Posvećenje proleća u haljinama Mirjane Vujčić

Dobre ljude čuvam kao suvo zlato. Dobre saradnike još više. Kao rudar koji kopa i slučajno u prašnjavoj zemlji oseti grumen, takav vam je osećaj kada se u poslu energetski poklopite sa nekim, sasvim nenadano. Izuzetno cenim žene u poslu jer znam koliko je teško stvoriti i održati svoj brend. Naročito ukoliko ste vredno učili i pijukom kopali u 20-im, a počeli apsolutno da se ostvarujete kao poslovno biće tek deceniju kasnije. Tridesete nose veliku sigurnost, zrelost i samopouzdanje, ali i težinu za koju žena oseća da je pritiska jer poput Šive mora iznedriti 100 ruku i izbalansirati sve bitne životne momente – decu, muža, kuću, posao, prijatelje, sebe. Da li je normalno da se žena u ovim godinama sve više gubi, kontradiktorno momentu kada treba na više polja da procveta?

Zato od samog našeg poznanstva skidam kapu (ili u našem svetu – damski šešir :)) Mirjani. Poznajemo se od početaka i njenog i mog brenda (moje impresije o njenom radu možete pročitati u OVOM postu) i mogu samo da kažem da izuzetno cenimo jedna drugu. Ne samo talenat, znanje, upornost i rad, već kao žene razumemo koliko je energije potrebno „sve stići i postići i na strašnom mestu postojati“.

Moda diktira svoj surovi tempo, a dizajneri koji žele ženu da učine ženom moraju držati korak sa svim aktuelnostima iz sezone u sezonu. Moraju učiniti da žena u svakoj životnoj fazi na novi način procveta, a ko bi to znao bolje od druge žene? Mi najbolje prepoznamo slabosti jedna drugoj i razumemo koliko nam je snage na raznim životnim bojištima potrebno da pobedimo sebe, druge, životne okolnosti. Zato hajde malo da se podržimo u tom ženskom rascvetavanju!

Čitave zime se Mirjana i ja dogovaramo da svratim do njenog uređenog studija u Novom Sadu gde bih uživo uživala u njenom novom, napupelom dizajnu kolekcije za 2016. pod nazivom BLOOM. Silno sam želela da uradim nešto za sebe, da se na tren osetim lebdivo-glamuroznom, mrdnem malo iz Beograda, napravim nezaboravne fotose sa stomakom u njenim haljinama romantičnog luksuza.

Ali ne lezi vraže, visokorizična trudnoća i oprez koji sa sobom nosi, zadržali su me u jednom mestu, negde između želja i realnosti gde žena mora da uspori i da se novonastaloj situaciji prilagodi.
Iako često želimo da budemo „ona“ uspešna žena/trudnica/mama sa reklame (jer kako njoj, dovraga, sve tako dobro uspeva?), moramo naći snage da svet prilagodimo sebi. Drugačije će našu rascvetanost svako „drugom to ide bolje“ osušiti. Prolazak kroz mučan put i tok misli prihvatanja sopstvenog tela, emotivnog sklopa i života, nije lagan i ne dajte se deprimirati što niste sad i odmah „na nivou zadatka“, misli i osećaja.

Krize, padovi i besovi sastavni su deo buđenja proleća u sebi, zato oprostite si svaku ljubomoru, nepravdu i grozotu koju osećate. Možda nije lepo ni učtivo, i fakat da je nezahvalno, ali je autentično i iskreno. Pustite lajfkouč gurue koji nas hipnotišu pričama o najboljoj verziji sebe. Nabijaju osećaj krivice i stalno nas gone na neki put „blaženstva“ ne dozvoljavajući nam bilo kakve „loše“ misli i osećaje. Normalno je da nam fokus skrene i da zaboravimo na svetle stvari kada se razotkrivaju i mrakovi u nama. Iskreno verujem, i neću da me zbog toga grize savest – da ukoliko se naša „mračna strana“ spozna i unutrašnjim pogledom obuhvati, sigurno da put od nje vodi ka pravoj, makar autentičnijoj i na kraju tunela – svetlijoj sebi.

Zato nisam htela da se samoobmanjujem i izigravam prepodobnu „u miru i harmoniji sa sobom“ djevušku u ličnim lomovima i proživljavanjima. Dozvolila sam sebi da sve crnilo izađe napolje, da ga pogledam u oči i da sebi priznam – da, plašim se. Da, nisam savršena. Da, i grešim puno. Da, osećam lepe, ali i strašne stvari. Misli su mi ponekad jezive i društveno neprihvatljive. Da, sve je to normalno i ne dozvoljavam da me ubeđuju u suprotno.

Šta sam u periodu velikog straha i nadanja uradila? Na tom putu gde se lomi želja i odustajanje, gde se postavljaju pitanja o smislu i besmislu postojanja, gde se rađaju osećaji uskraćenosti i punoće?
Ono i onoliko koliko sam mogla. Prestala da se kinjim da nešto mogu više i bolje, da „samo ako se dovoljno potrudim ili želim, probam/pokušam, mogu nešto da izmenim“. Sabrala sam se u samosažaljenju i kuknjavi i uzela da učim iz situacije koju imam sada. Šta sa njom mogu? Ne mogu da letim svakog dana na štiklama po belome svetu, ne mogu čak ni na sat vremena da mrdnem do Novog Sada, niti da budem sexy trudny koja sve uspeva i stiže, ali ipak mogu nešto. Imam NEŠTO. A to nešto sastavni je deo mene i mog samosazrevanja. Rasta kao žene, buđenja nove mene.

Mirjana mi je javila da od skoro izlaže svoje kreacije u П1 Concept Store-u u ul. Kralja Petra. Nakon jednog od mnogobrojih pregleda, prošetala sam sa mamom do radnje isključivo zato da sebi napravim gušt. Da pod prstima upijem čipku i osetim kako će se jedna pod hormonima preosetljiva i razdražljiva žena snaći u damsko-šik kolekciji. 😉 Mnoge frajerske klijentknje traže haljinu za devojačko veče, venčanje, krštenja ili druge naročite prilike u periodu bombastih stomačića i znam koliko su indisponiranosti sa sobom nosile jerbo žene u tom trenu nemaju „struk i kuk“ i ne mogu se uvući u željeni model. Zato sam na sopstvenoj koži želela da osetim šta je ono što ženi ponajbolje paše (a da nije treša :P) u ovoj specifičnoj fazi života.

Vođena parolom da se moda menja, ali klasika pariske elegancije ostaje, Mirjana je kvalitetnim materijalima i svevremenskim krojevima izdigla prefinjenost iznad trenda, dok je osveženim detaljima (poput bubi kragne, manžetnama od čipke, floralnim motivima, velikim dugmadima i ukrašenim pojasevima) naglasila savremenost ženske persone. Uzimam jednu pastelnu i nežnu, čipku koja pada i nežno zaokružuje dolazak novog bića (jer da se ne lažemo, devojčice vole pastel! ;)) i drugu snežno-belu, onu koja me podseća na čistotu i sjaj razgrnutih slojeva sofisticiranosti. Ali najveća ljubav zapala je na malenom komadu odeće, zamisli kako će jedan novi duh na ovom svetu, još uvek nesvestan sebe, postati isto tako neka nova, u nastanku žena, jednog dana…

Mantra „sada i ovde“, puštanje besova da budu i prođu, navikavanje na život koji svašta nosi, rađaju novu zahvalnost za sve ono što imam. Telo, koje je uspelo svašta da iznese. Vreme za rad na malo drugačiji način. Spoznaju nove vrste ženstvenosti. Ne one predeskriptivne i maštovite koja se zanosi na 7. nebu, već one zrelije. Koja se rascvetava u postanku prave žene.

Uzimam najbolje od današnjeg dana. Čaj kod kuće, cveće koje najavljuje proleće, sumnje da do 9. neba uopšte pogledam u nebo. Pakujem ih u jedno popodne za sebe uz najukusnije u gradu „Mandarina“ grehove koji mi šalju anđeoske poljupce. Oblačim Mirjanine damske haljine, bojažljivo vadim iz kutije prvu plišanu igračku Jellycat izGradske bebe, skupljam froncle hrabrosti i kažem sebi – znam da šta god život donese, ja to mogu. Dok slažem u sebi pakao i raj, znam da sam spremna. Da se popnem na to novo nebo.

Putevi vas vode tamo gde možda niste želeli. Ili bar ne onako kako ste želeli. Očekivanja znaju da nas prevare jer se iznova pokazuju kao naopaka za naš razvoj. Prepuštanje toku života i osluškivanje sopstvenog promenljivog tempa, možda je recept. A ako ništa od ovog ne funkcioniše, naći ćete već svoj. Obucite novu haljinu, smažite kolač, uberite pretprolećno cveće. Vidite svoje strahove, unesite im se u lice. Dozvolite da vas sve preplavi i da se čupate iz mutne vode. Jer kada se budete nagutali mnogo soli i kroz škrge uspete da prodišete, znaćete da ste nadohvat čvrstog tla.
I da još uvek možete, iscrpljeno i umorno, sa novom zamajacem strašnog iskustva svetu da date još razbokorenije nove cvetove.

---

Let’s blossom!

Trudnički zagrljaj od vaše frajerke Ivane

Haljine: Mirjana Vujčić // Kolači: Mandarina Cake shop // Prva igračka, mekani zeka: Jellycat Boubou Gradska beba // Lokacija: Kuća Frajerića // Fotografija: Aleksandra Vučković