Jesen u mom sokaku

Kad jesenje sunce zgasne, ugasi se i neka mala radost u svetu. Priroda se nakostreši, počne da zbacuje sve suvišno sa sebe, ogoli se i zgrči. Život poprimi boju kiše i raspoloženja neumitnog prolaženja. „Lisje žuti veće po drveću, / Lisje žuti dole veće pada” i čini se da „Zelenoga više ja nikada / Videt neću“. Zelenoga, više nikada.

A onda se opet rodi. Nepozvano i nenajavljeno. After the rain comes sun, tako bar priroda uverava. Iznova i iznova.

Nakon svake bogate jeseni, dođu oni dani suvoće i jednoličnosti. Jedna postavka života iz koje se ne more, ni levo ni desno.

Ponekad okolnosti ne biramo, biraju one nas. „Ali način na koji ćemo događaje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju. Na to!“, štono bi rekao Andrić.

U sustizanju događanja jednog za drugim, treba nam čvrsto tle u koje ćemo ukopati ruke i uhvatiti se kad drma iz korena. Čupa, vuče, kida sa svih strana, a ništa ne garantuje da će koren izdržati. Koliko li je duboko zasađen, znamo li uopšte? I kojom će jačinom vetrovi duvati na sat, ili još bolje pitanje, koliko dugo…

U takvim olujnim (i olupanim) danima, volim da nestanem u prolaze zemlje u kojoj sam nasađena. U onu radničku crnicu gde košava pišti u ušima svakodnevno. Samo što sam na tu košavu odavno navikla, slušam je već godinama. 😉 Dođe mi nekako draga i poznata, malo pročisti glavu od suvišnih misli. 😉 Umesim sa kevom jednu vruću pitu od baštenskih jabuka. Smiruje, a i da koji vitamin da se zima pregura. Izvadi se pažljivo babin porcelan iz kredenca, onaj koji se godinama gledao sa čežnjom. Baba se malo buni, ali na kraju poklanja i porcelan i kredenac. Šeretski se smeši dok iz crne klik-klak torbe vadi fotografije. Uspomene na period dok je čekala dedu da se vrati iz rata: „Uzmi, nosi, šaraj, radi šta hoćeš, ionako sam za tebe čuvala. A moram malo da tvrdim pazar. 🙂 Gle, ta vidi me ovde kako sam bila jedra, tvog oca sam tad nosila. Imala sam baš ovu tašnu.“.

Gledam je kako se pod teretom tvrdog rata smeši u aparat. Da li je beslovesna ili nešto sasvim drugo? Trudna žena koja čeka i koja se nada. Baba nije odustala. Baba se na svoj način borila.

Zovem za kompom posađenog brata „Dođi, hajde malo da opravimo ovaj dan“. Hvatamo mamu kod šporeta: „Seci onu vruću pitu i sve cveće koje imaš u baši“. Naviknuta na naše neplanirane akcije, srećom, njoj baš malo treba (teško žabu… ;)). Ostavlja varjaču, brzinski izlećemo iz kuće i ulećemo u prirodno postavljenu scenografiju.

Zajednički trenuci nas smeste u neki dobar ram, vreme stane i radi za nas. Malo sunca se probije, kratki podsetnik da je tu negde. Sve vreme. Samo ga dovoljno jasno ponekad ne vidimo. Vidik voli da nam zakloni dobru perspektivu. Protrljamo oči, obrišemo objektive, uzmemo koji uveli list sa zemlje i opet bacimo pogled. Našim „utuljenim kandilima“ dosipamo malo neužeglog ulja da nam bolje luče sjajU. Te luče individualnog mikrokosmosa svu teskobu zasvagda da svladaju.

Jer i besmisao ima smisla. On je neizbežan dok tražimo smisao. Za nova rađanja i procvetavanja! Smrt mraku, svetlosti vek. Zanavek.

*Od srca se zahvaljujem Danijeli (Dani) Milić na divnoj suknji, na uloženom trudu i ručnom radu.

*Ovaj tekst je posvećen nekom ko za mene sija i čiji sjaj nikada ne može da zgasne. Ma koliko da je perspektiva tegobna, luča uvek pronađe svoj put. ♥

Fotografija: Nikola Marinković