Neću ulaziti u kojekakve dubioze da li smo Danom žena više dobile ili izgubile. Uvek sam za gledanje na stvari kao dobitak od života ili istorije, u konkretnom slučaju. Ono što je na nama jeste da jedna prema drugoj budemo žene vredne ženskog poštovanja.

Da budemo utočište jedna drugoj. Da radimo ono što volimo i da volimo ono što radimo.
Da budemo ono što smo. A onda i bolje od onog što jesmo.
Da ne prestanemo da sanjamo, da ne prestanemo da želimo, da ne prestanemo da mislimo. Da ne budemo nesrećne zbog onog što nemamo.
Da pružimo i da dobijemo. Da saosećamo. Da izađemo iz svoje kože i uđemo u tuđu.
Da pogledamo drugim očima. Blagim, neosuđujućim.
Da ne kukamo mnogo. Ako baš ne možemo da se obuzdamo, onda da kukamo sa stilom. Ili duhovito ili pronicljivo.
Da se smejemo. Da osmehom razoružavamo. Da s dobrim namerama istupamo. Da se cenimo. Da se divimo jedna drugoj.
Da gasimo vulkan ljubomore. Jer nema Prvih i Drugih. Sve smo Prve. Da to nikad ne zaboravimo.
Da pobeđujemo dnevno na ličnom planu. Malim, naizgled beznačajnim uspesima.
Da ne očekujemo od sebe previše. Da znamo da je nekad i malo veliko.
Da damo sebe u šta verujemo. Da verujemo.
Da se hrabrimo. I tešimo. Da pružimo ruku. I budemo tople.
Da stojimo pravo i ponosito. Da se ne bojimo. Da kažemo. Da ne trpimo.
Da razumemo. Da shvatimo. Da se ne svetimo. Da opraštamo.
Da ne komplikujemo. Da ne dramimo.
Da se radujemo jedna drugoj.
Da gledamo u nebo, u oblake, svakodnevno.
Da prkosimo gravitaciji.
Da levitiramo.
Da budemo žene, a ljudine.

Srećni nam svi oni dani kada smo uradile nešto za sebe, kada se nismo oglušile o sopstvenu unutrašnjost i kada smo se poslušale.

Kada smo pružile ruku jedna drugoj, kada smo se u prolazu „gotivno“ pogledale, kada smo se jedna drugoj nasmejale, kada smo se razumele.

Srećan nam Dan žena!

Girl power.