Ovog vikenda javnost je opominjala na ogromnu raširenost kancera dojki. U centru Beograda bio je postavljen mamograf i mini-izložba sa jakim porukama koje imaju zadatak da nas prenu.

Pre par godina, nisam baš mnogo obraćala pažnju na ovakve akcije u gradu. Znala sam da je broj obolelih od kancera prilično veliki u Srbiji, naročito nakon bombardovanja, ali sve se to lagano u svesti zataška dok se tom broju ne pridruži neko vama blizak. Ili, dok se ne nađete u sličnoj agoniji.

Dugo sam se mislila ima li smisla pisati ovaj post. Zašto bismo se međusobno mračili i na internetu otvarali? Ta sve je samo igra, a mi neminovno plešemo po ritmu života. Žderemo se zbog onih tamo nedostupnih cipela, zbog one vazda neprijatne komšinice, zbog onih krajeva iz časopisa koje nismo u mogućnosti da posetimo… Zbog kuće koja se raspada, kolača koji zagoreva, posla koji se gomila. I tako ukrug. Potpuno ljudski i sasvim prirodno.

Živimo po načelima „savršenog“ života i izgleda u koji su nas ubedili. Ne odupiremo se, prihvatamo ih, mučimo se i svom snagom uprežemo da takvog života budemo dostojni. Sve manje sebe volimo i sve više bivamo isfrustrirani. Takvima nam lako isklizne fokus, prepustimo se i u vrzino kolo uhvatimo.

Jedna sam od onih koje su jedanput u životu išle na ultrazvuk dojke. Pre sto godina, razume se. Pa šta će to meni? Ništa me baš strašno ne boli (samo poneeeekad, majke mi), a i ruku na srce, nisam ciljna grupa. Čula sam negde da se problemi lakše zapate na velikim grudima, konačno neka korist od mini-poprsja. 🙂 Kakva laž i kakvo zavaravanje…

Naravno da sam se više bavila time što mi ne stoji kupaći kostimi, ždrala se u kabini i preklinjala sudbu kletu koja mi je tako loše karte dodelila. Čovek vremenom nauči da prihvati i voli sebe ili večito žali za idealnom verzijom. Vidi drugi odraz u ogledalu ili bude srećan sa onim što mu je dato. Srećom, došla sam do drugog.

Na nekom slučajnom ginekološkom pregledu u Domu zdravlja, doktorka me je pošteno ispipala prvi put za toliko godina. „Trebalo bi da uradite ultrazvuk grudi ako niste skoro.“. Čuj skoro, blaga je to reč… Odem kod kućnog prijatelja da mi kaže kako je sa mnom sve OK, ali doca nije pokazivao previše sklonosti u navođenju vode na moju vodenicu. „Ovo je hitno za Onkološki institut, konzilijum i mamograf.“ Tačka. To me je zakucalo.

Parodija života čeka na svakom uglu. Potpuno neprilagođena za mamograf! Ni da se pregledam kako treba ne mogu, ovaj život stvarno nije fer! A neko nosi 5-icu. 🙂 Odlazim kod različitih onkologa da malo sviraju po klaviru (tj. po mom grudnom delu) i izreknu svoj strašni doktorski sud nekom ko nije redovno dolazio na kontrolu. Nikad se ne može stopostotno tvrditi kakav je tumor dok se ne izvadi, i to vam odmah kažu.

Ubeđivala sam mamu da je sve dobro. Ja sam hrabrila nju, a Svetleći je hrabrio mene.

Verovatno bi trebalo da budem razumna i da kažem da se nisam plašila. Da pošaljem neku podsticajnu i umirujuću poruku u etar… Istina je da sam se odsekla od života. Jeste–nije, različita mišljenja, različiti odgovori. Već mi svašta prolazi kroz glavu, sve se dešava par meseci pre venčanja. Tumor lagano raste, dolazim do jedne od najboljih onkologa (iliti onkološkinja) u zemlji koja mi kaže: „Da sam ja, dušo, na vašem mestu, ne bih ovo gajila u sebi“. Sve mi je jasno, nema dalje čekanja, idem da zakažem operaciju. Prvi slobodan termin je za 4 meseca.

Možda je najveća bol bila svaka ta sreda na Onkološkom institutu. Kolone ljudi koje se šire po hodniku, žene tek izašle sa hemoterapije uvijenih glava bez kose. Jedva stoje na nogama, stenju od bola, zlo im je. Osoblje je užurbano, postoji jasan red ko šta radi. Znam, nije lepa slika. Nimalo. Razvaljivala me je.
Jer svaka od tih žena mogla sam biti i ja.

Hodam do posla, napolju se odvijaju paraleni svetovi. Biti mlad, zdrav i lep, poželjni modus vivendi. Caktanje štikli na pločniku, zabacivanje bujnih kosa i pućenje nakarminisanih usana. Grad živi brz i osunčan, zanosne žene prolaze.
A svaka od tih žena mogla sam biti i ja.

Dolazim do posla, polusvesna i poluprisutna. Nailazim na koleginicu koja je imala istu operaciju, ispitujem je detaljno… Najednom me zgrabi za ruku i uvuče u čajnu kuhinju, zatvori vrata za sobom i otkopča košulju. „Vidiš, ovo okolo bradavice je rez…“ I osetim kako talasi emocija naleću na nas dve. Raskopčavši košulju, raskopčala mi je bojazan. Gledala sam je očima punim zahvalnosti. Ona mene – punim razumevanja.

Bila sam spremna, psihički, koliko se može biti. Pretpostavili su da je tumor benigni, dakle, trebalo ga je izvaditi i to potvrditi.

Nas 5 žena je čekalo u pripremnoj sali. Nisam bila najmlađa, devojka od 20 i koju godinu čekala je za istu stvar. Bavila se manekenstvom i uporno pričala kako bi trebalo da stavi silikone zbog posla, kako je to danas must u svetu modelinga… Malo smo popričale na tu temu i kad je izašla iz sale. Da li zbog bola, da li zbog anestezije, nije više isto mislila.

Svaka je ležala na svom krevetu na točkiće i čekala svoj red. Trudila sam se da prizovem pozitivne misli i uposlim mozak kako bih sprečila drhtavicu koja me je obuzela. Nije išlo. U jednom trenu sestra je izašla i rekla da je samo jedna od nas 5 predviđena za operaciju u lokalnoj anesteziji. Izgovorila je moje ime. Pretrnula sam i izgubila moć govora. Htela sam da kažem da neću, da ću se onesvestiti ako nanjušim miris paljenja sopstvenog mesa, da me uspavaju i da rade sa mnom šta žele. Ništa nije izlazilo. Gotovo, rezaće me, a ja ću im umreti pred očima od čistog straha! Shvatam da anesteziolog prethodnog dana uopšte nije slušala mene, već je vozila svoju priču kada je pročitala gde radim. Deci je danas težak prijemni iz srpskog, samo mi je to odzvanjalo u glavi. Umalo da se onesvestim. Ispustila sam tihi jauk i nemuštim jezikom objasnila da ne mogu u takvu anesteziju. Ščepala sam sestru za ruku i naterala je da mi obeća da ću u totalnu. Pogledala me je najtoplijim plavim očima i ja sam joj verovala.

Lekar je izvrstan stručnjak, jedan od onih ostvarenih, hladnih i profesionalnih. Nema unošenja, nema više ni izazova, sve je već po 100 puta video. Prozvali su me. Mogu li da dođem? Naravno da mogu. Mokra komplet od glave do pete.

Dodir hladne podloge na mokro telo ublažile su razigrane sestre. Pustile su neku super mjuzu i ubrzo počele da se šale. Stisla sam petlju, nema nazad. Počela sam da se osmehujem, postala svesna svakog zvuka i bila čudno prisutna.

Kažu da se opustim, ubrzo ću zaspati. Ponavljam naglas: „Livadica, leptirići, cveće…“ i mislim se šta će od moje podsvesti isplivati kad se budem budila. Hoće li neko crnilo od ovog silnog stresa da izađe? Neke žene pri izlasku iz sale su plakale, neke se ničeg nisu sećale. Dišem duboko, sve se muti, iznad mene one divne oči pune obećanja…

Budi me neka muzika i dozivanje. Vid mi se privikava na svetlost, čujem ženski glas koji se ori. Peva Proud Mery iz grla. Čoveče, što ova urla… Smeju joj se svi oko mene. I suvi doca sastavlja usne u grč koji liči na osmeh. Prevoze me u drugu salu, pesma i dalje ide. Osvešćujem se potpuno. Vidim mamu i Svetlećeg kako mi se smeškaju. Nisam sigurna šta se desilo. Pokušavam da ustanem, smiruju me, ali se i dalje svi smejulje. U trenu shvatam da je taj glas bio moje unutrašnje ja. Išetalo je napolje. Gromoglasno. U sali se orilo. 🙂

Urlala sam kao nikad u životu. Pevala iz sveg glasa. Bila na sceni čitavu večnost i pevala na mikrofon. Imala svoj bend i digla klub na noge. I podsvesno znala da je sve dobro. 🙂

Za par dana je stigao nalaz. Analize su uredne, tumor je benigni. Mogla sam opet da budem ona čiji koraci odzvanjaju po asfaltu. Da se šetam na suncu i zabacujem kosu.

Ali jedan deo je ostao tamo. Ne samo mesa i krvi, već cele mene. Ostao je sa ženama koje se svakodnevno bore, koje se nadaju novoj kosi i novom danu.
Ovaj tekst je za sve takve žene. Za najlepše grudi supruge maminog druga koja se borila. Za baka Radinu punđu i damski osmeh koga više nema.

Za nas koje nismo svesne da u grudima nosimo potencijalne tempirane bombe. I koje treba redovno da se pregledamo. Bez obzira na veličinu, uzrast i zdravstveno stanje. Sve do jedne. Svake godine. Da bismo bile one žene koje se ogledaju u izlozima na ulici. Žure na posao, trče po decu u vrtić, idu kod frizera, piju vince u bistrou i žive život. Svakodnevni, na suncu. Jer često nismo ni svesne kako dobro greje. Bacite ponekad pogled u nebo, puno je života. Pomazite se iznutra i pogledajte toplo, sa puno ljubavi, svaki deo svoga tela. Videćete da je sjajan. Ni mali, ni veliki, ni kriv, ni ružan. Baš je onakav kakav treba da bude. Tu je. Ceo i zdrav. Radi. Ostalo je sporedno.

Grli vas širokogrudo vaša Ivy M2

P. S. Sve fotografije i ilustracije u ovom postu preuzete su sa Pinteresta. Klikom na svaku od njih lako ćete doći do sajtova sa kojih su pinovane.

P. P. S. Muzički dinar danas ide Džefovoj verziji Koenove pesme Aleluja. 🙂