Od klinačkih dana nisam praznovala taj Dan zaljubljenih.

Lako čovek postaje hejter praznika, obeležavanja bilo kakve vrste. Napor mu je da iskoči iz svoje rutine, da se reorganizuje, da izbunari vreme za malo drugačiji dan. I zato mrzi sve što ga mrzi. Do skoro sam i sama bila zatvorena u začaranom svetu organizacije i životih planova u kojima nije bilo mesta za bilo šta što ulazi pod pojam „gubljenja vremena“. Pa nisam valjda blesava da slavim te praznike, nemam ti ja za to vremena!

A onda sam opet poludela za ukrasima u obliku srca, poklončićima, slatkim čestitkama, dečijim radostima! Pustila sam svoju šašavost napolje. I mogu vam reći, divno je osetiti vazduh! Opet dišem.

I baš eto volim što postoji taj 14. februar, dan kada se, pa hajdemo tako reći, slavi ljubav, prevashodno prema partneru.

Ali nekako mi malo fale ti kontinuirani Dani zaljubljenosti. U sve životno, razdragano, kreativno i suštinski dobro. U sebi i u drugima.

Dok sam na ispitu odgovarala Platonovu Gozbu profesor filozofije mi je postavio neobično pitanje. „Recite Vi meni, za koga je ljubav, koleginice?“. Čudom sam se čudila čemu takva prozaična pitanja, zašto me, zaboga, ne pita nešto o Platonovoj dijalektici ili erotici, nego me tu nešto spušta iz filozofskih visina u svakodnevicu. Dok sam se obrela u sopstvenim mislima, čula sam profu kako sebi mrmlja u bradu – „za sve, koleginice, za sve i svakog…“.

Pojma nisam imala zašto me to pita. Sada shvatam da je čitava dijalektika i erotika u tim rečima. Za sve i prema svemu i svakom.

Zašto ne bih spremila ovakve koktele i pozvala na žur i komšiju veseljaka koji živi na spratu iznad nas? Ili ispekla ovakve kolačiće preslatkim klincima prekoputa, ili pak kumi sašila srce na džemperu? Objavljujem reorganizaciju, želim da napravim više mesta za glavne sporedne stvari u životu.

Svaka duša treba jedno otelotvoreno srce. Srce pripremljeno od srca.

Zato poklanjajmo srce. Čitave godine. Svima i svakom.

So let’s do it, let’s fallin’ in love…