đak, strava student, zaposliti se, raditi dobar posao kako treba jer toliko smo već, dođavola, u tu igricu sebe (a i vremena) uložili, do 181. nivoa stigli, kako sada dići ruke od svega? Ta nismo valjda kukavice…Uz to, biti žena. Biti lepa, negovana, stilizovana, izdepilirana, nalakirana, isfenirana, poželjna, doterana. Jer, zaboga, žensko sam. Ili sam to nekad bila.

Da li smo trčeći, negde usput izgubile ženstvenost? Osećaj da uživamo u sebi i u tome da smo ipak najpre žene? Imamo li još uvek smisla za zastajkivanje i istinsko disanje? Da, ono spokojno, iz stomaka. Znam, nisu takvi uslovi, došlo drugo vreme. Nivoi su sve teži, ali, srećom, priča se da je kraj igrice zaista glamurozan. 😛

A hajde malo da pauziramo. Onako iz fazona, da vidimo šta će se desiti. U, zamisli da stisnemo pauzu baš na prelasku na sl. nivo! Da suzbijemo želju za napredovanjem i samo malo zastanemo. Eto, makar da proverimo hoće li nam biti gore ili bolje kada nešto za svoj gušt uradimo. Nešto skroz ženski, rasterećeno, bez ostalih ljudi, frka i očekivanja. Nešto sebično, na sebe koncentrisano, najgrđe moguće kao-da-će-se-svet-srušiti-ako-me-nema, potpuno neoprostivo i lakomisleno dangubljenje, isključivo za sebe. Jeste, istina je. Huškam vas na mali hedonizam i na povremeno popuštanje dizgina. 🙂

O tome sam razmišljala do sam osmišljavala ovu inspiraciju. O beznačajnim stvarima za koje sve manje imamo vremena, a koje duh drže vedrim i nahranjenim. O doručku u krevetu, knjizi i čaju, o nekom slatkom grehu, o buketu cveća. Ne za Instagram, već za dušu. Izdvojene od svih i same sa sobom.

Čuvati trenutke za sebe postaje perverzno, neprihvatljivo. Obelodanjivanje tera intimu u ćoše da se posrami nevaljala zato što nije slušala na času. Ona je danas vrlo neopravdana i teško razumljiva. Dijahrona, u svakom smislu. Zato sam svim saradnicima rekla – Oću da pravimo odu ženstvenosti. Odu ženskim momentima u intimi, ženskom miru i suptilnosti. Ženskom dokoličarenju izjutra. Ženskom razvlačenju, sporom i laganom uživanju u malim ritualima.

Hoću da predstavim ženu koja u frci i panici traži mir duboko iznutra. Koja isključuje sve oko sebe da bi konačno čula sebe. Ženu koja zapisuje svoje misli na papir. Koja se budi i proteže kao mačka. Koja zna da je čeka stresan dan (čuj dan, život!), a ne libi se da sebi ugađa trenucima koji joj daju neophodnu snagu. Ona se smeje sa sobom i suncem. Ona i na dan svog venčanja mora da ima makar trenutak mira, bez igde ikoga. Želim da vidim ženu svom svojom ženstvenošću okruženom.

Takva žena zaključa vrata sobe jer tog trena treba sebi. Smeška se ortački svom odrazu u ogledalu dok pije kafu, ne zaboravljajući ko je večito bio uz nju. I koga nipošto ne sme da izgubi jer ju je dugo upoznavala. I dok čeka svog čoveka, tu je njena ona da joj zagledanoj u život kaže da će sve biti okej. Sve dok ne izgubi kontakt sa njom, sve dok je takvu i-nikakvu-i-nekakvu najistinskije podržava i voli. Jer dugo su njih dve mnoge puteve tabanale. Mnogo noći probdile, puno se svađale da bi se shvatile. Takva žena ima se na koga osloniti. Jednom kada ima sebe, ona više nikada nije sama.

Tako smo skrivene na poslednjem spratu hotela Evropa, nas 4 ženske persone (prekrasna Ivona, Ptičica, Rozi i ja) delile žensku energiju pokušavajući da vam prenesemo svu dubinu i lavirinte ženskog bića. Sve nežnosti, suptilnosti i senzualnosti koje žena uprkos svim pritiscima i problemima emituje. Puštale smo Bjork i muziku iz filma Stealing beauty, rađale smo ženu koja se budi, koja oslobađa sebe i brine o sebi.

Ženu koja voli da zaviri u najstarija izdanja ruskih prevoda na čijim se poleđinama reklamiraju ženski šeširi i kreme za cipele. Čuva nakit kao porodičnu dragocenost i zna onu iz narodne poezije „Zubi su joj kao niska bisera. / Kad govori ka da golub guče“. Čita sonete Pabla Nerude i zapisuje stih iz neke njegove zbirke (čini joj se da je tu zbirku videla u filmu Patch Adams i da se baš zove „100 soneta o ljubavi“). Posvećuje stihove svom čoveku koji razume njenu potrebu za sebeljubijem. Ona misli na njega, ali razmišlja i o sebi. Ne utapa se, ne stapa. Ostavlja prostor između njih dvoje da ga malo-pomalo dopunjava ljubav.

Promišlja o svojoj telesnosti, o promenama. O borama koje će se pojaviti na licu, o brazdama na telu, o godinama u srcu. I shvata da će sebi uvek biti mlada. Koliko god se spolja menjala, uvek će se ispraviti i namignuti sebi sjajnoj u ogledalu. Potapšaće se po ramenu ne zbog svega onog što je postigla, već zato što je nešto u sebi za sve ovo vreme postigla. Zbog svega onoga kakva je dan-danas.

I zna da ma koliko mackala i cackala svoje telo, ono će vremenom ostariti. I zato bi morala istinski da ga voli. Da ga ljubi jer je kroz život nosi, takvo, nikakvo-i-nekakvo, nesavršeno, a njeno. Da ga pomazi pomirljivo bez prekorevanja i pustih ambicija da bude nešto što ono nije.
Da neguje i čuva kako svoj duh, tako i okvire duha.

Zato hoću da zajedno razmislimo. Da li dovoljno volimo svoju ženstvenu stranu?Ili puštamo da nas ubede kako je nerazumna, preemotivna, histerična, večito u PMS bagovima i imaginarnim neuravnoteženostima?
I još nešto hoću da vas pitam. Kada ste uradile nešto samo za sebe? Ne, ne pitam vas za posao, ne šta ste novo kupile, ne kakve ste fensi stvari sebi priuštile, već šta zaista radite za sebe? Iskreno, mene ovo pitanje poražava jer hvatam misao u trenutnom zaboravljanju da doprinesim sebi. Zato pišem. I radim ovakve stvari. Da me trgnu. Da se podsetim. Na prave, ženske momente.

Do čitanja i drugog dela senzualne inspracije, ostajte mi samobrižne i ženskom energijom osnažene.
Vaša Ivy M2

Model: Ivona, agencija Fox // Mesto snimanja: Hotel Evropa // Šminka: Ena Jović // Frizura: Irena, Frizerski salon BOB // Veš, pidžama, kombinezon: Yamamay // Haljina: Predrag Đuknić // Nakit: Sonia heartmade accessories, Atelje Kimer, Zlatare Stefanović // Čarape: Socks from heaven // Šminka na snimanju: GOSH cosmetics // Slatkiši: HomeMade company // Porcelan: iz privatnih izvora i iz radnjice Stela // Dekupaž rekviziti: Home with style // Papirnati asortiman: Anja Blanuša za Jedan frajer i bidermajer // Asistent organizacije: Rozalija Obajdin // Fotograf: Dragana Paramentić Nasmej se ptičica // Organizacija, dekoracija i stilizacija seta: Jedan frajer i bidermajer
autor: Ivana Marinković Mandić